Durmitor blitzkrieg – kuloar „Šljeme-Pleća“ za manje od 48 sati

Fića, Damjan i ja krenuli autobusom iz Beograda za Žabljak u petak u 23.30. Stop.
U Žabljak stigli u 08.00 u subotu ujutru.Stop.
Posle pauze od sat vremena krenuli stazom od Crnog Jezera ka Velikoj Kalici.Stop.
U šumi sneg, bilo malo propadanja ali ništa strašno.Stop.
Za oko tri sata bili na ulazu u Kalicu.Stop.
U Kalici sreli Vanju i Bojana iz OCP-a (Podgorica). Stop.
Oni penjali isti smer to jutro.Stop.
Nazdravili rakijom. Stop.
Oni nastavili dole ka Žabljaku, a mi ka alpinističkom bivaku.Stop.
Popodne se izležavali oko bivaka, topili sneg za vodu i gledali stenu. Stop.
Negde posle 20.00. legli da spavamo.Stop.
Ustali 02.15 u nedelju ujutru.Stop.
Iz bivaka krenuli u 03.30, posle nekih 40 minuta bili ispod kuloara. Stop.
Sneg idealan, tvrd, smrznut, veći deo smera penjali sa čeonim lampama.Stop.
U 06.30 sva trojica stajali na vrhu smera. Stop.
Ocena smera: 250m visine, sneg 60/70°, miks M2. Stop.
Gledali svitanje sa vrha Šljemena. Stop.
Povratak: grebenom ka kuloaru Miloševog Toka, niz kuloar pa gore na Malu Previju. Stop.
Na Previji se malo izležavali i uživali u jutarnjem suncu. Stop.
Sišli do bivaka, pokupili stvari i krenuli ka Crnom Jezeru. Stop.
Na Crnom Jezeru odmorili, oprali se i presvukli. Stop.
U Žabljaku bili negde iza 12.00 Stop.
Naždrali se u kafani „Durmitor“. Stop.
U 14.00 uhvatili autobus za Beograd. Stop.
U nedelju uveče u 23.00. bili na autobuskoj stanici u Beogradu. Stop.

Srećan sam. Stop.

null

Smer „Šljeme-Pleća“ ucrtan crvenom linijom

null

Damjan, pri izlasku sa dela staze koja vodi kroz šumu od Crnog jezera

null

Ulazak u Veliku Kalicu

null

Susret sa drugarima iz OCP-a, dva kršna Crnogorca u sredini 🙂

null

Bivak

null

Blejanje ispred bivaka, Damjan i Fića

null

Završetak ključnog cuga u smeru

null

Završni cug, prvi zraci sunca obasjavaju vršne strehe

null

Svitanje na vrhu

null

Damjan i strehe veličine omanjih šlepera

null

Grebenom ka Miloševom Toku

null

Predah na Crnom Jezeru

Metallica – „Blitzkrieg“

Durmitor epilog ili, …my comments: KRETEN

Konačno evo i epiloga kao što sam obecao…

Sutradan se vreme pokvarilo, padala je neka susnežica i bilo je vreme da se kupimo sa planine. Dok se ostatak ekipe spremao za Beograd, ja sam se spustio kod naših zajedničkih prijatelja Jelene i Ivana. Ivan je inače „stara kajla“ u AOB-u (a i Jelena) i bez obzira što se u zadnjih nekoliko godina vratio da živi u Podgorici ostao je jedan od naših najeminentnijih članova. Tamo je skupio ekipu sa kojom je osnovao OCP (Outdoor club Podgorica, imate link sa desne strane).

Put od Žabljaka do Podgorice, preko Šavnika? Pa ne znam…bilo je maglovito, sivo i sumorno, padala je kiša. A Šavnik…pa kad dođete tamo shvatite da Pljevlja i nisu tako loše mesto za život 🙂 Jedina svetla tačka – veliki zaleđeni vodopad u kanjonu reke Bukovice. Kada se pojavio iza jedne krivine, vilica mi se otvorila do kolena. Samo je bljesnuo onaj plavi „water-ice“, desetine ledenih sveća koje su se viseći iznad ponora Bukovice, spojile u ledenu zavesu široku oko 40m, a na pojedinim mestima isto toliko visoku (duboku). Neverovatan prizor. Počeo sam da se vrpoljim na sedištu, pa sam onda zalepio facu za prozor autobusa, pa sam kopao po rancu da izvučem foto aparat….Naravno nisam stigao, autobus je več zamakao za krivinu. Čovek na sedištu pored, me je zapanjeno gledao. Pa dobro, pitate vi, ok lepo jeste, ali čemu baš toliko ushićenje?

