Napast u steni

Lepo je videti kada neko prvi put stavi pojas i obuje penjačice a ono mu ide „ko matorom“!

A još je lepše kada je u pitanju neko vama izuzetno drago biće 🙂

Dakle, Dame i Gospodo…Gornjačka klisura i Napast u epizodi:

Napast u steni“ !!!

null

Navezivanje

null

„A je l’ moram baš skroz do gore?“

null

„Kako vi uopšte ulazite u ovo čudo !? „

null

„Aha! Snašla sam se! „

null

„Mnooogo su mali hvatovi, evo ovolišni…!“

null

„Mmmm!!!“

null

„Kuda sad ?“

null

Iskusno, gaženje samo palcem

null

„Puf ! Pant!“

null

Još samo malo

„Jao ljudi, da me sada mama vidi!“

null

Na vrhu smera, konačno!

null

Spuštanje

null

Još samo malo…

null

…i konačno na sigurnom tlu!

That’s all folks !

(za sada)

Iz arhive

Ovaj spotić je napravljen pre više od dve godine. U pitanju je Gornjačka klisura, negde u toku jeseni 2006. godine. Slike i klipovi su napravljeni običnim fotoaparatom, "idiotom", tako da kvalitet spota i nije neki.

Dakle, evo kako penjanje izgleda u stvarnosti, nema glume, nema laži, nema prevare. Pri kraju imate i jedan "umalo pad". U pitanju je drugi cug smera "Dilkova" (jeste, jeste smešan naziv 🙂 ) u velikoj steni u Gornjaku.

 Za fotoaparatom Steva, na štandu osigurava Toma (vidi mu se pomalo glava na početku), i u glavnoj ulozi moja malenkost.

 

 

 

Razmišljam nešto danas

 

Razmišljam nešto danas i kažem sebi, Borise baš si magarac. I to onako, baš! Toliko o tome. I o meni. I opet o tome. 

E sad pošto sam ostao dužan  fotke, a neki su ih čak i eksplicitno tražili, evo. U stvari pre fotki, da vam pustim malo muzike. Nema nikakve veze sa fotkama, niti sa mnom. Ne, ne, nisam paranoičan. Samo sam magarac. Obični.  Jedino se  pesma tako zove. Jednostavno, zadnjih dana to slušam, pa reko` aj` da pustim.

 

Paranoid – Red Snapper

 

 

A sad fotke!

 Igor

Opet Igor, pogledajte malo bolje videćete ga 

 Steva

 Steva. Eto tako izgleda kad visiš ukopčan u štand. Ako je nekog zbunjivalo šta to znači.

 Mlava, rekoh vam da je lepa. Mislim, lepo je ispala, a?

 Kamp

 Centralna, velika stena, nešto oko 100m visine. Ovog puta nismo išli gore.

A kad smo već kod  centralne stene, aj da stavim dve svoje fotke iz nje slikane negde u oktobru 2006.

Prvu jako volim, to mi je jedna od boljih "penjačkih", pa da se malo pravim važan. Doduše tada nisam imao onaj fensi crveni šlem.

A druga je za nepoverljivu alan_u, slikana je u istom smeru. Da ne bude da mi se nikada ne vidi faca. Evo alana, pa zumiraj i ne pucaj dok mi ne vidiš beonjače! :))

 

Eto, slušajte Red Snapper, gledajte fotke, a ja odoh do kluba četvrtak je.

Ова стена стоји криво

Јуче.
Од раног јутра сам безвезе. Устао, сам од себе у шест, требало у седам. Наравно после закаснио. Идемо мојим колима. На тренинг. Возим. Нервира ме аутопут. После и онај пут до Петровца. И Петровац. И пекара у којој је нестало бурека.

Горњачка клисура, . Мала стена одмах испод пута, уз саму Млаву. Лепо место, пре свега пријатно. Гомила кратких спортских смерова.  Прошле године ови моји бушили, болтовали. Да тренирамо. Да имамо. И треба.

Пењемо, смер по смер. Дошло још пењача. Све из Београда, весела атмосфера. Ја сам безвезе, све ми нешто смета. Остали су супер.
Стева зајебава возаче. На крају смера, попне још који метар. Искочи на пут, уз банкину, маше рукама. Они да се стрмекну доле.

Марија прича о неком лику што га зна. Каже, плаши га се. Осећа језу у његовом присуству. Питам зашто. Не зна каже, али и остали, што га знају, исто тако. Осећају језу.  Па како изгледа? Нормално, пристојно. Како се понаша? Ма ништа, културан, љубазан. Па у чему је проблем? Не знам каже, то ти је као у Хичкоковим филмовима, чудовишта нигде ал’ је много страшно.

Не иде ми. Терам се да пењем. Пењачка импотенција, каже Стева.
После испаднем из неког превиса, при копчању. Ко задња будала. Паднем неколико метара, срећом промашим полицу. Паднем испод ње, у паду се окренем. Висим на ужету са главом на доле. Гледам у Млаву пар секунди. Лепа је. На тренинзима не стављамо шлемове, као кратко је. И безбедно. Имао сам среће, размишљам.
После седнем на обалу, у сенку дрвећа. Запалим пљугу. Гледам у воду. Ментална импотенција, кажем ја.

Онда опет у стену. Одемо горе изнад пута, Сишке болтовао нови смер. Да имамо. Да тренирамо. Четрдесет метара, оцена скоро константно шест.  Не пење ми се. Мучим се у детаљу, никако да га прођем, псујем. Сишке се смеје из суседног смера. Не дају ми да одустанем. Марија и Стева. Хвала им. Неким чудом, дефинитивно не мојом вољом, укључи ми се мозак. Некако се искобељам горе. Задњих неколико метара лепа пукотина. Стева константно блесав цео дан. Зајебава ме одозго са штанда. Ја га псујем. Излазим, укопчавам се поред њих двоје.Смејемо се. Одозго опет гледам у Млаву. Лепа је. Бар овде у клисури.
Понекад и емотивна импотенција, додајем самом себи.
Абзајлујемо доле, одвали се понеки камен. Опет немамо шлемове. Будале смо, размишљам

Вечерамо у Петровцу. Супер неки ресторан. Причамо. О пењању, а о чему би ? Сишке би да средимо неки напуштени објекат доле у клисури. Да имамо кад дођемо. И треба.

Дајем Стеви да вози од Петровца . Седим поред, пијем пиво, бленем у аутопут.  Марија и Сишке спавају позади. Удубљујем се у музику. Смејем се на "More News From Nowhere".

Нема слика. Заборавио сам да променим батерије у апарату.

Нема јутјуба. Смара ме да се зезам са тим. Замислите у позадини This Mortal Coil – ’til I Gain Control Again. Ако хоћете. Ако нећете баш ме брига.
 

Iz arhive

Ovaj spotić je napravljen pre više od dve godine. U pitanju je Gornjačka klisura, negde u toku jeseni 2006. godine. Slike i klipovi su napravljeni običnim fotoaparatom, "idiotom", tako da kvalitet spota i nije neki.

Dakle, evo kako penjanje izgleda u stvarnosti, nema glume, nema laži, nema prevare. Pri kraju imate i jedan "umalo pad". U pitanju je drugi cug smera "Dilkova" (jeste, jeste smešan naziv 🙂 ) u velikoj steni u Gornjaku.

 Za fotoaparatom Steva, na štandu osigurava Toma (vidi mu se pomalo glava na početku), i u glavnoj ulozi moja malenkost.