Penjanje na granici Kuča i Vasojevića – Drugi deo

Ima onih dana koje slobodno možete proglasiti za svoj novi rođendan, pošto vas je samo čudo spasilo i pošto ste, što se kaže pobegli grobaru sa lopate.  Kada se bavite penjanjem, takvih dana se nakupi vremenom. Na primer onog leta na Žijevu kada smo Ivan i ja bežali od nevremena, pa mi se otkačilo uže tokom abzajla. Ili onaj suludi pokušaj u Očnjaku na Prokletijama pre dve zime…Ali mislim da  ovaj dan čiji opis sledi ulazi u najužu konkurenciju.

Promolio sam nos iz vreće. Brrrr…kako je bilo hladno. Ja inače dobro podnosim hladnoću za razliku od vručina, ali je ovo bilo previše. Termometar na Perinom satu se šlogirao i više nije hteo da pokazuje temperaturu. Prvi se Peđa usudio da se izvuče iz toplog perja. Kakva je samo to vriska i cika bila, kao živog da ga deru. Za njim sam iskočio ja deruči se na sav glas : „Džeeeeerooonimoooo !!!!“ Gojzerice su mi bile naravno zamrznute, kao da sam na noge navukao dva betonska kalupa. I njih je sinoć trebalo staviti u vreću.

Krebulo je oblačenje, pakovanje, tresli smo se, cvokotali, psovali sami sebe šta nam sve to treba u životu…Neki su se obukli pa su se vratili u vreće, pa opet izašli iz njih. Žvakao sam smrznuti sendvič, moleći se da ne polomim zube. Jedva da sam pojeo malo više od pola, što je kasnije moglo da uzrokuje neke kobne posledice. Voda koju sam prethodno veće zaboravio da odmah stavim u vreću, pa je naknadno odleđivao sopstvenom temperaturom bila je polu smrznuta. Na kraju nekako krenusmo…

Jutro

Dan je bio lep, sunčan ali jako hladan. Vetar šibao, po mojoj proceni, sa naletima i do 80 km/h. Spustili smo se u šumu kroz koju vodi staza do Međukomlja. Fićin tremometar je pokazivao -18 stepeni. U šumi! A u šumi je uvek malo toplije. Propadali smo u sneg nekada i preko kolena. Bilo je jasno da nema ništa od zapadne stene, suviše je daleko a i počeli su da se skupljaju neki oblaci. Vreme se menjalo. Jedino rešenje je bio uspon u severnoj strani i to po najlakšoj mogučoj liniji koju smo mogli da „ošacujemo“. Krenuli smo na gore prilično strmom padinom, kroz dubok sneg dok nismo naišli na jedan zaleđeni žljeb. Tu je počinjalo penjanje. Mina je shvatila da je zaboravila dereze, htela je živa da se pojede. Morala je da se vrati. Ja sam shvatio da sam zaboravio onu vodu. Što li sam se nočas smrzavao, pokušavajući da je otopim ! Znači ostali smo nas petorica Peđa, Pera, Fića, Dren i ja.Rešili smo da penjemo solo, nenavezani, nagib nije bio veliki a trebalo je popeti jedno 600m visinske razlike. Doduše u tih prvih 200m bilo je i skokova od po 70 stepeni ali smo ustvrdili da smo hrabri momci i da nama užad nisu potrebna 🙂 Evo kako izgleda ceo smer, levo je visinska razlika a uz liniju su upisani nagibi pojedinih deonica u stepenima.

Smer.

copyright  by Peđa

Posle tog strmog dela nagib je opao. Nekako smo se spontano razdvojili, oni su peli po nekim rampama i skokovima, dok sam ja sam vukao nekih 100m levo od njih padinom konstantnog nagiba (35-40 stepeni). Sneg je bio fantastičan, tvrd nabijen, dereze i cepini su lako ulazili a opet su odlično držali. Mom oduševljenju nikada kraja, penjao sam u urlao: „MILINAAAA!“. Evo kako je to izgledalo viđeno objetivom Peđinog fotoaparata.

