Severna stena Trema, ili o lavinama i kosmičkim vevericama

Severna stena Trema viđena iz Kosmovca


Na Suvoj Planini sam bio mnogo puta i leti i zimi. I u proleće i na jesen, i na Tremu i na Mosoru i na Jankovom kamenu. Svaki put do sada sam joj prilazio od Jelašnice, pa preko Studene i Bojaninih voda (ok, jednom sam se spustio sa Trema na drugu stranu u Dušnik). Čak i kada smo penjali u severnoj steni Trema, praktikovali smo višesatni pristup do Devojačkog groba, pa onda niz jednu od onih jaruga i šumu dole pod stenu. Međutim, Raca nam već godinama priča o selu čudnog naziva Kosmovac, koje se nalazi odmah ispod Trema, mestu gde se 400 metara visoka severna stena otvara u celoj svojoj veličini. Jedino je kao poteškoću, ali beznačajnu, isticao „malo lošiji“ put koji do tamo vodi. Gde se selo tačno nalazi možete videti ovde (nemojte verovati natpisima „Book hotel in Kosmovac online and save money“ ili „Kosmovac hotels: low rates, no booking fees, no cancellation fees“, svašta pišu po tom internetu, nema tamo nikakvih hotela, verujte mi 🙂 )

Dakle, kada? Prošlog vikenda.
Ko? Peđa, Nikola i ja.
Gde? Kosmovac i severna strana Trema.

Krenuli smo u subotu popodne, po lepom vremenu sa planom da te noći prespavamo u Kosmovcu, sutradan penjemo nešto u Tremu i uveče se vratimo u Beograd . Do izlaska iz Sićevačke klisure put je bio više nego poznat, samo prošle godine sam ga prošao bar 5-6 puta što zbog Sićeva, što zbog Trema, što zbog Jelašnice. Posle Sićevačke klisure skrenuli smo desno, negde pred Belom Palankom, kod mesta, hm, mislim da se zove Crvena Greda, ili tako nekako. Nakon nekih desetak kilometara nestalo je asfalta i ispostavilo se da je ono što je Raca nazvao „malo lošijim putem“ u stvari jako loš makadam prošaran ogromnim rupama. Prvo selo na koje smo naleteli se zvalo Toponica. Delovalo je sablasno, mrak, blato, trošne kuće koje samo što se ne sruše, tek je u svakoj petoj gorelo svetlo. Nikoga napolju iako je bilo tek sedam sati uveče. Peđa i ja smo se samo pogledali, bilo nam jasno, ulazimo u zonu dejstva džinovskih veverica-ljudoždera*. Brzo smo odustali od prethodne namere da izađemo napolje i pitamo da li smo na pravom putu, gledali smo samo da što pre nestanemo odatle uzdajući se u sopstveni smisao za orjentaciju i božju promisao.

*O džinovskim vevericama-ljudožderima se malo zna. Navodno su na severne obronke Suve Planine došle iz svemira pre nekoliko vekova i u jednom kratkom periodu nekoliko puta posećivale taj region koristeći lokalitet na kome se danas nalazi selo Kosmovac kao kosmodrom (po predanju odatle i potiče naziv istog). Legenda kaže da je prilikom poslednje posete jedan od džinovskih rotirajučih lešnika (neka vrsta svemirskih brodova) doživeo havariju i da je određen broj veverica ostao na planeti Zemlji. Sve u svemu, lokalno stanovništvo povremene misteriozne nestanke šumara u tom kraju pripisuje zločinačkom dejstvu njihovih potomaka, a postoji i osnovana sumnja da su veverice odgovorne i za skorašnje opadanje populacije vukova na Suvoj Planini (kada su gladne, veverice ne biraju šta će da pojedu). Mi smo prošle zime imali jedan, na sreću indirektan, susret sa njima, kada je jedna dok smo Peđa i ja bili na penjanju u steni Sokolovog kamena, progrizla šator i pojela nam sendvič. Kažem na sreću, pošto ni jedno ljudsko biće nije preživelo direktan susret sa tim čudovišnim stvorenjima.

