Šta ste se bre usrali? Rus k’o Rus, a pobeda je pobeda i treba joj odati priznanje.

Mislim, bar to, odati priznanje i dočekati čoveka sa poštovanjem. Kada ste već u proteklih devet godina bili spremni da ljubite u dupe svakog trećerazrednog činovnika kojeg bi poslali Brisel ili Vašington.

null

Koplje, Prokletije – jedan od najtežih smerova na Balkanu
visina – 800m (500+300)
težina – VI+, A2

A evo kako je to izgledalo pre četiri godine u izveštaju jednog od penjača:

*****
30.VII-1.VIII 2005. – Izveštaj sa Koplja
Učestvovali: Ivan Laković i Miloš Ivačković

30.VII 2005.
15.00. – 17.00 – pakovanje opreme, stalna frka da cemo nešto vazno zaboraviti. Frka na mjestu, ispostavilo se da smo zaboravili neki uredjaj za budjenje. Na sreću, trema i uzbudjenje su učinili svoje – probudili smo se na vrijeme.
17.00 – 18.30 – uspon do Donjeg kotla.
21.00 – 04.00 – spavanje.

31.VII 2005.
04.00. – ustajanje.
05.05. – ulazak u smjer. Miloš vodi prvi blok cugova ( 4. komada) do“Usta“. Tezine oko VI+ A0. Stijena suva i“prijateljski raspolozena“, bar nam se tako čini.
09.15. – štand na „Ustima“. Počinje moj dio maltretiranja. Vodim dva cuga, (A2,VI) a onda se smjenjujemo cug na cug još tri rastezaja do police. Slične tezine. U ovom dijelu stijena je odlična, strma, eksponirana i“malo“ nezgodna za orijentaciju.
19. i nešto – izlazak na policu. Jos tri cuga penjanja, prvi je lak, onda dolazi Milošev koji je tezak poput onih iz donjeg dijela, a treći je već pristojan i ne prelazi IV+ ako ima i toliko. Stijena već počinje da bude ozbiljno krušljiva. Uhvatio nas je mrak oko 21.00. tako da penjemo pod čeonim lampama. Noć je topla i vedra bez vjetra, ali pošto je mjesec sasvim mlad nema ni mjesecine da olakša orijentaciju.
22.10. – izlazak na greben.
22.10 – 02.00. – putešestvije pod čeonim lampama po grebenu do Sjevernog vrha. 7 000 000. rastezaja po klasičnom prokletijskom terenu – strmo, krušljivo i puno trave, a kraja nigdje.

01.VIII. 2005.
02.00 – dolazak na Sjeverni vrh. pijemo zatečenu vodu – hvala Borisu što ju je iznio – i posle desetak minuta krećemo ka dolini.
02.15. – 06. i nešto – silazak do doma sa kratkim zadrzavanjem u Pečurci da dokusurimo i onaj litar vode za koji nam je rečeno da je tamo ostavljen.
06. i nešto pa nadalje – mi kao nešto pričamo kako je bilo, tek probudjeni narod nam kao čestita i sluša, a posle se zakucavamo u „lezi gotovs“ polozaj i spavamo kao klade.

p.s. Svega ovoga ne bi bilo da je Perica otisao pravo u policiju.

p.p.s. Sve ovo bi bilo daleko napornije, neizvjesnije i zajebanije, da ne kazem i nešto gore, da nismo imali podrsku g. i g. Milana Ljubojevića i Duleta Brankovića koji su proveli cio dan u Donjem kotlu, pomagali nam oko orijentacije u smjeru, navijali i bodrili nas, da bi na kraju i snijeli naše ranceve u dolinu. Takodjer bi grdno nastradali od zedji da g. Boris Janković nije iznio vodu na vrh i u Pečurku, pošto smo u smjer ušli sa 3,5l. vode cije smo zadnje kapi popili na polici dva cuga pod grebenom.

Sve u svemu, penjanje do Sjevernog je trajalo 21.h. (od 05. do 02.h iza ponoci) a silaz još 4.h. Sve ukupno 25.h. rock’n’roll-a sa blagim primjesama ruske himne.

pozdrav
Ivan Laković
******

Dakle, evo šta se tog istorijskog dana pevalo visoko gore u steni. I što kaže Ivan, himna nije himna ako se neprijatelju ne zatresu gaće kad je čuje.

A od ove zaista mogu da se zatresu gaće.

********

Iz „Romana o Londonu“ (pobednička parada Crvene armije):

„…Ura! Ura! To ura se orilo, i kada su polazili, oni, koje je Brusilov vodio u klanicu, a koje je bled i neispavan, i sam gledao, kad se iz Pariza vratio, na bojištu. Bila je to, sad, ista vojska – kao da je vaskrsla stara, ruska, bar se njemu tako činilo…

Naišle su trupe, sa korakom, od kojeg se platno treslo, a valjda i Crveni trg tresao. U širokim redovima, parada je prošla i nosila zarobljene zastave, koje su, kao u nekom baletu, bacane pred Kremlj.
Bilo je strašno.
Isti korak. U prvi mah zagledan u široke, gvozdene, redove, čizama, nogu, i ljudi, u prvim redovima, nije bio zapazio te zastave. Tek posle, kad su ih bacali pred Kremlj.

Bilo ih je sve više. Gomila je bila sve veća. Rasla je kao da će narasti u ogromnu lomaču. Kukasti krstovi su se, kao škorpioni, na zastavama, monožili i padali na gomilu. Rjepin je bio stegnuo vilice i gledao nemo.“

Advertisements

More News From Nowhere, odnosno još malo o Forci

Ponekad je neke stvari nemoguće opisati rečima. O ovom vrhu i ovom smeru sanjam već tri godine. Nadam se da slike mogu bar približno da opišu ta dva dana.

Petak ujutru (24.07.2009), dolina Grbaje

Preko dobro poznatih livada ka Grbajskom zastanu

Odmor u šumi

Izlazak iz šume

Na granici. Forca pred nama.

Ulazak u Ropojanska vrata

Pogled na Kakiš

Peđa ispred bivaka

Ispod ovog ogromnog kamena sam bivakovao i prošle godine sam. Ovog puta sam imao društvo za penjanje.

Peđa i Steva pred spavanje. Ma ne, ne idu oni na onu paradu sad u avgustu, mada…:)

Subota, 04.00 h, ustajanje

Pristup steni

Trebalo je preći preko zaleđenog snežnika dosta velikog nagiba

I ušli smo u smer…

Vegetacija koja se ne vidi iz podnožja ponekad ume da oteža penjanje

Peđa

Posledice čeonog susreta sa kamenom

Steva, jedan prilično krušljiv cug

Peđa na štandu

Steva, ulaz u najteži cug

Špaga

Steva pred jednim od štandova

Pogled u ponor ispod nas

Koliko još ima ?