LJUDI, TO NIJE SAMO LEPO….TO SE I PENJE!!!

Kao ilustraciju evo šta su momci iz OCP-a, radili na jednom drugom vodopadu u kanjonu Komarnice dok sam se ja tog dana klackao od Žabljaka do Podgorice.

Slike objavljne uz blagoslov OUTDOOR CLUB PODGORICA

U Podgorici me dočekao Ivan. Kod njih veselo. On i Jelena pokušavaju da se izbore sa galopirajučim raspadom sistema. Dva mala klinca jedan dve godine, drugi dva meseca. Ja ih zezam da sad kad krenu na penjanje, imaju još jednu navezu (Junior & Junior). Kad jedan prestane da zaurlava, drugi preuzme štafetu. U prkos svemu tome, izuzetno topla i prijatna atmosfera. Ceo Badnji Dan, lila kiša kao iz kabla. Proveli ceo dan u kući, zezajuči se sa klincima. Ivan me pita „Evo, vidiš i…kad ćeš ti?“. Moram da priznam da mi je tog dana to više puta palo na pamet. Klinci koliko god da su naporni, stvarno su fenomenalni.

Ivan i ja tu noč zaglavili do tri ujutru u nekim teškim temama. Počeli od kvantne mehanike, pa preko limita matematičke logike i Gedelove teoreme nekako završili na pojmu nepoznatog i ljudskoj (ne)mogučnosti da ga spozna. Iako ni jednom nije izgovoreno njegovo ime, imao sam utisak da je Onaj sa kojim sam imao kratak razgovor u Osojnim Gredama, tu negde oko nas. I da nam se blagonaklono smeška, kao nerazumnoj deci tog ranog Božičnog jutra.

Hram Svetog Đorđa u Podgorici

Božić osvanuo lep,nekako smiren, sunce se promaljalo kroz oblake. Gledali liturgiju na tv-u pa posle otišli u park na Goricu, prošetali podmladak. Na kraju svratili do crkve Svetog Đorđa. Valja se Božić je. Vratili se taman na fenomenalan raštan sa suvim mesom. Tako dobar raštan nisam skoro imao priliku da jedem (svaka čast Ivanovoj mami). Sve, u svemu dva i po izuzetno prijatna dana, provedena sa prijateljima, u izuzetno toploj atmosferi kakvu dugo nisam osetio.

I eto tako…Posle se vratio u Beograd…

Za efektan kraj ovog epiloga, evo kratkog odlomka iz mail-a koji je moj otac poslao jednom svom prijatelju, pošto sam ja njemu poslao link ka ovom blogu kada sam završio četvrtu epizodu:

———————————————————————————————-

„….kad imas vremena uloguj se na donji link i vidi sta moj budala sin radi

Interesantno je i uzbudljivo ako imas vremena i strpljenja da procitas.

P.S. my comments: KRETEN “

———————————————————————————————-

Durmitor Nova Godina-četvrti deo

Smerovi:

1. Pantin žljeb – crvena linija

2. Načelnički – žuta linija

U narednim danima je konačno usledilo malo penjanja. Odlučili smo da ostatak vremena provedemo u kući u Virku i odlazimo na penjanje u Osojne Grede odmah iznad staze. Gospodski. Žicom do gore, pa u stenu, popneš smer i vratiš se preko Čistih Strana  u kuću na ručak. I ko posle kaže da penjanje ne može da bude komformistički sport 🙂
Damjanu nešto nije bilo do penjanja, on je tih dana skijao.

02.01.2008.
Pantin Žljeb. Laganica. Popeli direktnu varijantu. U drugom cugu bilo leda i malo mixa. Praznik za dereze. Ja vodio ceo smer, kao malo sam iskusniji. Posle se ispostavilo, da za to nije bilo potrebe. Fića je zmaj i to će pokazati prekosutra. Inače ovo je prvi put da mi penjemo zajedno.

Pantin žljeb

 

03.01.2008.