„MILINAAAA !!!“  (Jel da da sam super ispao 😉 )

Oni nekih 100m desno…predah na mestu gde se nagib spustio
Kada se nagib opet povečao, spojili smo se na istoj liniji. Bili su malkice iznad mene. Oblaci su se već ozbiljno navukli  a vetar je duvao sve jače i jače. Što se tiće samog uspona  ponovo su počeli da se pojvljuju i neki gadni detalji.

Pera u akciji
Nekih 100m pre izlaska na greben izgubio sam ih iz vida. Vidljivost nije bila veča od 20m. Intuitivno sam peo nekom linijom koja mi je delovala najlogičnije. Bilo me je strah da ih ne pogubim a i počeo sam da osećam neku čudnu malaksalost. Naime kad sam kasnije analizirao, problem je bio u tome što sam malo jeo (samo onaj smrznuti sendvič i istu takvu „Mars“ čokoladicu) a sve ovo je bilo dosta iscrpljujuce. Jednostavno pao mi je šečer, kada se tome doda malo slabija kondicija na koju sam se već žalio…
Sve je bilo još OK u smeru, ali kada sam konačno izašao na greben i uspravio na dve noge počelo je da mi se vrti u glavi. Brzo sam pojeo jednu „Bonžitu“, ali organizam je več bio na silaznoj putanji. Na grebenu je duvalo….ne znam koliko, mnogo na sat. Bio sam u oblaku nisam video dalje od 15m,vetar je podizao sneg, kovitlao ga, iglice su mi se zabadale u obraze dok sam se teturao po grebenu pazeći da se ne strmeknem nekih 500m na drugu stranu. Išao sam u pravcu vrha, nadajući se da neću da promašim i uhvatim neku pogrešnu razdelnicu grebena. U tom momentu se iz magle pojavilo priviđenje, koje je mahalo rukom vikalo: „Ovamo, ovamo…“.

Bio je to Peđa.

Peđa na vrhu

Za njim su se poajvili i ostali. Termometar je pokazivao -25. Zbog vetra, subjektivan doživljaj (wind chill efekat) je verovatno bio oko -40. Odmah smo krenuli nazad ka istočnoj strani. Tamo bi silazak trebalo da bude lakši.

E sad ono što sledi neće biti ilustrovano fotografijama. Jednostavno u takvim momentima niko nema ni vremena ni snage da se bakće sa tim. Kao što rekoh, pomalo sam gubio snagu. Koordinacija pokreta mi je bila sve slabija. A trebalo je spustiti se dole. Rekao sam to momcima. Vetar je sve jače tukao, a vidljivost je bila ne veća od 20m, bili smo u oblaku. Hodao sam po onom grebenu kao šlogiran i samo sam čekao da izgubim ravnotežu, zakoračim u strehu i strmeknem se dole u ambis. I onda smo u jednom trenutku shvatili da ne znamo kuda dalje. Mada smo uglavnom svi ranije bili na ovom vrhu (neki i više puta) to nije bilo ni od kakve koristi. Jednostavno u toj magli, po vetru koji diže sneg i kovitla ga naokolo, ništa se nije dalo prepoznati. Ja sam se jedva vukao, a i Pera je bio prilično iscrpljen.

U tom trenutku kada smo shvatili da smo se malo pogubili, Fići koji ide nekih desetak metara ispred mene propada prvo jedna noga do kolena. U sledem momentu druga i onda… čovek nestaje, propada ceo, progutalo ga na moje oči. Peđa i Pera koji su bili bliže stoje i zure u pukotinu, koja se otvorila. Pitam ih da li ga vide. Peđa polumrtvim glasom kaže da je sve ok, nije propao dublje od tri metra. Dolazimo i Dren i ja. E da je tu bio neko sa strane da slika. Četiri kretena zure u rupu u snegu i čute. Fića odozdo gleda u nas pomalo začuđen, kao da još ne shvata šta mu se desilo. Elem, zbog razlike u temperaturi sneg uz stenu se otopi i stvori se vazdušni čep koji je odozgo prekriven snegom pa se ne vidi. Kada je on stao iznad, samo ga je progutalo. Imao je sreće, ta čuda umeju da budu mnogo dublja, propao je ne više od tri metra. U jednom momentu, stojeći iznad palo mi je na pamet da bi trebalo da fotografišem. Ali nisam mogao da skidam rukavicu po onom vetru, raskopčavam jaknu, vadim aparat koji mi visi oko vrata.