Zidovi Force

Pretposlednji cug

Prevoj između dva vrha Force

Pogled na Kakiš sa prevoja, u daljini se vidi Maja Jezerce

Vrh. Sva trojica.
Ovog čovečuljka od kamena smo mi napravili, koliko nam je poznato, niko pre nas nije stajao na tom vrhu

Pogled na Kakiš i Jezerce sa vrha

Peđa i pogled ka Maja Koprištitu

Pogled na Južni vrh Karanfila

Peđa voli da slika cveće

I opet…ma ne, kažem vam da ne ide na paradu… 🙂

Prva sekcija abzajla ka zasneženom amfiteatru koji formiraju grebeni Force i Koprištita

Abzajl ka amfiteatru

Amfiteatar, posle ovoga sledi još 200m abzajla

Abzajl, opet

Peđa
Do našeg improvizovanog bivaka smo stigli nešto posle devet uveče, već je pao mrak. Negde oko ponoći smo bili u domu u Grbaji.

Nick Cave-„More News From Nowhere“

*************************

A sada nešto ozbiljnije.

Danas je godišnjica Drenu Mandiću koji je prošle godine poginuo na K2.
Sutra je sedam godina od kako su  Vesna Drakulić i Bojana Tekić poginule penjući severozapdni greben Pasjaka na Žijevu.

Slava im.

I slava svoj onoj ekipi, koja, što bi Ivan rekao:  „nadamo se, sada penje u nekim drugim, ljepšim i manje krušljivim stijenama“.

Još jednom, slava im.

„Možda je devojčica“ – severna stena Force

25. 07. 2009.

Prokletije, Forca, vrh na albanskoj teritoriji odmah uz granicu, Peđa, Steva i ja smo već više od tri sata u steni. Koliko je nama poznato na taj vrh niko još nije kročio nogom, pre svega pošto je nepristupačan za pešake. Dakle, penjemo prvenstveni smer, u do sada nepenjanoj steni, do sada nikada popetog vrha.

Više od 24 sata sam van dometa bilo koje mreže mobilne telefonije.  U principu volim da budem van dometa ali sam ovog puta prilično nervozan zbog toga, čekam vesti sa ultrazvuka. Na trećem štandu, dok Peđa vodi četvrti cug, palim ponovo telefon nadajući se da sam već dovoljno visoko da uhvatim neki signal. I zaista, pale se sve „crtice“ i uskoro od moje lepše i naravno bolje polovine  stiže SMS sledeće sadržine:

„Sve u najboljem redu. Cica smotala noge i nije htela da sarađuje ali 99%  je kćer 🙂 “

Severna stena Force – smer „Možda je devojčica“:

Skica smera by Stevan Obradović

Na slici je ucrtan samo alpinistički smer. Nakon toga se laganom šetnjom grebenom stiže do vrha za nekih pola sata.
Detaljnija priča sa puno slika sledi uskoro. Jedna od onih epskih, kako i priliči tom delu sveta.

E da, negde na pola smera sam „popio“ i kamen po sred čela.


>Rane junačke 🙂

UPDATE:

>crvena – penjanje
ljubičasta – abzajl
žuta – hodanje

prva sekcija abzajla se ne vidi na slici

U susret zimskoj sezoni, izvađeno iz arhive ili, Još jedna epska, Igorova i moja u kojoj se pojavljuju još neki

Ovaj tekst o neuspešnom pokušaju zimskog uspona na vrh Očnjak na Prokletijama je napisan februaru 2006. godine u vidu izveštaja sa akcije namenjenog veb sajtu AOB-a. Delovi koji su pisani italic fontom su moje opaske napisane danas.
Originalan tekst je pisan bez upotrebe naših slova, nešto sam se sada trudio da ispravim, ako sam nešto preskočio, praštajte.

*************
13.02.-17.02.2006. – Grbaja
Učestvovali: Igor , Damjan, Boris poznatiji kao “mali” Boris i moja malenkost isto Boris u nekim krugovima poznatiji kao Vrabac

13.02.

Zimsko jutro u Grbaji

S ranim jutrom dolazimo u Berane. Nastavljamo do Gusinja kombijem gospodina Brane Kekovića (kojeg duboko preporučujem ako vam treba prevoz, moze vam se čak i desiti da slusate džez umesto turbo-folka tako uobičajenog u javnom prevozu). Prijavljujemo se i uzimamo ključ u policiji (od Radonjine smrti ključ je u stanici). Brana uspeva da se probije do izvora “Savina voda”, dalje nastavljamo pešaka. Hladno je i sunčano jedini problem sneg koji je dubok i pršičast. Kakva – takva prtina postoji do skretanja sa puta ka domu, a tih zadnjih 200 metara prelazimo skoro pola sata. Tu dolazi do greške koja nas je mozda kostala samog uspona na Očnjak. Naime neki od nas nisu stavili kamašne, tako da do doma dolaze mokrih nogu. Treba nam oko sat vremena da upalimo peć (Laza je izbacio stari smederevac i stavio neki krš). Dok se ostatak ekipe suši, odlazim do druge livade da izvidim smeri u Volušnici i kvalitet snega.
Kao što smo i očekivali sneg je jako loš. Odlučujemo se da sutra krenemo ka Očnjaku. Plan je sledeći, idemo do Ljubokuća, gore prespavamo i sledećeg dana idemo na vrh, u povratku pokupimo šatore i nazad u dom.

14.02.

 Izlazak sunca iza Očnjaka

Kasnimo sa polaskom mnogo više nego što je podnošljivo. Pokušavam da se ne nerviram oko toga da ne bih dobio čir na želucu i dvanaestopalačnom istovremeno.
Igor i ja na kraju krećemo sami, sporo prtimo sa rančevima, teški smo pa upadamo do pojasa. Damjan i “mali” Boris nas stižu u šumi, nagib se povećava i ponekad ne napredujemo više od par metara u minutu.
Damjan je apsolutni heroj tog dana, prti i tamo gde niko od nas ne uspeva da se pomeri. Negde oko 16h počinjemo da razmišljamo šta nam je dalje činiti.
Nismo još ni izasli iz šume a uskoro će mrak, “mali” Boris je pred kolapsom uz to ima najslabiju opremu (odeća, vreća itd.), hladno je smrznuće se u toku noći. Odlučujemo da se vratimo, prespavamo noć u domu i sutra krenemo samo nas trojica (Damjan, Igor i ja).

Mogli smo samo nas trojica da nastavimo gore, došli bi do mesta gde smo planirali da postavimo šator ali nije bilo govora da klinca (ne znam da li je tada imao punih osamnaest godina) pustimo nazad da se sam vraća. U stanju u kakvom je bio, po za njega nepoznatom terenu i generalno uzevši slabom iskustvu na planinama, postojala je velika verovatnoća da ga sutra nađemo smrznutog na stazi ka domu. Naročito sam ja osećao veliku odgovornost kao najstariji, kada sam već napravio grešku i pristao da ga povedemo, nije mi padalo na pamet da napravim još jednu koja bi mogla da ima i katastrofalan ishod.