Posle Toponice, put je postao još gori, rupe su postale pre pravilo nego izuzetak, grane su se češale o vetrobrane a na pojedinim delovima se moralo prolaziti kroz i do pola metra duboko, crveno žitko blato. Šta da vam kažem, osećao sam se kao reli vozač, pa još noćna vožnja, ej! Posle nečega što je meni izgledalo kao nekoliko sati (a u stvari možda je trajalo tek nešto više od sat vremena) vožnje kroz mrak, šumu i blato, konačno smo stigli do odredišta. Kosmovac! Mitsko mesto sudara ljudske civilizacije sa civilizacijom džinovskih kosmičkih veveverica.

Na početku sela naleteli smo na prva ljudska bića od kako smo sišli sa magistrale, trojica meštana se nešto muvala oko nekog prastarog kamiona (po mojoj proceni starog bar 35-40 godina) zaglibljenog u blato.

-„Dobro veče, ovaj, mi tražimo Kosmovac, znate mi…“
-„Da. Ovo je.“, odgovorio je najstariji među njima, suvo i sumnjičavo uz jak južnjački naglasak
-„Pa eto, mi bi sutra malo na penjanje, ima li neka zgodna livada gde bi mogli da postavimo šatore…“
-„Planinari, a?“
-„Ma više alpinisti, znate…“
-„Na kraju sela je škola, ne radi već godinama, možete tamo da prespavate. Hajde idem sa vama, pokazaću vam.“

Seda na zadnje sedište do Nikole i vodi nas do škole. U razgovoru saznajemo da škola više od deset godina ne radi, nema dovoljno dece, posle je neko hteo od tog objekta napravi mlekaru ali je eto i taj projekat propao. Mi se i dalje i raspitujemo za neku stazu, koja bi nas odvela bliže steni, ne bi li negde višlje postavili šatore i tako ujutru uštedeli na pristupu.

-„A šta ćete noću u šumi, bolje prespavajte ovde, sigurnije je, pa sutra polako“, kaže suvim glasim.

Nije spomenuo zašto je sigurnije, ali je pogled koji nam je uputio govorio sve. Mislio je na veverice. Pred silinom tog argumenta, nismo imali kud, razapećemo šatore u nekadašnjoj učionici koja naravno nema stakla na velikim prozorima pa je temperatura ista kao napolju ali drveni pod daje bar neku toplotnu izolaciju sa donje strane. Pitamo šta ima dalje, ako se nastavi putem.

-„Nema ništa“, kaže, „ovo je kraj sveta“.

Brzo se pozdravlja sa nama i odlazi, kaže mora nešto oko pčela, ostajemo sami na kraju sela i gledamo kako se iznad nas, kroz mrak nazire severna stena Trema. Odmah potom, ulazimo unutra, postavljamo šatore i večeramo, dogovaramo se za ustajanje u pet ujutru i posle kraćeg razgovora odlazimo na spavanje. Nikola i ja u jednom, a Peđa sa cepinom nadomak ruke sam u drugom šatoru, rešen da u slučaju iznenadnog noćnog napada veverica skupo proda svoju kožu.


Linija uspona

Kada smo se probudili još uvek nije bilo svanulo, bilo je mračno i hladno i prvi „detalj“ koji smo morali da savladamo tog dana je bio izlazak iz toplih vreća (odmah sam se setio onog: „A climber’s day always starts at the crux: getting out of bed.“). Dok smo doručkovali, stena Trema se polako pojavljivala na svetlosti dana, prvi put u životu sam je gledao sa ove pozicije. Nije bilo teško odabrati smer kojim ćemo izvršiti uspon, jedan markantni kuloar se protezao od podnožja stene do vršnog grebena. Pri vrhu se račvao na levi i desni krak, mi smo naravno odabrali desni pošto nam je izgledao teži i uzbudljiviji.

Spakovali smo nepotrebne stvari u kola i krenuli. Visinska razlika od sela do vrha Trema je 1000 metara i obzirom da nismo znali koliko dubok sneg nas čeka u pristupu kroz šumu i kasnije u kuloaru, valjalo je požuriti, noć još uvek relativno rano pada. Dan je bio vedar i sunčan, možda i previše topao u odnosu na ono što smo očekivali tako da je sve vreme u vazduhu lebdela opasnost od lavina.