Hteli da penjemo "Načelnički". Smorili se. Došli pod smer tek u 14h. Hoćemo, nećemo…Ja prelomio da nećemo. Fići nije bilo pravo, mada se sutra pokazalo kao ispravna odluka. Bilo je ipak kasno, a rano pada mrak. A baš mi se taj dan nešto i nije penjalo. Neki glup osečaj u stomaku mi govorio: "Ostavi to za sutra". Nisam sujeveran ali mislim da te osečaje treba slušati. Dogovorili se da dođemo sutra ponovo. Fića insistira da on vodi prvi cug.
Inače je bio neki bezveze dan. Steva i Hoze se isto vratili iz smera. Abzajlovali, ostavili klin u steni. Posle Steva stao na snowboard i umalo slomio ruku. U stvari bili smo skoro ubeđeni da je zaista slomio, dok nije otišao na snimanje kad se vratio u Beograd.

04.01.2008.

Namunjili se. Došli pod smer prvom žicom. Fića i dalje insistira da on vodi prvi cug.. Ajde, dobro…I odradio je to odlično. Posle dva klina odmah iznad štanda, više ništa nije stavljao kao međuosiguranje. Doduše možda bi mučenik i stavio da je imao gde:)
Sve u svemu, nekih 35-40m runout-a. Za nekog ko maltene prvi put penje ovako nešto, više nego dobro. Bravo, majstore.

Fića vodi prvi cug

Ja ga pratim. Sneg uglavnom dobar (sem na par mesta). U donjem delu ima i mixa. Lepo penjanje.
 

Eto i mene…Puf, pant kad će više taj štand

Dolazi na mene red (smer je kratak, penje se iz dva cuga). Treba izaći iz smera, a strehe nam se nakrivile iznad glava. Posle prvih nekoliko metara sneg postaje loš. Gledam da zaobiđem strehe, ukucavam klin (ulazi samo do pola) i  prečkam levo. Ne vredi. Jeste da levo nema strehe ali moram da prečkam po vertikalnom pršiću koji je samo nalepljen na stenu. Stavljam heksić  i idem  pravo gore kroz stenu. Škripe dereze i cepini, možda je teže ali je bezbednije. A onda je ponestalo stene a i valjalo je proseci strehu koja se nadvila iznad glave. E to je potrajalo….Ni danas mi nije jasno na čemu sam u pojedinim momentima stajao. Nešto sam kao kopao taj pršić…otvorio mi se i jedan mali bergšund. Trebalo je iskopati, jedno par kubika snega a sve vreme imaš utisak da ćeš da iscuriš dole, pa kopaš onako filigranski. Jednom sam i iscureo oko dva metra, kako sam se zadržao nemam pojma. Znam da sam posle imao kratak razgovor sa Bogom 🙂
Profesor Deki je na sreću gledajući nas sa staze to ovekovečio na fotografiji ispod:

Ovaj pri vrhu sam ja u "junačkoj" borbi sa podivljalom strehom.
Ako pogledate ispod mene u steni uočićete Fiću kako se junački smrzava na štandu i verovatno mi psuje sve po spisku 🙂

Eh te sreče kada sam izašao…:) Ukopao se napravio, štand, osiguravam Fiću a telom struji neka milina…:)

Čiste strane, izlazni štand

Silazimo niz Čiste Strane, pa posle niz stazu pored skijaša. Oni nas gledaju, a mi nabacili one "feeling tough" izraze lica. Kad bi samo znali da  mi je srce gore bilo , ne u petama, NEGO U DEREZAMA…
Da… i pasulj dole u kući je bio odličan, hvala devojke što ste ga skuvale.

 

                     Epilog  klikni na link

 

 

Durmitor Nova Godina-treči deo

bivak

31.12.2007. – 01.01.2008

Bivak u Velikoj Kalici je jedno od onih mesta na ovoj planeti gde se čovek noću oseća kao da je u centru svemira, uprkos izolovanosti od civilizacije.