15.02

Fenomenalan sunčan i hladan dan. Brzo napredujemo po isprćenoj stazi. Damjan opet kasni, stiže nas na kraju jučerašnje prtine. Momak je fantastičan, samo što mu dugo treba da krene. Doduše kad napokon kresne funkcionise besprekorno, ali dok upali…
Primenjujemo malo drugačiju taktiku, prvi prti bez ranca druga dvojica idu za njim, zatim se prvi vrati po ranac a neko drugi preuzme štafetnu palicu. Ovaj metod se pokazao kao mnogo lakši i brži. Izlazimo iz šume na zaravan ispod Pod-Očnjaka. Odlučujemo da tu postavimo šator, ostavimo stvari i tako lagani isprtimo stazu do ulaska u rampu da bi sutra brže napredovali. Tako i činimo, u povratku sa zebnjom gledam kako se navlače tamni oblaci iz smera Žijeva. Nije mi prvi put da to vidim u Grbaji i znam sta to znači.

 Šator…

…i u šatoru

Zavlačimo se u vreće, topimo vodu i uz par “incidenata” uspevamo da spremimo špagete. Dogovaramo budjenje u 5.30 (ja preuzimam odgovornost za to) i pokušavamo da spavamo.
Meni taj posao teško ide. U toku noći me bude jaki udari vetra pod kojima se sator povija.

Incident sa sa špagetima.
Naime, Damjan se prihvatio kuvanja špageta (onih instant iz kesice što imaju i one dehidrirane sosove pride) u predvorju šatora. Taman je otopio sneg i stavio špagete u vodu kada mu se izvrnula šerpica i sve se prosulo po snegu u predprostoru. Kako nam je to bila jedina ozbiljna hrana za to veče, nije bilo druge nego da sve to vratimo nazad sa sve snegom i polako topimo pa na kraju skuvamo. Izgledalo je odvratno, ukus je bio tek nešto bolji.


Slatka mala izvrnuta torto

16.02
“BORISE ZAŠTO JE DAN ????” odzvanja mi u ušima Igorovo pitanje u kojem se mešaju prebacivanje i očajanje. Sedam sati je, očigledno sam zakazao.
Izlazim iz šatora, sneg je potpuno zavejao prtinu, Očnjak je u magli i ne vidi se.
Raspravljamo šta da radimo. Odlučujemo ne baš mudro da ipak krenemo. Ponovo prtimo do rampe, vidljivost ponekad nije veća od deset metara. Teren je idealno lavinozan, sve vreme osećam blagu jezu u stomaku.
Zbog magle promašujemo rampu (skrećemo desno malo ranije) ova dvojica kažu da sam ja kriv, ja mislim da nisam. Igor i ja blago varničimo izmedju sebe. Nije nam prvi put, ali nema veze mislim da je to već postao folklorni deo našeg penjačko-partnerskog odnosa, koji uopšte ne ugrožava samo penjanje. Bitno je da ja u svakom trenutku imam poverenja u njega i u principu volim da penjem sa njim. Nadam se da i on to tako doživljava.

 

Ka rampi kroz maglu

Na ulazu u rampu ponovo većamo šta nam je činiti.
Ulazimo u smer. Prvih 60-70 metara penjemo nenavezani, sneg je katastrofalno pršičast, ne drži ništa tako da osiguravanje i nema nekog smisla.
A onda treba isprečkati nekih 7-8 metara po pršiću nagiba preko 60 stepeni. Otkopavam stenu i pravimo štand. Izlazim još nekih pedesetak metara, nagib opada na nekih 35- 40 stepeni magla se razilazi. Jasno vidim nastavak rampe do mesta gde zavija ka krošnji.
Prešli smo najtezi i najopasniji deo rampe, razmišljam. Posle krivine nas čeka još onih stotinak metara u steni. Ubedjen sam da cemo izaći na vrh.
Vidim levo neko drvce nekih desetak metara iznad rampe u steni. Pokušavam da dodjem do njega kroz neki žljeb. Sneg u žljebu se odronjava i hvata me ozbiljna frka. Počinje da duva jak vetar koji podize sneg koji curi niz žljeb u kojem se nalazim. Ne vidim metar ispred sebe i bežim nazad na rampu glavom bez obzira.
Pravim štand na cepinu, Igor izlazi gore, čini mi se da tih 10-15 minuta traje satima. Jako je hladno. Tek tada gledam na sat i shvatam da je prošlo jedan. Vetar se pojacava. Odlučujemo da idemo nazad.
Pokušavamo da to javimo Damjanu ali nas ne čuje zbog vetra, po užetu shvatam da je krenuo gore.

 Uspon, Damjan

Uspon, Igor

Igor herojski odlazi u onaj žljeb uprkos snegu koji mu se raspada pod nogama i uspeva da ukuca klin za abzajl (ne pada nam na pamet da otpenjavamo). Damjan izlazi samo da bi na kraju abzajlovao sa nama.

Abzajli kroz maglu. Taktičko povlačenje sa Očnjaka, u narodu poznatije kao "bež’te noge, da vas ne userem!"

U povratku, po izlasku iz rampe “idealno” sečemo padinu i prosto prizivamo lavinu. Tih sto metara mi je srce tuklo 300 otkucaja u minutu.

Dolazimo do šatora kojem je vetar skinuo gornji deo. Pakujemo se uz još malo “folklora” izmedju mene i Igora.
Mrak nas hvata u šumi, po silasku u dolinu odmaramo kod izvora.

 U domu nas dočekuje "mali" Boris, dom sredjen i očišćen, vatra založena – “bravo majstore”. U razgovoru sa njim saznajemo da se u prethodnih 24 sata u domu vodila teška borba za opstanak izmedju čoveka i miša, po principu: “MOZE BITI SAMO JEDAN !”

U domu smo spavali dole u dnevnoj prostoriji, na podu u vrećama, pošto je samo tamo radila peć (noću su temperature padale i do -20). Mislim da je "malom" Borisu bilo pre svega strašno što je ostao sam i to ne samo u domu, naime, mi smo bili jedini ljudi tada u dolini. Još kada se pojavio i miš, eto panike! Tako da verovatno nije sklopio oči celu noć, mislim da je jurenje miša samo bila aktivnost čija je svrha bila da ostane budan 🙂

17.02
Od ranog jutra pada kiša. Naglo je otoplilo i čuju se lavine kako tutnje kroz Krosnju i Ljubokuc.
Pakujemo se, cistimo dom i krećemo. Brana nas čeka sa kombijem kod izvora. Drma me temperatura. Ćevapi u Beranama i tako to…

*************************
Epilog, skoro tri godine kasnije

Igor je postao jedan najboljih penjača mlade generacije u Srbiji. Prava uzdanica srpskog alpinizma i sve je bolji i bolji.

Dača je isto postao dosta dobar (i on je tada bio relativno nov u priči). On malo vuče po stilu  i stavu na one Josemitske penjače-frikove. Međutim i dalje je katastrofalno spor prilikom spremanja i pokreta. Sada se već u aob-u raspredaju mitovi o njegovoj usporenosti, te zime sam ja bio jedan od prvih koji je to osetio na svojim leđima. I još uvek osećam, na primer prekjuče u Gornjaku 🙂 Šalim se super je momak, u međuvremenu smo se bolje upoznali, ali da je spor, spor je do ludila.

"Mali" Boris se posle ove epizode, možda još dva-tri puta pojavio u klubu na sastanku i posle nestao kao da je u zemlju propao. Valjda je ovo bilo previše za njega. A bio je tako pun entuzijazma.

