Spider and I

Planina Stol kod Bora. Jesenja melanholija, hladne noći i jutarnje izmaglice.

null

null

null

null

null

Na slici gore: moj prvi komšija i najbolji drugar prethodnog vikenda. Velikodušno mi je dozvolio da postavim šator u neposrednoj blizini njegove mreže. A mreža, kao naslikana.

„Spider and I
Sit watching the sky
On our world without sound.
We knit a web
To catch one tiny fly
For our world without sound.
We sleep in the mornings,
We dream of a ship that sails away,
A thousand miles away.“


Advertisements

Rupa, čemer, sjajne niti i malo samozapitanosti na kraju

 

rupa koja proždire grad

Duboka je 700 metara. Kada njenim dnom prolaze oni ogromni "kiperi", vide se samo kao tačkice. Obrušava se, pre samo par godina,  ivica je bila nekih četri metra dalje.
Dok sam ovo fotografisao, prve kuće su mi se nalazile nekih 10-15 metara iza leđa. Od tog mesta nema više od 500 metara do centra grada.

Ponekad se na Bor spusti neka čudna izmaglica. Nenaviknute tada grebe grlo i peku oči. Oseća se supmor u nozdrvama. Za to vreme, žene šetaju bebe u kolicima.

Kada se krene ka Stolu, odnosno selu Krivelj, na izlasku iz Bora prolazi se pored nekih rudarskih (stambenih) zgrada. Iznad njih se izdižu brda žute jalovine nasute iz rudnika. Okolo se igraju deca.  Sve izgleda užasno "dikensovski". Naročito ako je oblačno.

Ako se proda stan u Boru od 120 kvadrata, za te pare jedva da može da se kupi neka garsonjerica u Beogradu, naravno ne u centru.

Od svih tužnih gradova ove tužne zemlje u kojima sam bio, Bor mi je uvek nekako bio najtužniji. Svaki put kad dođem.
Čemer.

Za kraj, Goribor, bend iz Bora. Za momke sam čuo odavno, ali ih nisam slušao dok me pre nekoliko meseci treča_smena nije zaintrigirao ovim postom.

Goribor – "Sjajne niti"

Ko je ko i ko je kome,
šta ću ja u svemu tome? 

You’re Innocent When You Dream

Konačno smo, nakon mesec dana odlaganja, odveli tečajce na završnu vežbu. Možda ovih dana napišem i nešto više, dotle evo nešto fotki i jedan jutjub. A možda i prestanem da pišem ovaj blog. Ne znam. Previše je loših stvari oko mene, u onom pravom životu. Nije mi se vraćalo u Beograd. A na Stolu je bilo tako dobro. Kao i uvek.
 
Dakle, planina Stol u okolini Bora (ili ‘Borski sto’), završni teren letnjeg alpinističkog tečaja u izvođenju Alpinističkog odseka Beograda, 2008. godine. Slike.


Stena


Jezerce koje pravi potok koji prolazi kroz dolinu.


Neki su spavali u domu


a neki, uključujući i mene, u šatorima pored jezera

A sada malo iz stene. Na slikama su uglavnom članovi AOB-a, sem na pretposlednjoj na kojoj je tečajac. Ali da, da, tuda i tečajci prolaze, doduše kao drugi.


Steva demonstrira razgibanost. Špaga je špaga, da l’ na zemlji ili u steni, svejedno. Je l’ te?

 


Fića vodi "JNA" (ime smera). Stara smer, prvi penjač je valjda bio na redovnom odsustvu kada ju je popeo, pa otuda i ime.

 


Sana na štandu. Ona je ove godine bila vođa završne vežbe. Ne samo da dobro penje, na stranu i to što je lepša od svih nas (odnosi se na muški deo kluba), nego je verovatno i najodgovornija.


Jedan od tečajaca na izlasku iz "Borkove"


Na vrhu stene, čekajući red za abzajl.
 

"It’s such a sad old feeling
the fields are soft and green
it’s memories that I’m stealing
but you’re innocent when you dream
when you dream
you’re innocent when you dream"

Hvala Stevi što je poneo Franks Wild Years , pa me podsetio u kolima.