Ili možda baš zbog nje…

Kada je vedra noć, zvezde su tu, na domak ruke, samo je treba ispružiti da ih dohvatiš. Zimi je to još više pojačano belinom snega, pa ako još ima i mesečine sve se vidi kao na dlanu. Mlečni put uokviren, sa jedne strane močnom severnom stenom Šljemena, a sa druge grebenom Međeda, prosto iz usta izvlači onu antologijsku rečenicu: „My God, it`s full of stars…“

Da li zbog te atmosfere ili čega već, Fića i ja dugo nismo zaspali. Dača se sklupčao u vreči i kunjao. Sutra mu je bilo bolje. Odnosno bio je kao nov, pa smo odlučili da popnemo Međed grebenom, ne bi li sa vrha videli kolika je zapunjenost snegom našeg žljeba u gornjem delu i kolike su strehe na izlazu (sa vrha Međeda se to bolje vidi nego dole iz rupe kod bivaka). Odlučujemo da malo skratimo put i ne idemo na previju između Međeda i Terzinog Bogaza več biramo jednu rampu gde nam se izlazak na greben ne čini toliko strm. Krečemo opušteno, svako samo sa jednim cepinom i treking štapovima.

Dok prilazimo videmo da grebenom već neko ide ka vrhu. Stado divokoza. Te fantastične životinje koje bez problema soliraju četvorku (težinska ocena penjanja) u steni. Ne verujete? Ja gledao jednu na Prokletijama u toj težini 🙂

Ka grebenu
Naravno, ono što je izgledalo „ne tako strmo“ iz bivaka, ispostavilo se kao „malo“ strmije pogotovo u zadnjih nekoliko metara pred izlazak na greben. A nije bilo ni mnogo snega, koji je pritom bio prilično pršičast. I naravno…nismo bili navezani.Kako su njih dvojica išli ispred mene izrovali su i ono malo tog ionako nikakvog snega sve do stene, pa sam ja zavrsio pokušavajuči da penjem neki krusljivi mix samo sa jednim cepinom, dok mi se stena svako malo odvaljivala pod derezama. Zadnjih par metara je već postalo toliko riskantno da sam progutao svoj ponos i tražio da mi dobace drugi cepin užetom. Tako da je situacija bila komična, stojim na vrhovima dereza a Fića pokušava da mi dobaci cepin a da me pri tom ne pogodi istim u glavu. Pošto je ta operacija uspešno izvedena, nekako se i ja iskobeljah na taj greben.

Fićo bacaj bre taj cepin…..!

…ALI NE U GLAVU!
Greben Međeda je jedan od onih kako ih zamišlja mali Perica. Na nekim delovima je toliko oštar da imaš utisak da hodaš ivicom brijača. U principu leti nije neki problem proći njime, mada ako čovek nije naviknut na eksponiranost terena sve to može da izgleda malo scary.Sa obe strane zjapi ambis od par stotina metara.Nije problem ni zimi ako ima dosta snega.

Greben, baš kakav treba du bude, uzan i eksponiran

Ali ovog puta snega je bilo malo, pa smo imali par nezgodnih klizajuće-odranjajučih prečnica. Pred sam vrh je bio jedan baš nezgodan detalj na kome su nam dereze pošteno škrgutale po steni. I tada je opet došla do izražaja moja jednogodišnja pauza. Malo sam se odvikao od vertikale, a kako smo bili nenavezani spopala me malo frka. A i setio se onoga da se glava lakše gubi na takvom nekom krušljivom, klizavom grebenu nego u pravom smeru koji ima svoju težinu. Uopšte mi se nije svidela ideja da završim nekih 300-400m niže u Lokvicama. Tu sam negde doživeo i svoju re-inicijaciju u vertikalan svet. U povratku mi je već bilo dosta lakše, onaj stari osečaj naviknutosti na vertikale se polako vraćao.

pred vrh…

…i na vrhu

U povratku, fantastičan zalazak sunca. Nova godina…? Iskreno, prespavali smo je. Trebalo je sutra ustati u 5h zbog odlaska u smer.

Budimo se, još je mrak napolju, čestitamo jedan drugom Novu Godinu, međutim kada smo provirili napolje usledilo je razočaranje. Padao je sneg, Stena Šljemena se gubila negde u magli, sve je podsećalo na ono od pre dve godine. Po takvim uslovima se ne ulazi u smer Šljeme-Pleća. Što zbog svežeg snega u smeru, što zbog povratka kroz maglu (treba „nabosti“ kuloar Miloševog Toka u silazu i ne izgubiti se u magli u Ledenom Dolu). Pošto imamo hrane još samo za taj dan odlučujemo se za povratak u kuću u Virku. Tokom povratka kroz Kalicu magla se polako diže i ja se nerviram što sam već drugi put dolazio dolazio u bivak da penjem taj žljeb i vraćam se neobavljenog posla. No, ima dana…Stvarno je glupo ulaziti po svežem snegu.