Ja?
Samo nekoliko dana po povratku sa Prokletija te zime desio se prvi u nizu događaja koji će mi uzdrmati život iz korena u jednom dužem vremenskom periodu. Odjeci tih zgusnutih dešavanja iz 2006. godine se i dalje osećaju. Ali dobro, valjda je sve to život…

 

 

Проклетије: још само ово, о Шамонију и још по нечем

 

Главна улица у Шамонију 

Негде на пола пута од Шамонија* (види при дну текста) до планинарског дома у Грбаји, налази се извор. Лепо озидан, са плочом. Некада се извор звао "САВИНА ВОДА". Сада се зове "…А ВОДА". 

 Интервенција анонимног (?) клесара

То није једини пример. Извор, тачније врело, речице Грље се некада звао Савино око, сада више не, има назив на албанском.

Некадашње Савино око. Сада су му га ваљда ископали па није више његово.

 У осталом тај Св. Сава је био доказани ратни злочинац, један од твораца српске геноцидне политике. Штета што није постојао Хаг у то време па да га изручимо.

Код треће смене можете видети слику порушене ограде на православној цркви у Гусињу у ноћи на Светог Илију. Када сам последњег дана разговарао са једним од ретких преосталих Срба у Гусињу (по попису из 2003. било их је 37, и словима тридесет седам) о томе био је очајан. На улицама је доста кола са регистрацијама Тиране, Драча, о косовским да не причамо. У понеким продавницама мораш скоро да молиш не би ли те услужили ако говориш на српском. Око старе џамије се могу видети неки брадати момци у оним помало кратким панталонама што допиру изнад глежњева и белим капицама (не кечићима, оним другим). Беше се зову Вехабије, а?
Жао ми је што не стигох да купим заставицу УЧК или бар фигурицу Адема Јашарија, намеравао сам. Има да се нађу у Гусињу. 

Последњег дана сам свратио до новотвореног етно села у Војном селу, надомак Плава. Прво ме је зачудио назив "Кула Дамјанова", задњих година све ново што се отвара у том крају има нека другачија имена. Састоји се од хотела, ресторана, и етно кућа (за сада их је пет планира се двадесет) у којима је могуће преспавати. Налази се на самом Плавском језеру и много је лепо, а имају и добру јагњетину и ребарца у кајмаку. Још више сам се зачудио када сам на менију видео ставку "српска салата" (то вам је она шопска без сира).
Када сам дошао у Београд, отишао на њихов сајт

http://www.kuladamjanova.com

и чуо коју музичку подлогу су ставили све ми је било јасно. Код њих је само инструментал, ја ћу ставити јутјуб са све текстом. Ето да их мало рекламирам за џабе, баш ми гушт. Имате на сајту и слике, мени је картица у апарату тада већ била пуна. Дакле јутјуб по избору са њиховог сајта.

А сада слободно дођите да ми кажете да сам крезуби радикал који хоће све да нас врати у средњи век. Једва чекам.
Хајде.

*
Шамони – 1. скијашки и алпинистички центар у француским Алпима, 2. oдомаћен назив за Гусиње међу члановима АОБ-а

Проклетије: Сам у Албанији, други део (или Listening Wind NO.2)

 

"Веома је непријатан тренутак када се открије да нешто друго стоји иза свега у чему су људи дуго, готово читав свој живот, обитавали.

Од када се такви увиди учврсте у твом погледу на свет, живот се коренито мења и ти постајеш ПРЕПОЗНАТЉИВ.

Твоје речи постају "густе" и узнемиравајуће. Путници у аутобусу гледају те згрожено. Девојке са одвратношћу окрећу главу на другу страну кад заустиш да их питаш колико је сати.

Повратак је немогућ, с обзиром да сваки покушај мимикрије завршава са неподношљивом мучнином и грозницом. Последица тога је трајна и неумитна Усамљеност. "

из романа А. Белчевића "Узео сам штап и почистио мрвице од брускета

Ово је одломак из књиге коју сам прочитао последњег дана у Грбаји лежећи на ливади испред дома. Топло је препоручујем.

Него, где смо оно стали?

Да, јутро испод Форце.

Док је зора у Крошњи одисала свежином и енергијом тек пробуђеног дана, ова је више била испуњена неком мистичношћу која је провејавала кроз јутарњу измаглицу. Искобељао сам се из вреће и изгмизао напоље из своje јазбине. Било је хладњикаво, сунце је било још увек исувише ниско да би пребацило зраке преко западне стене и цела Врата су била у сенци. Почео сам да се разгибавам не бих ли се мало угрејао а при томе и вратио на своје место у току ноћи нажуљане кичмене пршљенове.

 

Јутро у Ропојанским вратима 

Кретао сам се ка западу , паралелно са границом, неких 500 метара у дубини албанске територије. Ропојанска врата су ми остала иза леђа. На овом терену никада пре нисам био. Када сам дошао испод Војушита заломио сам на југ, узбрдо, уз неки ситан сипар.  Маја Форт је бивао све већи и већи пред мојим очима, полако сам се приближавао ономе што се из долине види као линија хоризонта. Сунце је већ одмакло мало на небу и постајало је све топлије.

 Маја Форт "анфас"

Тај осећај док стојиш на граници теби познатог света је заиста чудесан. Овде до сада не само да нисам никада био, већ даље од тога никада нисам ни видео. И  уместо да дођеш до ивице иза које је само једно велико Ништа, пред тобом почињу да се појављују обриси неких других светова. Космос се дефинитивно не завршава на плотовима наших малих авлија преко којих се понекад плашимо и поглед да бацимо.

А било је као на филму, као у бајци, изненада се као пролаз ка непознатом појавио један усек, налик неком малом кланцу. Уска врата кроз која треба да прођеш не би ли закорачио у неки за тебе потпуно нов свет.

 

 На линији хоризонта. "Кланац" је на левом делу слике у сенци.

Док сам ишао кроз тај "пролаз" утисак мистичности и тајновитости који сам покупио још у току раног јутра у Вратима ме није напуштао и остаће уз мене током целог дана. Коначно се поглед на другу страну отворио. Дубоко доле, испод мене је била још једна долина. Није била ни мало налик зеленој и питомој Грбаји. Камењар, прошаран још неотопљеним снежницима, испресецан стеновитим скоковима који као да формирају галерије. Крајолик прилично суровог изгледа.

 

 Са друге стране

Већ тада је почело да ми бива јасно да од неког лаганог силаска са Форце на ту страну нема ништа и пошто сам проценио да силазак доле нема баш неког смисла сем губљења снаге по немогућем терену кренуо сам ка западу, крећући се изнад долине у покушају да, како je мени тада изгледало заскочим Форцу са леђа.

Поглед уназад, Маја Форт доста "мршавије" изгледа из профила 

У ствари,  хтео сам да изађем на нешто. Било шта са чега ћу бити у стању да сагледам терен по којем сам ишао. Тражио сам пут, помало ходјаући, помало пењуцкајући неке неозбиљне тежине, бежећи повремено од клизавих трава и сипара у стену. И даље сам гајио наду да ћу са ове стране наћи неки колико толико нормалан силаз са Форце.