Jutro, polazak i škola

Kroz šumu, ka kuloaru

Ulazak u kuloar, nagib je još uvek relativno mali

Kasnije postaje sve veći…

…i veći

I tako, dok je nagib postajao sve veći, sunce se pelo sve višlje na nebu a mi sve višlje u našem kuloaru, polako su oko nas krenule da curkaju „lavinice“. Naime, sa porastom temperature sneg se negde gore topio i komadići su se otkidali i zatim u padu povlačili ostale formirajuči malene reke snega koje su s vremena na vreme tekle kroz okolne žljebove. Mi smo hrabro nastavili dalje, još uvek nenavezani.

A onda se desilo. Na mestu gde se kuloar račva i nagib polako postaje ozbiljniji.

Prvo sam začuo potmulo tutnjanje, a odmah potom i ugledao zahuktalu snežnu reku kako se obrušava niz kuloar. Peđa je viknuo „Pazi!“ (on i Nikola su bili nešto ispod i malo više levo od mene tako da nisu bili na liniji glavnog udara), ja sam pokušao da se pomerim za koji metar u stranu, ali nije bilo vremena, već u sledećem trenutku sam počeo da osećam udarce smrznutih koamada snega po glavi, ramenima i grudima. Naravno, silinu udarca nisam mogao da izdržim, pokupilo me je i povuklo dole niz kuloar i pretilo je da će me ovaj iznenadni Kosmovac-Express za džabe odbaciti do sela. Kako mi se taj iznenadni besplatni prevoz nije uklapao u planove, počeo sam da kočim cepinom i najzad, posle nekih tridesetak metara klizanja niz padinu, uspeo da se zaustavim. Srećom, nije me potpuno zatrpalo, lako sam izronio napolje, praćen zaprepaščenim pogledima ove dvojice (oni su u prvi mah mislili da sam ostao zatrpan gore iznad njih, tako da ih je moja pojava nekih tridesetak metara niže iznenadila 🙂 )

Izranjanje iz snega

Nikola i ja sasvim dole, ovde se može videti koliko me je nosilo. Pre lavine bio sam 5-6 metara ispred njega

Trebalo je ponovo popeti

Posle smo se popeli malo višlje na samo mesto račvanja pod stenu, gde smo bili zaštičeni od mogučih udara novih lavina. Meni je trebalo malo vremena da dođem sebi, iako ova lavina nije bila nešto preterano velika i jaka, sama činjenica da me je pokupila nije bila prijatna. Tu smo dosta vremena izgubili većajući šta nam je dalje činiti, da li ćemo ipak skrenuti levo i tako izabrati lakši i bezbedniji put. Ipak, na kraju smo odlučili da nastavimo desno, s tim da napravimo traverzu uz stenu što će nas bar pola dužine užeta držati van lavinskog toka. Problem je u drugoj polovini, iza krivine. Navezujemo Nikolu na uže i šaljemo ga u izvidnicu, dok ga Peđa i ja junački bodrimo (i osiguravamo) sa sigurnog mesta 🙂

Na donjoj slici je on pri ulasku u najriskantniju deonicu.

Nikola, traverza uz stenu

Nekoliko minuta pošto je zašao iza ćoška ne ćuje se ni glasa od njega, a onda viče „Skini me!“, našao je odličnu jelu oko koje je napravio štand. Peđa i ja izlazimo do njega, sada je red na mene da vodim sledeći cug, ujedno i poslednji po čistom snegu, posle toga sledi miks. Nagib je sada već porastao na nekih 60 stepeni, dolazim pod stenu, jedno vreme proučavam žljeb koji izgleda kao najlogičnije rešenje za nastavak smera ali pošto nema dovoljno užeta da dođem do drveta koje viri visoko gore iz stene, a stena ne daje nikakve mogučnosti za kucanje klinova ili postavljanje čokova za štand, pravim isti malo desno na jednom drvetu.