Problem je bio što je Fića imao ranac na leđima, pa se zaglavio između snega i stene. A pri nekom večem pomeranju u pokušaju da ga skine, pretila je opsanost da propadne još dublje. Počelo je da izgleda kao početak jenog vrlo mračnog scenarija…Gladni, iscrpljeni, u sred snežne oluje, ovaj u pukotini, ja skoro neupotrebljiv, ostali poluupotrebljivi…

Na kraju je ipak uspeo da  doda Peđi ranac i da se uspentra gore. A nekako baš u tim momentima Dren i Pera su pronašli put dole ka Štavni.

Ja sam i dalje bio poluzombiran. Vidno polje je počelo da mi se sužava, a i onako je bilo suženo injem na trepavicama i kapuljačom preko glave. Koordinacija je bila sve gora, a trebalo je sići dole. Nekoliko puta sam sam se okliznuo i pao. Počinjalo je da mi buda frka, sledila je dosta strma deonica od nekih 30-40 stepeni nagiba, a sneg je bio nabijen i zaleđen. Svaki pad bi značio klizanje nekih 300-400 visinskih metara dole do Štavne, uz lupanje o okolne stene kao u fliperu. Silazak normalno hodajuči nije dolazio u obzir, moralo se otpenjavati (to vam je isto kao i penjanje, samo na dole , znači koriste se i ruke i noge). I tada je stupilo na scenu ono što volim u AOB-u. Ono što naš klub neguje i zbog čega sam ponosan na njega. Ima i boljih penjača, daleko smo mi od nekih svetskih rezultata uglavnom sve to radimo za svoju dušu. Mogli bi da budemo i mnogo bolje organizovani, ja prvi stalno gunđam i dižem frku po tom pitanju. Ali smo ljudi i ortaci. Čovek se ne ostavlja u planini, pa makar se i rizikovalo.

Elem,  Peđa je sve vreme otpenjavao nekih 3-4 metara ispod i bio spreman da se baci preko mene ako skliznem ne bi li me zaustavio. Jednom se to umalo i desilo, trebalo je samo da mu vidite reakciju, kao golman koji upravo treba da izvede paradu. Samo što je ovaj golman ponekad bio na ledu nagiba od nekih 40 stepeni i trebalo je da uhvati celog čoveka. A realno, šanse da me zaustavi su bile minimalne, verovatno bih pokupio i njega pa bi se zajedno lupali o stene niz padinu. Ali je ipak sve vreme bio tu, direktno ispod mene, nikada dalje od 5 metara.

I to je trajalo. I trajalo… Upotrebio sam zadnje rezerve energije, ne bih li se usredsredio na pokrete. Otpenjavanjo sam mehanički, a u tome je i bila zamka. Treba jedan isti pokret ponoviti hiljadu puta a da ne pogrešiš. Sada kada se setim toga, pred očima mi je samo neka belina…sneg, magla, cepini koje zabadam u sneg ispred sebe.Dren koji otpenjava paralelno sa mnom, nekih dva metra sa strane, gleda u mene sve vreme i samo čeka kada ću da ukrstim očima i izgubim ravnotežu. Ne znam da li treba da napominjem, da su momci isto tako bili iscrpljeni i da im je bilo hladno…

Eh tog blaženstva kada smo sišli i kada sam ponovo napravio taj evolucioni pomak uspravivši se na dve noge 🙂 Tada sam smogao snage da izvučem foto aparat i uslikam se „iz ruke“. Hehe…definitivno sam imao i boljih izdanja 🙂

Autoportret

Odlučili smo da idemo pravo do ovih u toplim „eko katunima“ ne zadržavajući se u našoj hladnoj kolibi. Peđa im je je več radio vezom  javio da sa mnom nije baš sve u redu. Oni spremili supice, čajeve čak su i krevet namestili za „ranjenika“. Ma dobro sam bre ljudi samo dajte nešto da JEDEM!