Терен је био разуђен и доста тежак за орјентацију, препун шкрапа а успут сам налетео и на пар крашких јама. Полако сам добијао на висини, било ми је јасно да врхови који се виде са друге стране (односно из Грбаје) више нису толико високо изнад мене, али нисам могао да одредим на коју тачку гребена бих изашао ако бих кренуо право горе (о чему наравно није било говора, пошто бих већ после неких 20-30 метара ударио носем о неку вертикалу, а био сам сам и без опреме).

Сунце је већ високо одскочило на небу, није било ни дашка ветра, постајало је вруће, а ја сам понео само литар воде за цео дан.

 Јама

А онда сам дошао до Краја. Мислим, даље није могло сем доле. Прво се појавио тај шиљак, неких 300 метара глатке и испране стене и било је јасно да је од терена на којем сам био одвојен неким седлом. Затим се отворио и пролаз ка Ропојани. Тада ми је бар било јасно где сам. Врхови Форце су  били одмах изнад мене, био сам одвојен од њих глатком, превисном стеном која ми се уздизала изнад главе. Одатле се могло само назад или доле ка Ропојани.

 

"Шиљак", иза њега се назире Ропојана и први торањ Какиша 

Уследио је очајнички покушај солирања право горе по некој рампи коју сам уочио у повратку, па касније кроз неки камин, али сам одустао када сам схватио да ја то вероватно могу да попнем, али да би отпењавање назад представљало озбиљан проблем, а уже за абзајл нисам носио са собом. Via normale силаз са Форце са те стране дефинитивно не постоји.

А онда сам се мало изгубио. Као што рекох терен је био доста разуђен, било је тешко разлучити којом сам тачно линијом дошао дотле. После пар покушаја који су завршили стајањем изнад неких 100 метара вертикале, одлучио сам да се манем тражења пута којим сам дошао и да користим Маја Форт као визуелну орјентацију и крећем са ка њему пошто ме је тамо чекао онај "кланац" који је водио назад у познати део Универзума. А то је изгледало отприлике овако. Мало ходаш, па онда попнеш неких 5-6 метара, па отпењеш неких 7-8, па опет ходаш, па отпењеш, па ходаш…

Срећом стена је била одлична, пуна оних "шкрапастих" пукотина и великих хватова. Било је само битно не изгубити концентрацију, идеја о сломљеној нози ту дубоко у планини баш ми и није изгледала привалчно. 

Опет, некако сам уживао у свему томе. Као да сам улетео у оно што Амери називају "flow", покрети су ишли сами од себе,  као усмеравани неком невидљивом руком.

Почео је и  неки поветарац да дува, више није било тако вруће. Насмешио сам се.
"He has the knowledge of the wind to guide him…"

На крају се иза једног ћошка, указала Грбаја, хоум свит хоум, и након још мало лутања и отпењавања у потрази за оним "чудесним пролазом" поново сам био на познатој страни планине, испод стена Маја Коприштита.   

 Поглед на долину Грбаја из Албаније, са онога што се из ње види као хоризонт. Мало људи је гледало тај призор.

Полако сам ишао ка свом биваку испод Форце . Осећао сам оштар бол у пределу ахилове тетиве на десној нози. Стезник који носим око десног скочног зглоба (који иначе много воли да искаче у најнезгоднијим моментима)  је био превише тесан. Опет, није било ни помисли о скидању истог, ишчашено стопало ми заиста није требало у том тренутку. Касније када сам сишао доле и изуо ципелу, чарапа је била крвава а рана је била као засечена ножем.

Покупио сам ствари које сам оставио  испод камена, докусурио оно мало воде што сам оставио да ме чека и лагано кренуо доле, ка долини. Почео сам да осећам умор у зглобовима и био сам жедан.  

 Повратак испод стена Маја Коприштит (десно) ка Форци (лево)

 Када  сам изашао из шуме на Трећу ливаду у долини, било је већ касно поподне. Отишао сам право на извор, где сам прво загњурио целу главу а онда халапљиво пио воду као да ми је последње. Већ ту сам приметио да је концентрација људског присуства у долини злокобно увећана. На пропланку испред дома ме је дочекало неких тридесетак шатора. Махом су припадали организованој планинарској групи која је дошла из Панчева, али било је и неких Чеха, Пољака, Хрвата. Када сам претходног дана одлазио ту су били још само мој и Синишин шатор.

Пробијао сам се између људи и шатора, не гледајући ни лево ни десно. Весели жамор новопристиглих ми је парао уши, осећао сам се као да сам на сред Менхетна у самом шпицу на крају радног дана. Погледом сам фиксирао свој шатор и ћутке ходао ка њему.

Дошавши , бацио сам ранац на земљу и пружио се по истој, на оно мало преосталог слободног простора. Склопио сам очи, осећао сам премор у сваком делићу тела. Зачуло се отварање рајсфершлуса на суседном шатору. Мрзело ме је да отварам очи. Убрзо је уследило питање:

-А јеси ти дошао са нама у групи?

Коначно сам погледао, изнад мене је стајала девојка. Полако сам је одмеравао од ногу преко кукова, груди и најзад  лица. Вратио сам поглед на груди и поново склопио очи.

-Не душо, ја сам управо стигао из Албаније

 

 

 

 

Проклетије: Сам у Албанији, први део

 Следећа два дана ћу прескочити (можда се у једном од наредних постова вратим на њих). У среду увече ми је Синиша саопштио да мора сутра да се врати за Београд пошто су му изненада искрсле неке обавезе. То је значило да је са неким озбиљнијим пењањем завршено пошто сам остао без супењача. Правим план за сутра, пре подне крећем до Ропојанских врата на самој граници са Албанијом, тамо сликам и детаљно осматрам северну стену Форце и преспавам. Следећег дана код Маја Војушита или где већ нађем проходан терен  прелазим у Албанију иза линије хоризонта која се види из Грбаје. Никада раније нисам био тамо, идем сам, па шта ми Бог да. Циљ преласка је испитивање терена којим би се евентуално могло  мање-више ходајући сићи са Форце после пењања њене северне стене.

 

 Поглед са пропланка испред дома, црвеном линијом је отприлике обележено куда се протеже граница са Албанијом

Четвртак, О7.08.

Касно преподне, на извору сипам пет литара воде, стављам у ранац, идем до треће ливаде, са ње скрећем  у шуму, на стазу ка Котловима а онда пред излазак из шуме скрећем десно и настављам ка Застану. Стаза се све време протеже кроз шуму, тик испод стене и излази из ње неких 200 висинских метара испод границе.Доста је добро познајем  и примећујем да је доста добро угажена и раскрчена. Пре две године се једва могло проћи а ко није познавао терен могао је и да се изгуби. Сада је другачије, пољски спелеолози су ове и претходне године испитивали неке јаме горе у застану, па су стално шпартали горе-доле по њој. На најстрмијем и најклизавијем делу су чак поставили статичку ужад између дрвећа да би лакше износили опрему.