Ja, vodim ka izlaznom žljebu

Ostalo nam je još malo, možda dva, dva i po cuga do izlaska na greben, ali to je ujedno i najteži deo. Ulazimo u miks (sneg, led i stena), a ima i onog što mi nazivamo „srpski miks“, stena i smrznuta trava. Peđa ulazi u žljeb, na samom ulazu je skoro vertikalno oko 80 stepeni, sneg je loš i samo nalepljen na stenu, pri svakom udarcu cepina ili dereza se odvaljuje. Stena je krušljiva, bez mogučnosti postavljanja valjanih međuosiguranja. I to je potrajalo, Peđa je dosta tvrdoglav kada nešto naumi da popne 🙂

Peđa, pokušava da prođe ulazni detalj

I dalje pokušava…

Posle zaista herojske borbe odustaje, previše je riskantno, a nije uspeo da postavi ni jedno međuosiguranje a podloga mu se svako malo raspada pod alatkama i derezama. Na kraju silazi što abzajlujući, što otpenjavajući i pravi traverzu u levo, zamiče iza malog grebenčića i tamo pravi štand na drvetu. Pokušaćemo da izbegnemo taj početni skok sa leve strane. Nikola i ja dolazimo do njega. Sada je red na mene da se patim u miksu. Zaista, prvih nekoliko metara koji se vide sa štanda deluju malo lakše.

Peđa i Nikola, štand

Međutim, to je bilo tako samo u tih prvih nekoliko metara. Vrlo brzo dolazim u situaciju u kojoj je bio Peđa, nekako ipak uspevam da ukucam klin (ušao je samo do pola) i isprečkam gadnih nekoliko metara desno. Sada se nalazim iznad onog skoka koji je Peđa pokušavao da popne i uviđam da tu nije kraj mojim mukama pošto me čeka još jedan skok. Postavljam međuosiguranje na nekom sumnjivom drvcetu i nastavljam dalje. Već vidim drvo na kome mogu da napravim štand i iznad njega liniju grebena udaljenu možda još jednu dužinu užeta od tog mesta, a teren se malo obara. Ali za to treba preći ovaj skok. I da ne dužim, u jednom momentu dok sam se ja guzio, penjao i otpenjavao, začulo se „Aj silazi dole, nemamo više vremena, uhvatiće nas mrak a treba i sići“. Beše mi krivo, ali je u tom momentu to bila najbolja moguća odluka. Abzajlovao sam sa onog sumnjivog drvceta sa pomešanim osećanjima sreće (što više neću morati da se akam i plašim gore) i poraza (što nismo ipak popeli). Dalje smo zajedno abzajlovali nekoliko cugova dok se nagib nije dovoljno smanjio da možemo da hodamo na dole.

Nikola, abzajli, odnosno bežanija

Usledio je povratak noću kroz šumu, koji mi se nekako otegao, beskonačni silazak do sela praćen zlokobnim saznanjem da nas kroz mrak posmatraju proždrljive oči veverica. Kada smo došli do kola samo smo pobacali stvari unutra i krenuli. U glavi mi je bio samo dolazak do magistrale i pronalazak prve kafane u kojo ćemo se najesti. Naime, za ceo dan sam pojeo samo onu paštetu za doručak i jednu „Mars“ čokoladicu u toku uspona. Toga sam postao svestan tek kada sam sišao dole.

„Ma trpaj samo, posle ćemo da sređujemo!“

Posle večere i izlaska na autoput, ova dvojica su zaspali ko zaklani, a ja do Beograda nisam spuštao ispod 150 na sat.

I tako…

Advertisements

Suva Planina, dan drugi: Trem

Sećate li se vremena pre pojave mobilnih telefona? Kada nije piskutalo, zvrndalo, cijukalo na sve strane. Kada ste mogli da se izgubite i da niko ne zna gde ste. Dobro, vi kažete, to mogu i sada, jednostavno ga isključim. Da… znam da možete, ali nije stvar u tome. Ostavimo na stranu prigovaranja razjarenog šefa koji želi da ste mu na raspolaganju 24 sata dnevno, sumjičave devojke ili žene (momka/ muža) koja misli da ste sa ljubavnicom (ljubavnikom),  ljubomorne ljubavnice koja misli da je varate sa svojom devojkom/ženom…Uzgred,  primećujete li kako ovaj politički korektan način pisanja deluje rogobatno? I da…UZGRED je je srpski izraz za BY THE WAY (ili skračeno BTW) i zvuči mnogo lepše od te engleske fraze. Barem dokle god pričamo srpski. A trenutno pričamo srpski, zar ne? 🙂 A da li ste primetili koliko često koristite by the way?
Nego…gde smo stali…
Da.Mobilni telefoni.
Znači nije stvar u prigovaranju gore navedenih, nego u tome da morate da se isključite. A to dakle znači…da ste ukjlučeni. A da li ste ikada razmišljali ko vas je to ikada naterao da se uključite? Zašto se insistira na tome da ste non stop on line. I da li ste tako bivajuči on line, u mobilnoj mreži, na internetu, na ovom blogu, nebitno gde, možda sve više off line sa samim sobom.
Međutim, ovo sve više preti da se pretvori u društveno-angažovani post. A to neću. Neću. Besmisleno je.
Nego…izgubio sam mobini na Suvoj Planini…:)))

Elem, gde smo stali? Da, Suva Planina dan drugi, Trem.