I zaista snaga mi se vratila, čim sam se najeo. Odmah sam počeo da se raspitujem za onu rakiju što može da se kupi kod domačina:) Sana me je posle zezala da mi u stvari ništa nije bilo, nego sam samo razmažen i privlačim pažnju . 🙂 Eh, Sanice ne znaš ti kako je sve to gore izgledalo, drugo je sad ovde na toplom. Gore sam hteo da riknem 🙂

Peđa je zaradio blage promrzline, nekoliko nožnih prstiju mu je bilo plavo. Osečao sam grižu savesti zbog toga, da nije bilo mene brže bi silazio i možda mu se to ne bi desilo. Možda i bi, ali sam se ja ipak osečao pomalo krivim…

U toplom…Perice! Vadi tu ruku odatle!

Sutra ujutru smo se spakovali i polako krenuli nazad. Sunce se polako probijalo kroz oblake i vreme se popravljao. Odlazeći bacio sam poslednji pogled na Komove, za ovaj put. Još uvek su bili u oblacima. Stvarno su izgledali močno. Zahvalio sam im se što su me pustili da siđem. Baveći se alpinizmom, vremenom shvatiš da se vrhovi ne osvajaju. Možeš samo da ih zamoliš da se popneš na njih i kasnije bezbedno spustiš. I da se nadaš da će ti tu molbu uslišiti…

Komovi u oblacima

Kasnije tog dana, vozimo se nazad za Beograd i Peđa se okreće u svom sedištu i dovikuje mi sa suprone strane kombija:

„E čovek, samo da mi stignu one nove cipele i idemo u martu na Prokletije kao što smo pričali? Dogovoreno? “

Naravno majstore…….NARAVNO DA IDEMO !!!

KRAJ

Penjanje na granici Kuča i Vasojevića – Prvi deo

Gde smo ono stali…
Komovi, dan prvi…. jel to beše?

Neki jasan plan šta ćemo da penjemo nismo imali, neki su odlučili da ostanu u "Eko Katunima" sa planinarima, dok smo nas šestorica nameravali da odemo do Međukomlja, prostora između Vasojevićkog i Kučkog koma i tamo prespavamo u jednoj pećini (naravno  pod uslovom da isteramo međeda koji zimi spava unutra 🙂 ) , ne bi li nam stena  bila bliže ujutru kad ustanemo. U koju stranu planine ćemo da uđemo, severnu ili zapadnu nismo imali predstave, jedino je bilo skoro izvesno da će to biti nešto u Vasojevićkom Komu. Peđa se nadao da ćemo kada se već nađemo u toj vukojebini, uhvatiti vukove na delu. Ja sam se nadao da ćemo možda uspeti malo i mi da se ogrebemo, kad već ni jedna devojka neće sa nama do tamo 🙂

Pera je tu bio glas razuma i na kraju nas ubedio da batalimo pečinu i međeda i spustimo se do te Železničareve kolibe. Za sutra je bila najavljena promena vremena, oštro zahlađenje, moguće padavine, tako da je bilo vrlo moguće da odemo do te pećine, smrznemo se u toku noći i sutra moramo da se vratimo zbog lošeg vremena. Ja sam se malo bunio, kukao kako hoću da vidim medu ali su me na kraju ubedili 🙂 Jeste da u toj kolibi nije ništa toplije, verovatno je čak  i hladnije i isto tako mora da se topi sneg da bi se došlo do vode, ali je ipak mnogo bliže, pa možemo da se uvalimo kod ovih u bungalove uz "smederevac". 😉

A postojala je i opasnost da ORKA čuje za našu akciju pa da nas posle progone zbog uznemiravanja mede i zlostavljanja vukova, k’o što su onomad progonili neke Bačvane koji su opisivali svoje regionalne običaje. A tek kad bi nam videli one konzerve u rancima…

Tako da je Perina intervencija bila višestruko mudra. Inače bi možda čak završili u onom Šev…, Ševg, Švvegengenu ili kako se to već zove, ne znam ni da kažem a kamo li da napišem, kukavac jedan nepismeni. Znate bre, tamo vam je onaj zatvor u Olandiji.