povratak kroz Veliku Kalicu

Povratak je prošao bez problema, sem što su se neki malo gubili u šumi iznad jezera (ko im kriv kad ne slušaju nekog ko je već imao to iskustvo) i što sam ja malo uganuo nogu par kilometara pred kraj. Na izlasku sa staze, srećem neke engleze koji se puni interesovanja raspituju, gde smo bili i šta smo radili. U kući u Virku gužva. Najprijatnije iznenađenje je Hoze, koga dugo nisam video. Došao malo da penje sa nama, uvežbava se. Trebaće mu na leto u Karakorumu.

Nastaviće se

(a biće konačno i malo ozbiljnijeg penjanja)

Sledeća epizoda klikni na link

Durmitor Nova Godina-drugi deo

Žljeb Šljeme-Pleća

30.12.2007

Naspavali smo se. Kasno smo se probudili pa odlučujemo da idemo do bivaka preko Savinog Kuka, ne bi li uštedeli vreme i snagu. Naime, možemo žičarom do pola ski staze, a dalje pešaka na vrh pa niz Mesnu Lastvu do Kalice i Alpinističkog bivaka. Planiramo da tamo ostanemo tri dana i pokušamo već nešto da popnemo. Glavna meta nam je žljeb Šljeme-Pleća. To je jedna žljebina u severnoj steni Šljemena koja se proteže duž samog samog spoja grebena Šljemena sa jedne i Pleća sa druge strane. Taj smer mi je već par godina maltene opsesija. Ali nikako da se pogode vremenski uslovi i moje slobodno vreme. Pre dve godine smo Igor i ja, isto za Novu Godinu otišli do Kalice ali se spustila takva magla i padao je sneg da nismo mogli da odemo 10 metara od bivaka. Na svu sreću kada smo ostali bez hrane, magla se malo povukla tek toliko da nam otvori put ka Crnom Jezeru. Posle smo se izgubili u šumi iznad jezera i bauljali tri sata vrteći se u krug, dok nismo našli stazu. Ume Durmitor da bude negostoljubiv zimi.

Ali ove godine je bila dobra prognoza. I tako nas trojica (Fića, Damjan i moja malenkost) pakujemo rančeve i u 10h (opušteno, ma ima vremena) hvatamo žicu do međustanice i tako skračujemo uspon. E sad dolazi do izražaja moja jednogodišnja pauza. Juče sam ih bez problema pratio, ali sada sa rancem koji sa sve penjačkom opremom, hranom itd. teži preko 20kg počinjem da zaostajem. Nije da ne mogu, hodam ja uz to brdo, ali ne mogu tako brzo kao oni. Pomislih ma godine, pa se setih da je Fića stariji od mene pa eno ga samo piči. Dobro…izgurah ja nekako do vrha. Usput sreo neke ruse koji su posle odleteli paraglajderom. Inače Žabljak ih je prepun ove godine. I tamo su počeli da kupuju kao na primorju. Mislim…nemam ništa protiv, a ni one ruskinje na stazi nisu za bacanje 🙂

Savin Kuk

Savin Kuk slikan sa Međeda kuloar sa leve strane je Mesna Lastva

Na vrhu ukapirali da radi i gornja žica i da smo mogli do pred sam vrh njome. Ovi se smorili pošto sam kasnio više od pola sata za njima. Pogotovo Damjan koji je izašao gore prvi. Dali nekoj ruskinji da nas slika i krenuli da se spuštamo kroz lastvu. Mesna Lastva je inače jedna kuloarčina koja se spušta maltene sa vrha Savinog kuka u Kalicu i odozdo izgleda mnooogo opasno, ali u suštini nema nigde veći nagib od 45 stepeni sem na samom vrhu gde dostiže i do 80 stepeni nagiba. E sad je došao red na njih da me smore. Pošto smo odlučili da se navežemo prvih 40m (odpenjavati 70-80 stepeni, po ne baš tako dobrom snegu sa rančevima preko 20kg i nije baš tako zabavno) to je potrajalo. Znači, trebalo im je više od pola sata da se spreme za ulazak u smer (ako je to uopšte smer). Ja sam za to vreme skakutao okolo i grizao nokte kroz rukavice, da bih na kraju čak i počeo da vičem. Malo sam time hteo da skrenem pažnju sa svog kilavljenja uz brdo zbog čega smo ionako već kasnili. Po sistemu: „Dr`žte lopova.“