Severna stena Trema slikana sa vrha

27.01.2008.

Sledećeg jutra, za divno čudo, uspeli smo da se probudimo negde odmah posle četiri ujutru. Ležimo Peđa i ja u šatoru, toplo u onim vrećama, a napolju duuuva, baš nam se nešto nije izlazilo napolje. Na kraju smo se ipak nekako naterali…
Od Bojaninih voda do DEVOJAčKOG GROBA ima da se gusla, onako pristojno. A još kad nosiš u rancu uže i gomilu "gvožđa" i pri tom ti se spava sve vreme.Eh da, vadim se. Rekoh već da sam imao jednogodišnju pauzu. I da sam poprilično van kondicije. Nakada bih to istrčao. Ali, avaj to je bilo nekada…A sada, sada sam sve vreme dahtao ovima iza leđa. Peđa letos bio na Karakorumu, Siške popeo Denali (Mnt. McKinley), ova druga dvojica već ludi kako ih je Bog dao…Da, ja sam bio jebena stranka. Ali ispratih ja njih do DEVOJAčKOG GROBA (Tanja, obrati pažnju već drugi put spominjem ovaj toponim 🙂 )

Spava mi se…

Kada se dođe do tamo, mislim… DEVOJAčKOG GROBA (treči put), sav normalan svet nastavi gore do Trema. Doduše i nenormalan svet nastavi još nekih pola sata, ali posle skrene levo u neku jarugu. Da bi se onda , jelte u skladu sa svojom ludošću, kao smarao nekih sat i po ispod stene tražeći smer, ne bi li opet izašao na Trem kao i ovi normalni. Zašto mi to radimo, ne znam. Nemojte da me pitate. Znam samo da volim. Ali ovog puta baš nisam ni voleo. A i smorilo me ono juče, i članak koji sam uganuo prethodnog dana me je već ozbiljno boleo…
 Da…znam, vadim se. Ali šta ću.
 Sve u svemu, kad smo došli to te jaruge kažem ja njima: momci ‘ajte vi polako dole, ja ne mogu da se smaram još dva sata po nekim jarugama ne bi li našao neki zgodan kuloar, nego odoh ja sam na vrh a vama neka je sa srećom. I tako proguta njih ta jaruga, a ja nastavih sam gore ka vrhu, klasičnom stazom prateći liniju grebena.

jaruga

 I mogu da vam kažem da je prijalo. Dugo nisam bio sam u brdu, a verujte mi to je fantastičan osečaj. Barem meni .) Nikada neću zaboraviti onaj dan na Prokletijama, kada su Ivan i Miloš popeli "Koplje" a ja se sam vraćao kroz "Krošnju" (toponim) pošto sam pošteno odigrao svoju ulogu šerpasa i izneo im vodu na Severni Vrh. I tako prolazim ja sam pored "Pečurke" a oko mene neka veličanstvena tišina,  dok mi se Severna Stena  nadvila iznad glave…Znam da većini ovi toponimi  ne znače ništa, neki drugi put ću o Prokletijama, mada one zaslužuju ceo jedan blog a ne samo post…
 
 Vratimo se na Trem. Duvao je vetar, jak vetar, severac. U pojedinim momentima sam imao utisak da će da me podigne. E sad, kupio ja skoro nove pantalone, one prave penjačke 🙂 I to baš onako fancy od windstoper-a. A i jaka firma je u pitanju, MILLET. Ali imaju neki ugrađeni kaiš, onako gurtnica jedna, koja ništa ne valja. Hoću da kažem da su počele da spadaju 🙂 A onaj vetar duva, hoće da me baci niz padinu. Stanem ja da namestim te moje nove fancy pantalone, raskopčam jaknu, upašem se…i crkne rajsferšlus na jakni. Lepo. Da vidimo…spadaju ti pantalone, ne možeš da zakopčaš jaknu a duva k’o iz pakla, uganuo si članak…Pa dobro, možda nisi otišao sa ovima u smer ali ćeš definitivno izvršiti ekstreman uspon. Popećeš se u zimskim uslovima na Trem, potpuno go, skakučući na jednoj nozi :)))