 Železničareva koliba u Štavni

Pošto smo se smestili u kolibu, neki su otišli via normale na vrh, neki na rekreativno krače penjanje u okolnim žljebovima, dok smo Peđa, Pera i ja ostali u kolibi. Smaralo nas je da vitlamo po brdu posle neprospavane noći u putu, a i hteli smo da sačuvamo energiju za sutra.
 

Via normale ka vrhu 

 Damjan, zalazak sunca i oluja koja stiže

E sad, kao što već rekoh ponekad je zimi u planini jedini izvor vode sneg. Tako da morate da ga topite. Takođe uglavnom nosite samo jedan sud za kuvanje sa sobom, a malo je teško oprati ga u takvim uslovima, posle kuvanja supe na primer. Pa ako posle toga u njemu topite sneg za vodu za piće, ona će malo imati "ukus". Ja to uglavnom rešavam ubacivanjem onih vitaminskih tableta u vodu. Međutim Pera (Grunf AOB-a, zadužen za raznorazne izume) je rešio da doskoči tom problemu.

———————————————————————————————————–

Perin recept za supu iz kesice kuvanu u kesi

Zahvatiti sneg negde pored katuna…Ne sa te strane!!! Sa druge…ta je predviđena za mokrenje i druge fiziološke potrebe! Staviti sneg u sud za kuvanje i topiti ga na primusu. Dodati još snega po potrebi. Kada se potrebna količina snega istopi sipati dobijenu vodu u onu kesu za pečenje mesa u rerni. Znate one kese u kojima svinjski but ispadne onako lepo sočan i mek, a ne suv i bljutav. E u tu kesu. Pošto te kese trpe temperature do 280 stepeni staviti je tako punu vode u sud i zagrevati dok voda ne provri. Tada ubaciti sadržaj kesice u vodu u kesi i nastaviti kao u slučaju normalnog kuvanja supe. Jesti direktno iz kese da se ne bi prljali deficitarni sudovi.
———————————————————————————————————–

 Kulinar Pera i zblanuti Peđa levo od njega….

Pošto smo namirili svoje potrebe supom i još po nečim, ja sam na primer imao konzervu pasulja sa kobasicom, spontano smo se uvukli u vreče i prepustili svako svom snu. Ja sam sanjao vukove i medu. Ne, nije bilo nočnih polucija. 🙂

ZZZzzzzzz….

Biiiiip, biiip….Nešto je prekidalo moje flertovanje sa jednim predivnim vukom, dok sam ležao naslonjen na toplog medu koji me je gledao svojim umilnim okicama. Prokleta motorola!

"OVDE JA! KO ME BRE BUDI ?"

Ovi naši su se javljali sa planine, vreme se je počelo da se kvari neposredno pošto su krenuli sa vrha. Postojala je velika verovatnoća da ih uhvati snežna oluja. Kada smo se izvukli iz vreča, shvatili smo da je prilično zahladnelo. Počeli smo da topimo sneg ne bi li ove dočekalo nešto toplo kada dođu. Srećom svi su bezbedno sišli, samo je Cobe malo kolabirao ali srećom on je spavao u "Eko Katunima" na toplom. Usput je svratio do nas na supicu. Nije izgledao baš reprezentativno 🙂

Kolabirani Cobe

Ostatak večeri smo proveli topeći sneg i spremajuči se za sutrašnji uspon. Sutra je trebalo da bude D-Day, a nismo imali pojma kakvo će nas stanje snega dočekati posle ovog pogoršanja vremena. U toku noči sam se probudio pošto nisam dobro pritegao vreču, pa sam se malo smrzao. Temperatura u kolibi je bila -20. Primetio sam da bocu sa vodom nisam stavio u vreču pored sebe. Naravno zaledila je. Nije bilo druge nego da je sada ipak stavim kod sebe ne bi li je do jutra otopio temperaturom tela. Sada sam bio propisno zakopčan, ali avaj…SPAVAO SAM SA SANTOM LEDA U VREČI!