Razdragani Damjan na ulazu u Lastvu
Elem sve u svemu sidjosmo mi u Kalicu upravo kada je padao mrak i ne mogasmo da vidimo bivak. Ali to nema veze je li…znam ja kuda pa… bio sam ne jednom…

Pogadjate…Tražili smo ga dva sata. Raštrkali se sa čeonim lampama na glavama, po onom stenju i klekama pokrivenim snegom i dovikivali se kroz mrak. Kad ga je na kraju Damjan ugledao sa neke čuke na koju se uzverao, ja se taman vratio pod Lastvu da krenem u potragu sve iz početka po sečanju na prošle dolaske. Posle sam morao da se vraćam 🙂

Gde je bre taj bivak?

Elem tako se mi posle silnih peripetija, na kraju obresmo u bivaku. Krenuli da topimo sneg (zimi je to jedini izvor vode) spremamo klopu, itd. Kad se ispostavilo, da Damjanu nije dobro. Ispovračao se, ima blagu temperaturu.

Atmosfera u bivaku

„Eto vidiš, to je zato što jurcaš kao sumanut sa tim rancem, umesto polako kao ja…Evo ja bih sad mogao da uđem u smer i pre zore da se vratim.“ Kvarno i besprizorno svoje kilavljenje usled nedostatka kondicije pokušavam da predstavim kao mudrost i iskustvo.

Odlučujemo da sutra ne ulazimo u smer već da sačekamo da vidimo kako će se osečati ujutru. A i taman možemo da odradimo neki treking okolo, vidimo malo bolje kakav je kvalitet snega itd.

Alpinistički bivak na Durmitoru

Bivak je izgradjen negde početkom sedamdesetih od strane Alpinističkog odseka Beograda i mi i dalje nekako držimo da je on naš (mada mislim da je to sada formalno pravno diskutabilno). Kada je izgrađen nije ni malo zaostajao za objektima istog tipa u Alpima ili Dolomitima. Iznutra je projektovan kao brodska kabina, sve je na sklapanje i u njemu uprkos maloj kubikaži komotno može da spava 8 ljudi. Postoji legenda (jedna od onih Racinih ispričanih uz logorsku vatru u sitne sate) da je na nekom tečaju osamdesetih za vreme snežne oluje unutra stalo 18 ljudi.Mada je i dalje zadržao osnovnu funkcionalnost, godine i ljudski nemar su učinile svoje. Leti tamo dolaze svakakvi likovi, tako da u okolnim škrapama ima dosta đubreta a uspeli su i lim na vratima da probuše metkom (doduše malo-kalibarskim ako je to za neku utehu). Peć je neupotrebljiva pa je zimi obavezna neka bolja vreća za spavanje, ali u principu ni pri spoljašnjoj temperaturi od -15 u njemu voda ne ledi pošto je izolacija dobra (naravno u slučaju kada su ga ljudi prethodno ugrejali radijacijom svojih tela, sveća itd). Mi se već godinama kanimo da ga renoviramo, ali se stalno vadimo na nedostatak sredstava, vremena, na to da više i nije naš…

Nastaviće se

Sledeća epizoda klikni na link

Durmitor Nova Godina-prvi deo


Dakle Durmitor za Novu Godinu…Tradicionalno, svake godine. Prošle godine nisam bio, a svašta se desilo.

Više od godinu dana nisam bio na planini ( mislim _ozbiljnoj_planini_), godinu dana nisam ništa penjao, nisam stavio pojas na sebe.

28.-29.12.2007.

Pola dvanaest uveče, Lastin autobus za Žabljak. Nalazim se sa Fićom na stanici, kapiram da sam zaboravio treking štapove u taksiju. Psujem, tako je to kad se pakuješ u zadnji minut pa žuriš ko sumanut…

Fića je jedan od onih blagoslovenih što mogu da spavaju dok putuju. Ja nisam.

Nema veze, Kate Bush mi pravi društvo (Kume hvala na MP3 plejeru, nikada ga sam ne bih kupio a ponekad je zaista koristan).

Zapadna Srbija pod snegom.