При изласку из шуме примећујем да је Сунце добро наложило своје фузионе пећи у покушају да спржи све живо и неживо на овој планети. Терен ту већ постаје доста стрм и крећем се доста полако још увек уморан од јучерашњег целодневног витлања до Везирове Браде, преласка гребена све до Каранфила Љуљашевића и најзад силаска у долину кроз Љубокућ. У том делу више нема стазе, користим орјентире које знам од раније. Први орјентир глатке стене на којима смо биваковали пре три године, други, изнад њих, брдо на којем се налази гранични камен. Са глатких стена гледам назад, доле ка долини. Фантастичан поглед.

И фантастичан осећај, бити потпуно сам у планини. Неки  људи се тога плаше, а неки у томе уживају. Ја спадам у ове друге.

У ствари лажем. Нисам био потпуно сам. Од како сам изашао из шуме, све време ми је један орао кружио изнад главе и пратио ме.

Торњеви Форце (око 500м висине)
У горњем левом углу можете видети орла који ме је пратио

Од граничног камена сам скренуо лево доле ка Ропојанским вратима. Сам поглед на њих док сам им прилазио ме је испунио неким чудним усхићењем. Како је Форца бивала све већа и већа пред мојим очима, осећао сам како ми крв све брже струји кроз тело, како се адреналин лучи и тера дођавола онај заостали умор у ногама. Нисам био овде две године. Тачно толико дуго сам маштао о повратку.

 Ропојанска врата, лево је западна стена Јужног врха, десно северна стена Форце. Граница са Албанијом се протеже тачно између њих и иде ка оном усеку у средини. Са друге стране је долина Ропојана.

 

Све је било на свом месту (а где би па нестало), нашао сам она два огромна камена која сам још ономад уочио као одлично место за бивак и то на само педесетак метара од линије коју сам означио као потенцијалан смер успона у северној стени Форце. Као што рекох све је било ту и све је било како треба, срце ми је поигравало од среће. Ето како мени мало треба.

Бивак 

Након тога су уследиле физикалије у виду изабцивања камења и равнања простора на коме ћу да спавам да не бих остао без бубрега у току ноћи. Мало сам се занео па сам рашчистио за тројицу, али нема везе ваљда ћемо ускоро нешто одатле и да пењемо.

А онда сам морао. Мислим, нисам могао да издржим. Све оне зимске ноћи које сам провео пред монитором увечавајући слике стене тражећи логичне линије смерова, па после одабира једне бесконачног проучавања различитих секција исте, дакле све те ноћи су то беспоговорно захтевале од мене. Морао сам да уђем у стену бар прва два цуга за које се видело да су лакши.

И ушао сам. Без ужета, без пењачица, у гојзерицама, само са фотоапаратом и двогледом око рамена. Као тотални фрик.

Добро,  у питању је ипак био лакши терен. Лакши у смислу "лакшег" из претходног поста. Значи тежински двојка, са детаљима тројке, по структури мешавина стена и траве, с тим да је овде стена била много квалитетнија него на изласку из "Јуциног", леп монолитни бели кречњак. На жалост, трава је била подједнако клизава као и било где другде на овом свету.

Напредовао сам горе као у неком трансу, с времена на време застајући на понекој полици да фотографишем или двогледом осмотрим западну стену јужног врха. Када сам изашао на једну ширу полицу, коју сам још доле означио као циљ пошто после терен постаје експониранији и тежине расту, погледао сам доле. Бивак је изгледао јако мали, по мојој процени био сам неких 60-70 метара изнад земље.

Тек тада ми је пало на памет да све то треба отпењати назад,

Поглед на бивак одозго. Онај леви камен је скоро величине аутобуса. Ја сам спавао испод десног.

Отпењавање је протекло…хм, па не могу рећи да је у свим моментима било опуштено. Но, то ме наравно није смирило, чим сам дотакао тло  запутио сам се на другу страну ка падини Јужног врха, не бих ли фотографисао Форцу и проучавао горње делове стене. Падина је доста стрма и прекривена сипаром, оним ситним што ти дође да плачеш док идеш уз њега. Обично ме је тешко натерати да идем таквим тереном ако баш не морам а и тада не престајем да гунђам и да кукам. Међутим, као што рекох, као да сам био у трансу, као махнит сам грабио горе преко сипара а чак нисам ни плакао.

И ко зна колико бих ја тако, као суманут, јурцао лево-десно, горе-доле по Ропојанским вратима да ме оштар угао под којим су сунчеви зраци падали на западну стену није опоменуо да ће ускоро мрак а вриштећа рупа у стомаку да сам последњи пут јео у девет ујутру.

 

 Аутопортрет испред бивака у смирај дана, северна стена Форце иза мојих леђа.

Ноћ  проведена у Ропојанским вратима је нешто што нисам сигуран да могу да опишем. Сам у планини, на граници са Албанијом, небо препуњено звездама толико да имаш утисак да ће почети да цуре доле и апсолутна тишина коју само повремено прекине неки мањи одрон камења са врха. 

Када сам се завукао у врећу, замишљао сам како ми граница иде преко чела, настављајући дуж носа и даље делећи ми тело на два дела. Тако сам и заспао. Располучен између Албаније и Црне Горе.

 

Сумрак, поглед из бивака

Наставиће се

 

 


Prokletije: U Jucinom

UPOZORENJE: Post je dosta dugačak. Ako vas zanima samo penjanje preskočite prvi dan.

subota, 02.08.

Autobus je stigao u Berane negde iza šest ujutru. Dalje smo nastavili taksijem do Gusinja. Ranije je u tom kraju odlično funkcionisao privatni kombi prevoz do Plava i Gusinja i uspešno nadoknađivao nedovoljan i neredovan broj autobuskih linija. Od pre dve godine je zabranjen (nije mi jasno zašto) pa sada taksisti rade istu stvar samo običnim kolima. Napune taksi putnicima u Beranu i voze do Plava, a potom do Gusinja, usput staju istovaruju i primaju nove putnike. Moguće je i cenkanje, mi smo relaciju Berane-Plav-Gusinje platili sedam evra po osobi.
U Gusinju se nalazimo sa Sišketom, Sanom i Bekom (svi iz AOB-a) koji su došli kolima i ostaju samo tokom vikenda. Plan im je da pravo iz kola odu do grbajskog Zastana na samoj granici sa Albanijom, odatle zapadnim grebenom izađu na Južni Vrh, bivakuju negde u planini, u nedelju se spuste u dolinu, odmah sednu u kola i vrate se za Beograd. Prilično ambiciozno i iscrpljujuče, komentarišem dok tradicionalno, za dobrodošlicu, doručkujemo burek u gusinjskoj poslastičarnici „Šar“.

Nekako uspevamo svo petoro da se napakujemo u Sišketovu ladu, sa sve rančevima. Siniši i meni je to uštedelo sedam kilometara pešačenja do do doline Grbaja sa rančevima na leđima. Odnosno velikim rancem na leđima i malim napred, obojica smo imali po dva. Mislim, ne bi mi bilo prvi put, teglio sam ja i po četrdeset kila od Gusinja do Grbaje, ali omatorelo se, što bi se cimao ako ne moram.

U Grbaji, nas dvojica postavljamo šatore na livadi ispred doma dok ovo troje odlaze do treće livade i dalje stazom kroz šumu put Zastana. Ispred doma upoznajem i treću_smenu, on je stigao prethodnog dana. U stvari, ovo „upoznajem“ zvuči smešno, pa ja čoveka znam već mesecima. Kratko smo razgovarali, a onda je on sa svojom ekipicom krenuo na Volušnicu i dalje Popadiju i Talijanku.