Nastaviće se
(u nastavku o usponu u severnoj strani Koma Vasojevićkog, oluji na vrhu, kolabiranju, upadanju u pukotine…znači ide ono glavno …i neće se spominjati crevca na žaru, ili možda hoće ?)

Penjanje na granici Kuča i Vasojevića – Uvod

 

Ako na geografskoj karti pogledate na severoistok od Podgorice, primetićete kako se planinski masivi smenjuju jedan za drugim- Žijevo, Komovi i na kraju ogromno prostranstvo Prokletija.
Te vrleti su dom trima velikim gorštačkim plemenima Kučima, Vasojevićima i Klimentima. Ti pomalo naopaki brđani su se vekovima bavili stočarstvom.  Zimi u dolinama, leti sa stokom u planini u stalnim međusobnim sukobima  oko livada za ispašu i izvora vode, vremenom su postali nalik svom okruženju. Ono što meni uvek upada u oči u prilikom susreta sa tim gorštacima je da su u pitanju vrlo lepi ljudi. Kako žene, tako i muškarci. Takođe odlikuju se jednom specifičnom bistrinom rasuđivanja, koju je verovatno trebalo razviti tokom vekova da bi se opstalo u tom ambijentu, koji koliko god da je lep, ume da bude izuzetno surov.

Dok su Klimenti Albanci katolici, Kuči i Vasojevići su Srbi. Kuči zauzimaju masiv Žijeva i okolnih brda sve do Skadarskog jezera, Vasojevići se protežu od Komova ka severu i severoistoku u pravcu Prokletija, dok su Klimenti na istoku na  Prokletijama. Ako  bi neko da protestvuje i optuži me za velikosrpski nacionalizam, i u svetlu stvaranja novih naroda bi da mi objasni  da Kuči i Vasojevići nisu Srbi već Dukljani, preporučujem mu da ode na Žijevo, do Bukumirskog jezera i priupita Kuče šta oni misle o tome, ili do Komova i Andrijevice i isto to upita Vasojeviće. U ostalom sva tri plemena su se vekovima mešala, međusobno ratovala za pašnjake, a zajedno u okviru hriščanske solidarnosti ratovala protiv Turaka. Još je Jovan Cvijić rekao da su Kuči prelazak od Srba ka Albancima dok su Klimenti prelazak od Albanaca ka Srbima. Treba napomenuti da je u 18. veku za vreme "Kočine krajine" određen broj Klimenata došao u Srbiju da kao dobrovoljci ratuju protiv Turaka, a nakon toga su ostali i njihovi potomci se pretopili u Srbe. Takođe veliki deo današnje Šumadije je naseljen stanovništvom koje krajem 18. i početkom 19. veka došlo iz Vasojevića, možda najpoznatiji od njih je vožd Karađorđe. Ponekad bi sve to trebalo imati na umu, pogotovo u ovo vreme kada rečnik krvi i tla ponovo počinje da bude aktuelan.

Kom Vasojevićki

Kom Kučki i Kom Lijevorečki

Mi često odlazimo u ta brda, koja su po meni čak i lepša i atraktivnija od Durmitora. U svakom slučaju su (još uvek) mnogo manje isprljana prisustvom modernog čoveka. E pa ovog puta smo bili na Komovima, samoj granici između Kuča i Vasojevića.