„And the snow, was falling, gently falling over the Ireland…“ iskače Džojs negde iz podsvesti. Za sve žive i mrtve. Morbidna asocijacija, pokušavam da je potisnem, dosta je bilo smrti zadnjih godina. Poslednji Sloba Đurđević pre samo mesec dana. Neka budala prešla u njegovu traku. Ostao na mestu mrtav, sahrana još sveža u glavi. Groblje na Lešću, magla, zvuk smrznute zemlje koja udara u sanduk. Mira na Kliničkom, sva izlomljena ali će da se oporavi. Mora zbog male Milice. Muka mi je više i od bolnica i od sahrana.Od uplakanih lica. Od saučešća koje ja izgovaram drugima i drugi izgovaraju meni.

Glavu gore, ideš na penjanje.

Uspevam da zaspim negde na spuštanju sa Zlatara. Nije dugo trajalo. Budi me pandur na „državnoj granici“. Čudo jedno da i kada se trude da budu ljubazni, u stvari zvuče krajnje neotesano. Njegovo „Dobro veče gospodo“, zvuči kao „Budi se stoko“. Ni neozbiljnijih država ni tvrđe granice između njih. Od skora možeš da putuješ od Lisabona do Varšave a da ti niko ništa ne traži, a ja ne mogu da odem dalje od 300km od Beograda a da me neki uniformisani dripac ne legitimiše. Pokušavam ponovo da zaspim samo da ne bih video Pljevlja, odnosno _jedan_od_najgrđih_gradova_u_Crnu_Goru_.

Penjemo se. Izlazimo iz oblaka. Pogled me fascinira, ne znam po koji put. Dole oblaci izigravaju more, a stari šmeker izviruje sa svojim vrhovima i čukama kao ostrvo.

Durmitor.

Dobro jutro gospodine, dugo se nismo videli, lepo je ponovo vas sresti. Čuti, i samo se blago osmehuje svojim novoformiranim snežnim strehama. Opa, ponovili smo se…

Žabljak. Nalazimo se sa Perom, Peđom i Damjanom, koji su došli kolima. Sa njima je i Mišo lokalac čiju kuću u Virku blizu ski staze AOB tradicionalno iznajmljuje za Novu Godinu i za zimski tečaj. Posle kraćeg spremanja Pera i Peđa stavljaju rančeve na leđa i turno skijama odlaze put Škrčkih jezera gde će ostati naredna tri dana.

Kako im je bilo možete videti ovde.

Nas trojica odlazimo sa Mišom do kuće. Prvi smo stigli, ostatak ekipe se očekuje tek uveče i sutra ujutro. Ložimo vatru i odlazimo na treking oko Savinog Kuka pa kroz šumu iznad Crnog Jezera do ulaska u Veliku Kalicu. Da izvidimo kakav je sneg i koliko ga ima, a možda još bitnije da svojim tragovima obeležimo stazu. Naime, put se nekako lakše nalazi iz kada ideš odozdo a mi treba da se za koji dan vraćamo iz bivaka suprotnim smerom i stvarno ne želim da mi se ponovi ono gubljenje u šumi od pre dve godine. Tada smo se Igor i ja pri povratku iz bivaka tri sata vrteli u krug i nailazili na sopstvene tragove iako smo obojica ranije prolazili stazom više puta leti. Ali zimi kada zaveje, inače lepo utabana staza nestane, šuma se nekako zgusne i lako čoveka povuče neka jaruga u pogrešnom pravcu…

Sa staze oko Savinog Kuka

Ovog puta sve je kako treba, dan je sunčan bez oblačka, sneg nije mnogo dubok vrlo lako nalazimo stazu. Gubimo je tek na ivici šume, ali tada više nije bitno, dalje je lako ulaz u Kalicu se lepo vidi, nema drveća da smeta. U povratku njih dvojica idu pravo u kuću a ja nastavljam do Crnog Jezera.

Sumrak na zaleđenom Cnom Jezeru. Nestvarno. Sedim sam na obali oko deset minuta. Apsolutna tišina, toliko sam fasciniran da zaboravljam da fotografišem. Žao mi je moraćete da zamišljate.

Odlična kuvana rakija i čorbica u restoranu na jezeru, kupovina nešto namirnica u Žabljaku i povratak u Virak. Uveče dolaze Raca i profesor Deki sa familijama. Ostali tek sutra.

A mi sutra idemo u bivak.

Nastaviće se (a biće i više slika)

Sledeća epizoda klikni na link