Vrh Trema…ne nije magla u pitanju, nego vetar diže sneg

 Zezam se, nekako sam se zakrpio i izašao gore, uprkos vetru koji je hteo da me oduva dole do Donjeg Dušnika (selo u podnožju planine). I da vam priznam, bilo mi je jako krivo što nisam ipak otišao sa ovima pod stenu.
Naravno nisam ih čekao. Vetar je toliko jako duvao na vrhu da bi najverovatnije našli samo smrznutu skulpturu u mom obličju. Okinuo par fotki i krenuo nazad. U povratku naleteo opet na neke planinare iz Niša. Raspitivao se kako stoji Nole. Da, u tom momentu je đoković igrao ono finale. Nisam gledao, šta ću…ja inače mislim da je sport nešto što se radi a ne gleda.
I tako polako se spustio nazad kroz onu šumu. Inače šuma na Suvoj Planini je obolela i baš izgleda tužno, pogotovo zimi. Ne znam da li tu ima nekog spasa, da li je neko nadležan za to ili će biti ostavljena tako da propadne.


Bolesna šuma

Ovi su se spustili  nekoliko sati posle mene. Ja za to vreme pio kuvanu rakiju u domu i ćaskao sa lokalnim planinarima. Kada su stigli, već je pao mrak i pošto smo jeli (naravno pasulj 🙂 ) krenusmo polako. I da, baš sam im zavideo dok su prepričavali kako je bilo. I hteo sam da se pojedem što ipak nisam otišao sa njima. A evo šta su oni radili, slike najbolje govore:

U vertikali

Milanče na izlazu iz smera

Isto to samo u krupnom planu

Uf….još malo….

….i izlazak

Jel se sećate da nam je u dolasku pukao jedan lanac za gume? E sad, kada smo došli do kola ustanovili smo i da je jedna guma malo pustila. A trebalo je sići sa planine. Tu se dogovorimo, da se ne bi pretovarili, da Siške i Peđa krenu kolima i povezu stvari a mi ćemo peške do Studene i taman dok oni srede tu gumu mi ćemo da siđemo. Do dole ima nekih 6-7 km, znači nekih sat i malo jače, lagane šetnje. Međutim oni nisu stigli dalje od 30 metara…zaneli se na onom ledu, umalo ne sletoše u jarak. I počela je i da pada neka bljuzgava susnežica, a ja nisam mogao da zakopčam jaknu. Naredna dva sata je Siške "jurio" brzinom od 3km/h a mi smo išli pored spremni da guramo kola u suprotnu stranu kada krenu da se zanose, ne bi li sprečili survavanje u provaliju. A taj planinski put, kao svaki pravi put te vrste, ima i poneku veoma oštru i nezgodnu krivinu. Tako da se tih nekoliko kilometra odužilo na cela dva sata. A ja sam planirao da dođem u Beograd negde oko oko osam, devet uveče. Počeo sam, imajući u vidu prethodna dešavanja, da sumnjam da sve ovo ima veze sa mojim baksuzlukom a da su momci samo slučajne žrtve.

Šta reći a ne zaplakati…

Na sreću odmah u Studeni nađosmo nekog matorog sa kompresorom i sredismo tu gumu. Kada smo seli u kafanu krenuh da kopam po džepovima ne bih li našao telefon i javio se da ne stižem. Nije ga bilo. Izgubio sam ga, tokom onog spuštanja do Studene. A nijedan od brojeva koji su mi trebali nisam znao na pamet, niti sam znao broj nekog ko ih zna. A u telefonu mi je ostala još gomila veoma važnih brojeva koji će mi trebati narednih dana. Počelo je da mi se mrači pred očima.
Kada smo izašli na auto put počela je pljušti kiša. I naravno posle pet minuta nam je otkazao levi brisač. Onaj ispred vozača. Divno. U tom momentu sam počeo krajnje ozbiljno da im predlažem da stanemo ne bi li me kao čoveka udario grom, a oni onda nastavili put Beograda bez bojazni da će im u jednom moment otpasti sva četiri točka…
Nisu pristali…Ni dan danas mi nije jasno zašto. Znam samo da je Peđa smrknuto prokomentarisao nešto kao:
"Ma neće grom u svakoga…."