Štavna

Tamo se dolazi putem od Andrijevice ka Mateševu, i kod Trešnjevika se skrene levo ka katunu Štavna. Zimi uglavnom ne može mnogo dalje od Trešnjevika, dalje se mora pešice ili na turno skijama. Od pre nekoliko godina je na Štavni izgrađen kompleks bungalova, pod nazivom "Eko Katuni" u kojima ima struje i tople vode leti. Zimi je taj komfor sveden samo na struju i peć na drva, popularan "Smederevac", dok se po vodu (hladnu) ide u bungalov br.1 u kojem odseda čovek koji se stara o kompleksu. Iznajmljivanje jednog bungalova sa pet ležaja trenutno košta 30 EUR po danu, znači 6 EUR po osobi.

"Eko Katuni"

Takođe u Štavni, malo dalje ka Komu Vasojevićkom postoji koliba PSD "Železničar" iz Beograda, ali u njoj nema ni struje ni vode a i nije dobro izolovana tako da kroz nju stalno duva, jedino što nudi krov nad glavom dok se zimi temperatura unutar nje ne razlikuje mnogo od spoljašnje. Voda se uzima sa izvora leti, međutim kako izvor zimi zaledi jedini način da se dođe do vode je topljenje snega. 

Ovog puta smo se "prišljamčili" akciji PD "Pobeda", koje svake godine organizuje memorijal "Zvone Blažina", u znak sećanja na jednog od pionira alpinizma u Srbiji. Sa druge strane pokojni Zvone je jedna od najmarkantnijih figura u istoriji Alpinističkog Odseka Beograda, pa je nekako bio red da i mi to obeležimo. Na kraju kako se prijavilo čak nas deset iz AOB-a, plus naš drugar i Peđin supenjač sa Broad Peak-a Dren iz Subotice, a kako planinara nije bilo koliko ume da bude u akcijama velikih planinarskih društava tipa Pobede, sastav je bio maltene pola-pola.

Dolazak

Kada smo tog jutra stigli, dan je bio kao izmišljen, sunčan bez vetra, vedro nebo, vidljivost apsolutna. Ja sam do Štavne došao u kratkim rukavima…

 

Ka Štavni

 

Jel nisam mnogo udavio sa ovim uvodom ? :))))

NASTAVIĆE SE

U nastavku: kako nisam video međeda, kako Pera kuva supu i još svašta nešto, ali još uvek ne ono glavno 🙂

EVO VAM !!!

Sinoč u povratku sa Komova stali u Raškoj na pauzu, kafana kao svaka druga uz magistralu, zadimljena, bučna, na TV-u neka utakmica…Pola osam, kelnerica prebacuje na prvi program, drugi dnevnik…Odjednom tajac, svi bulje u ekran ne trepčući…Atmosfera kao onda pred bombardovanje…Gledam  Hašima kako proglašava nezavisnost, lepog Borisa koji pokušava da odglumi dramatičnost u glasu, kilavog Koštunicu kako nešto smara…neke androide iz Brisela koji nešto ozbiljno objašnjavaju…

Pola dvanaest uveče, Beograd. Vučem ranac  kroz centar grada, idem kući…grad demoliran, svuda srča, isprevrtane žardinjere…murija pod punom ratnom opremom…grupice klinaca sa maramama preko lica koje trče ulicama…apokalipsa….

Kod skupštine me zaustavljaju panduri i legitimišu…ko si, gde si bio, gde ideš, šta ti je u rancu, otvori ranac…pa dobro bre čoveče, zar ti ličim na huligana…koji takav lik vuče ranac od 30 kg po demonstracijama, šta me smaraš…ne, nije to hladno oružje, to su cepini…

Jutros slušam vesti, u Briselu rekli ovo, Putin rekao ono… povređeni u neredima…

Donja fotografija je slikana u petak na Komovima.

POSVEĆUJEM JE:
Hašimu Tačiju i onim „lepotanima“ iz skupštine Kosova…svim našim političarima…ovima u Briselu i onima u Vašingtonu..Caru Vladimiru i ruskoj dumi…huliganima koji mi razbijaju grad…glupim pandurima…

Ma baš sam besan! EVO VAM ….