Siniša i ja smo odlučili da prvog dana odmorimo, dan smo proveli u šetanju po dolini, posmatranju mogućih linija uspona u jugoistočnoj steni Volušnice i blejanju ispred doma. Uveče pravimo plan za naredna dva dana. Sutra se penjemo do Krošnje (tako se naziva taj deo planine između Očnjaka i Severnog Vrha), iznosimo vodu za dva dana, i bivakujemo u Pečurci. Možemo da se naspavamo i sutra opušteno krenemo gore kada god hoćemo, imamo ceo dan na raspolaganju. Prekosutra penjemo nešto u severnoj steni Severnog Vrha, još nismo odlučili šta ali se najviše pominje „Jucin“ smer. Treća se vraća sa svojima, ostatak večeri provodimo ćaskajući sa njima.
Stiže i SMS od ovo troje:

„Za sada smo odustali, pokušaćemo sutra ponovo. Trenutno smo u jednoj super pećini. Bivakujemo.“

nedelja, 03.08.

Krenuli smo tek u podne. Poneli smo jedanaest litara vode, po pet za obojicu i litar za usput. To se pokazalo kao ispravna odluka pošto se kasnije ispostavilo da su se svi snežnici (alternativni izvori vode ako nosiš primus sa sobom) u Krošnji istopili. Prosto nisam mogao da verujem kada sam došao gore, na postu o Prokletijama iz marta možete videti sliku severne stene slikanu u julu pre dve godine, gde se vidi da je ceo gornji deo Krošnje u podnožju stene pod snegom. Ove godine ništa, tek po koja krpica prašnjavog, prljavog snega. U danima koji su usledili, uverio sam da je slična sudbina zadesila i sve ostale snežnike za koje važilo da se nikada ne tope. Globalno otopljavanje ili samo malo čudnija godina, nisam pametan.

Negde na pola puta do Pečurke sreli smo se sa ovo troje naših. Ipak su uspeli. Izašli su zapadnim grebenom na Južni Vrh i preko Severnog se spustili se u Krošnju. Izgledali su umorno ali prilično zadovoljna. Posle kratke pauze, prepričavanja uspona i Sinišinog kratkog performansa, oni su nama poželeli sretno penjanje, mi njima sretan put u povratku i svako je nastavio svojim putem. Mi gore ka Pečurci, a oni dole ka dolini.

Sana i dolina Grbaja duboko u podnožju

Siniša zamišlja da je Henri Rolins sa Volušnicom u pozadini (to on kao svira gitaru)

Pred nama je polako počela da se pojavljuje severna stena Severnog Vrha. Kao skoro svaki put kada prilazim steni koju treba uskoro da penjem, počeo sam da osećam onu nelagodu u stomaku i prigušeni strah. I naravno ponovo sam postavljao sebi ono već izlizano pitanje:

„Čoveče, a je l’ ti baš moraš ovo da radiš ?“

Strah nikada ne nestaje.

Blizu odredišta. Siniša i severna stena iza njegovih leđa.

Pečurka je u stvari jedan ogroman komad stene, koji se ko zna kada, odvalio i pao dole u Krošnju. Takvog je oblika da ispod njega može da se spava. Ranije generacije alpinista su taj prostor dodatno sredile, na tlo je postavljeno glatko i ravno kamenje da bi moglo udobno da se spava i napravljeni su zidovi od kamenja koji štite od vetra, tako da sada podseća na neku malu pećinu.Nalazi se na nekih trista metara od stene što je čini idealnim mestom za bivak, ako čovek hoće da penje nešto u severnoj steni. Takođe je vrlo zgodna kao polazna tačka prilikom zimskih uspona na Severni Vrh.

Što se mene tiče, pečurka je hotel sa pet zvezdica.

Pečurka

Pošto smo uredili bivak, prošetali smo do stene da pogledamo gde su ulazi u smerove, a zatim se vratili popeli na Pečurku i sa nje posmatrali linije smerova i upoređivali ih sa opisima u našem internom vodiču za taj deo Prokletija. Ovde moram da naglasim da taj vodič postoji isključivo zahvaljuči trudu i entuzijazmu gospodina Milana Ljubojevića, jednog od penjača starije generacije u AOB-u. Posle nešto premišljanja, izbor ipak ostaje na „Jucinom“. Smer su prvi popeli Raca i Stevan Cupać, sada već davne 93 godine. Visina smera 350m a dužina 450m, ocena: V. Na uređenim vežbalištima ta ocena nije bog zna šta, ali u velikoj i potpuno praznoj steni i u velikoj planini zaslužuje respekt. Dodatno, znamo da Racine „petice“ mogu da budu dosta nezgodne, obojici nam je on bio instruktor alpinizma svojevremeno (sada nam je ortak) i vrlo dobro znamo kakvi su mu kriterijumi pri ocenivanju težina. Na kraju opisa smera stoji i napomena, koju je verujem dodao Milan Ljubojević:

„Jedan od najlepših smerova u toj steni. Ispenjan je u spomen Anđelić Julijani, Stevinoj drugarici, koja je poginula na Južnom Vrhu

Gde je bre ta pukotina iz opisa?

Kada smo seli da večeramo, shvatili smo da se dole ispred doma nismo razumeli. On je mislio da ću ja da ponesem hranu za obojicu. Ja sam mislio da ja nosim samo pribor (primus i posudu za kuvanje supe), a da svako nosi hranu za sebe. Tako da smo od hrane imali samo ono što sam ja poneo za sebe. Pošto smo bili gladni pojeli smo i deo doručka. Ali dobro je, imali smo dovoljno vode. Bez hrane se nekako i može.

Kada je pao mrak vrlo brzo smo zaspali umorni i opijeni vazduhom. Pečurka je skoro na 2000m nadmorske visine.

U Pečurci. Uveče je postalo hladno, morao sam da stavim kapu i ogrnem se vrećom.

ponedeljak, 04.08.

Probudio sam se u pet sati i izašao napolje. Dugo nisam tako lepo spavao. Jutro je bilo predivno. Prvi zraci su obasjavali severni greben, tišina je bila apsolutna. Stajao sam bos na steni i prosto osećao kako upijam energiju planinskog jutra celim bićem. Jedan od onih momenata kada osećate da ste Jedno sa celim svemirom.

Jutro u Krošnji. Šiljak Maja Hekurit (gvozdeni/kremeni vrh) u prvom planu, a dva zelena vrha u daljini, povezana grebenom su Popadija i Talijanka.

Pukušao sam da probudim Sinišu. Evo kratkog dijaloga koji je usledio:

Ja: „Hajde, diži se! Svanulo je!“

On:„Koliko je je sati ?“

Ja: „Prošlo je pet, ajde bre!“

On:Šta da radim u pet sati, jesi ti lud…pusti me još malo…kretenu…hrkao si celu noć…pusti me još malo!

Na to sam se ja u znak protesta ponovo zavukao u vreću ne bih li othrkao još par sati.