 

Suva Planina, dan prvi: Sokolov kamen

NAPOMENA: uneti su novi pojmovi u rečnik (link gore desno) pa ako vam nije jasno šta su abzajl, gvožđe, soliranje…pogledajte.

23-24.01.2008

Severo-istočna stena Sokolovog Kamena

Jel znate ono, kad vam je stalo do nečega i baš hoćete to da uradite a kad dođe do toga desi vam se 101 maler?
E pa ovo vam je neka takva  priča.
Elem…U celom klubu baš ja zapeo da idemo na Suvu Planinu , da penjemo mikseve. Tamo vam je super za tu vrstu penjanja, stena Sokolovog Kamena je oko 200m  visoka, a stena Trema i do 350m, obe su razuđene, ima dosta snežnih rampi, tako da može da se provuče gomila smerova kroz stenu. Sad…dosta je krušljiv teren i ima trave u vertikalama tako da baš i nije nešto za letnje penjanje. Ali kad lepo smrzne, pa stegne sneg (obe stene su severno orjentisane), a još cepini i dereze u toj smrznutoj travi drže kao u najboljem ledu…ma milina jedna! A prognoza je bila super, fino zahladnelo udario neki severac da duva… sve kako treba. I tako nagovorim ja Peđu i Fiću, Fića nagovoti Milančeta, još nam se u zadnji cas pridruzi i Siške i eto "ljute" penjačke ekipe.
Inače, Suva Planina se nalazi odmah kod Niša,  pre ulaska u Niš skrenete za Sofiju i neposredno pred ulazak u Sićevačku klisuru skrenete za selo Jelašnicu. O Sićevu i Jelašnici ću u nekom od narednih postova i jedno i drugo mesto su lepa penjališta. Nastavite kako vas put vodi, posle Gornje Studene krece uspon i idete dokle vas dovede asfalt, a on vas vodi direktno do planinarskog doma.
  Krenuli iz Beograda u petak uveče negde oko 18h. Put prošao bez problema, sve do početka tog uspona iza Studene. Tu je već počelo da ima snega i leda na putu, pa smo stavili lance na prednje gume. E tada je pukao jedan lanac (što ce se u povratku ispostavit kao kobno)…i tako je počelo.

Bezuspešan pokušaj da se popravi lanac uz pomoć cepina

Nekako se mi dokotrljasmo na 500m od planinarskog doma na Bojaninim Vodama sa tim jednim lancem (zadnji uspon je bio previše cak i za Sišketovu "ladu"), i dalje nastavismo pešaka. Do skora su tamo  postojala dva doma ali je jedan izgoreo. Odnosno zapaljen je. Zapalio ga neki lik, nezadovoljan  tamo nekom sudskom presudom….ma suluda priča. Sada je ostao samo onaj privatni, sa malo vecim cenama tako da smo mi spavali u šatorima nekih sto metara dalje. A i Peđa je morao  da isproba svoj novi šator:) Plan je bio da sutra (subota) penjemo u Sokolovom Kamenu, a prekosutra (nedelja) u Tremu.

Peđin novi šator, ja i Peđa….dobro ajde… i pivo

Naravno i pored svih zaklinjanja da cemo sutra ustati u 6h, probudili smo se tek u pola osam. Od onog najavljenog sunca nije bilo ni traga. Neka magla se spustila, stena se uopšte nije videla što je značilo da cemo morati "na slepo" da biramo smer. Kada smo stigli pod stenu, magla se razišla ali tada od toga više nije bilo koristi. Moraš biti dovoljno udaljen da bi sagledao smer a ovako sa nosem u steni, mozeš samo da uđeš i nadaš se najboljem. To smo i uradili, Fića i ja malo pre ostalih, dok su njih trojica nastavili levo ne bi li našli nešto "penjivo".
Elem, navežemo se Fića i ja, izvedem ja prvi cug što penjanja što smaranja oko nekog drveca i…lupim nosem o neke previsne stene. Hmmm…Ovuda neće moci dalje. Došao i Fića i dijalog je izgledao otprilike ovako:

JA: -Fićo, `ajmo da abzajlujemo desno, pa da onda uhvatimo onaj sistem polica…jes malo zajebano…
F: -Ma ne bre `ajmo levo da se spustimo tamo gde su ovi otišli.
JA: -Ma pazi ako odemo desno mozemo i onom rampom, vidiš ona što vuče pravo gore na greben…
F: -Vidim, i šta ćeš kad dođeš do kraja rampe?
JA: -Pa jes tih zadnjih 20-30 metara, malo gadno…al` popeću ga nekako…(uzimam dvogled)…eno ima ona pukotina…
F: -Ma to mi je malo neizvesno;) Ajmo dole levo… vidiš ovu rampu pa da vidimo šta ima iza nje.
Da ne duzim poslušah Fiću, odosmo levo. Mozda je i bolje što smo tako uradili, ali mi je zao što nismo probali.

Trenutak odluke

Ono što je usledilo je bilo 50m metara gore, pa 50m dole i tako više puta. Nismo se navezivali, pošto je kao lak teren (ne više od 45 stepeni nagiba), ali malo-malo pa naide neki detalj od 70-80 stepeni i onda frka. Pa onda opet neko smaranje, oko nekog drveca, pa opet dole… I tako se mi smarasmo i gubismo kroz maglu, k’o onomad SPS-ovci kad su došli na kontramiting u Beograd…

Smaranje

Na kraju se razdvojismo ne bi li našli izlaz. I taman tako solo popeh neki ružan skok od 5-6 metara i izadoh na neki grebenčić koji baš nije obećavao, kad eto ti ga Fića. "Ovamo,ovamo ovde je kul…moze da se prođe". Eh, sad je trebalo otpenjavati na dole taj skokic, a sve se nešto kilza i odronjava. Reko’ bre Vrabac, koje ti ludilo glumiš…u rancu ti uže+nekih 5 kg "gvožđa",  otpenjavaš solo neke vertikalne smrznute trave…ako sad slomiš vrat ima da ti se smeju…na nadgrobni spomenik će da ti uklešu: "POGINUO KO BUDALA…NAJGORA".

Kad sam na kraju došao do Fice, izroniše Peđa i Milanče iz stene nekih 50m desno od nas. A UŠLI SU NEKIH 150-200m LEVO !!! Tek tada sam shvatio koliko smo ispreckali, tako iduci gore-dole. Na kraju smo po nekoj ne preterano strmoj rampi izašli na vrh. Dobro, bar nas je Peđa slikao.

Izlazna rampa, ako bolje pogledate videcete Fiću (smeta grana) kako solira

 Gore na grebenu naletesmo, na neke planinare iz Niša, gledali nas polu zabezeknuto, odakle se pojavljujemo. A i mi smo bili malo zabezeknuti, pošto je jedan bio u šorcu! Kaže nije mu hladno…Šalim se, fini su momci, raspitivali se, hoce i oni da se bave penjanjem. Poveli sa sobom i "kucu" veličine naprednog muškog teleta. Jedino mi bilo frka kad sam izlazio na greben da mi kuca ne da "ostav", pa da moram da otpenjavam nazad…:)

Na vrhu…

Sa druge strane grebena skoro da nije bilo snega, što sam ja odmah iskoristio da uganem ćlanak hodajući u derezama po kamenju:) Spustismo se mi nazad niz neku jarugu ( gde me je najstrašnije smorio neki led) taman dok se spuštao mrak…Ma šta da vam kazem na kraju kad sam izašao na onu stazu ka domu osećao sam se kao vuk kojeg je seksualno zlostavljala četa medveda. Ili kako to Raca voli kratko da kaže : "K’O JEBAN VUK"
Iako nismo spavali u njemu dom smo iskoristili za klopu (naravno pasulj :)), pivo, kuvanu rakiju i sve ostalo "što vole mladi". Kad smo se vratili do šatora obecali smo sebi da cemo sutra sigurno, ali sigurno, ustati u 4h i otici u severnu stenu Trema…


Laku noć

 

NASTAVIćE SE
U nastavku sledi, severna stena Trema, progresivno uvečavanje mojih malera ali i malo lepše slike

Za nastavak klikni na link