Inače i Siniša ume lepo da zahrče, to je svojevremeno Steva (kojem je isto gunđao zbog hrkanja) neoborivo dokazao snimivši ga MP3 plejerom. Međutim ovaj to i dalje odbija da prizna, tvrdeći, da on nikada nije čuo uživo samog sebe, a da je snimak nameštaljka!

Pusti me još malo!

Ustali smo posle par sati. Na brzinu podelili konzervu mesnog nareska koja nam je ostala i krenuli da se spremamo. Do silaska u dolinu smo ostali samo na čokoladicama i bonžitama.

U smer smo ušli prilično samouvereno i tako je ostalo do kraja. Taj dan ću pamtiti kao jedan od onih penjačkih kada mi je baš išlo. Lep smer, dobra i čvrsta stena (za prokletijske standarde) i nas dvojica raspoloženi za penjanje. Evo malo slika iz smera. Uglavnom je on na slikama pošto je fotoaparat sve vreme bio kod mene.

Siniša vodi drugi cug

Iznad najtežeg detalja u drugom cugu

Opet on na štandu, na vrhu drugog cuga

Za to vreme je treća_smena sa još jednim ortakom prolazio ispod stene planinarskom stazom koja vodi na Severni Vrh. Iskoristio je priliku da nas slika.

Na slici je donja trećina stene. Naravno, ništa ne vidite. Ali ako se onaj crveni pravougaonik uveča…

…dobija se ovo. Uočite crvenu mrlju negde na sredini fotografije. To je Siniša na štandu. Ja se ne vidim pošto sam gore levo u kaminu (na slici izgleda kao ljuska nalepljena na stenu)

Siniša neposredno pred ulazak u najteži detalj u petom cugu

Tu smo (u tom detalju) ostavili jedan frend u steni. Jednostavno nije bilo šanse da ga izvučem. Siniša ga je overkemovao i gurnuo skroz u pukotinu. Jedno 15-20 minuta sam pokušavao, viseći na desnoj ruci i stojeći samo na palcu leve noge. Mislim da sam tu izgubio snage koliko i u celom ostatku smera. Naravno, na kraju sam rekao: „Ma jebeš četrdreset evra!“ i nastavio dalje.

Posle petog cuga su usledila još tri po „lakšem“ terenu. Ja u šali umem da kažem da se takav teren naziva lakšim zato što se u njemu najlakše gine. Penjanje jeste manje zahtevno, nagib se obara na nekih 60 stepeni ali je u pitanju mešavina stena i trave, kosih zemljanih polica, sve je vrlo klizavo i vrlo teško je naći mesto za postavljanje međuosiguranja. Ako čoveku popusti koncentracija usled opuštanja zbog „lakšeg“ terena vrlo lako može da se oklizne.

„Lakši“ teren. Ja na štandu, vrh pretposlednjeg (sedmog) cuga. Tlo je već nekih trista metara ispod nas.

Na greben smo izašli baš na mestu gde je moguće sići sa njega na drugu stranu i nastaviti do vrha pešice po prilično nezgodnom stenovitom terenu (ovog puta nezgodnog u „hodačkom“ smislu)

Ka vrhu. (Ono što se vidi u pozadini je Južni, a ne Severni Vrh na koji idemo)

Na vrhu. Ovo iza mene su već albanske Prokletije, prvo šiljci Kakiša, a ona ogromna piramida koja se uzdiže u daljini je Maja e Jezerces (Jezerski Vrh), najviši vrh Prokletija

Po silasku sa Severnog Vrha (o tome kako izgleda sama staza će verovatno treća_smena pa da se ne ponavljamo) smo pokupili stvari iz Pečurke i krenuli da se spuštamo u dolinu. Mrak nas je uhvatio negde u donjem delu staze.

Ispred doma su nas čekali treća i njegovi. Bili smo gladni kao vukovi. Posle večere u par sekundi pada dogovor sa momcima. Sedamo u njihovu Nivu i idemo u Gusinje po pivo. Po mnogo piva.

Nastaviće se

Neosnovani i ničim izazvani optimizam

Samo da se javim da sam se vratio sa Prokletija.
Sledečih dana bi trebalo da usledi niz postova o svemu tome. Imam utisak da bih mogao narednih deset postova o tih devet dana. O Plavu i Gusinju, o istoriji tog kraja, o trenutnim međuetničkim odnosima tamo, o tome kako dolina Grbaje sve više biva ugrožena ljudskim prisustvom (jedan lokalac čak uskoro otvara kafanu tamo, a jedan mafijaš, odnosno biznismen, je privatizovao dobar deo planine ka Vezirovoj bradi), o usponu u severnoj steni Severnog Vrha jednim od najlepših smerova koje sam popeo, o tome kako sam sasvim sam otišao duboko u albanski deo Prokletija, kako sam jednu noć bivakovao tamo, o …
Ako budem imao vremena, ako budem imao volje da piskaram.
Ne znam, život ponovo počinje da se zgušnjava. Neočekivanom brzinom. Prvi dan u Beogradu me je dočekao kao udarac maljem u glavu.
Čekam Peđu da se vrati iz Pakistana i čujem priču iz prve ruke. Uz pivo, uz hektolitre piva. Priču iz prve ruke, idu mi na kurac sva ta rekla-kazala zadnjih nedelju dana.
Danas sam se video sa ortakom koji je nedavno iznenada dobio leukemiju i sutra ide na drugu jednomesečnu torturu hemioterapijom. Biće opet izolovan u sterilnim uslovima, bez mogučnosti posete.
I još gomila sranja iz privatnog života o kojima ne bih javno ovde na blogu.
E, da. Konačno sam pročitao Belčevićev "Uzeo sam štap…", poslednjeg dana, gore na Prokletijama. Pročitajte obavezno, dobar je. Pitate se kakve to veze ima sa Prokletijama? E pa ima, barem meni. Jako mnogo veze.

A opet, taj neosnovani i ničim izazvani optimizam. Svih ovih dana.
Noćas, kada sam stigao i proverio poštu, jako me je obradovao jedan mejl. Evo povratna pošiljka optimizma. Onaj na na koga se odnosi, prepoznaće se kad pročita. A pročitaće, znam.
U pravu si, svaka poštena nada je bezrazložna i bez ikakvog osnova. Samo to joj i pristoji i samo tako je prava. I, da, da, mislim da smo već u tom vozu, u tom kupeu. Sećaš se poslednje rečenice u "Nebu nad Berlinom" ?

"Ukrcasmo se!"

Kad se neko nečem dobrom nada. I samo da znaš, onaj naš, istoimeni smer u Volušnici još uvek stoji tamo. Nigde nije nestao, gledao sam ga sa staze ka Krošnji pre nedelju dana.

"Pravila su uvek tako stara,
zašto moram njima da se klanjam?
Nije važno, pričaj mi o sreći,
nešto lepo kao čokolada.

Ovaj put je porodično stablo,
mali prostor koji tako volim.
Sve je spremno, to je moja snaga
nežni ljudi različitih strana.

Kad se neko nečem dobrom nada…"

Prokletije, Krošnja, pre nekih nedelju dana.

Sve vas mnogo voli vaš Vrabac. E do kurca…