На брду београдском – За све моје људе

За моју малу девојчицу, познатију као „младунче“, са надом да ће једног дана живети у једној бољој, срећнијој и достојанственијој Србији.
За мог пријатеља Ивана, Србина из Црне Горе, који је недавно схватио да његови клинци (од којих старији следеће године креће у школу) неће бити у могучности да се образују на језику који говоре и који им говоре ђед и отац.
За његова два мала горштака, уз дубоко уверење да крв није вода и да није без везе што потичу из истог горског племена које је дало Марка Миљанова и Васу Чарапића.
И за Све Моје Људе.

Нацрт овог поста је настао пре две недеље, у дану када смо били на Авали. Никада га нисам завршио, одустао сам те вечери од даљег писања и објављивања. Касније је ипак освануо на интернету, на овом месту, у знак солидарности са једним осећањем стида. На крају га ипак објављујем, иако је  остао у форми нацрта.

На Брду Београдском

————————————————————————-

Рекох себи да нећу да пишем ништа блогу док не одем на неку озбиљну чуку, али ето, време пролази а ја никако да одем било где.

Били смо данас на Авали, којој ето, ми Београђани ласкамо да је планина због оних 11 метара али руку на срце у питању је само овеће брдо. Но морало се младунче извести негде ван града, у нека брда, па макар то била и Авала.

——————————————————————————————

Прошетали смо око врха, по месту на којем је некада стајао стари средњовековни град Жрнов.
Жрнов је касније срушио један арогантни и осиони краљ и довео свог дворског вајара да сазида некакав маузолеј. Краља су касније убили неки ништа бољи од њега а вајар је наставио да буде дворски вајар и у неким другим режимима потврђујући да уметност и најстарији занат на свету често иду под руку. Иначе, вајару се та идеја рушења историјских споменика и изградња маузолеја уместо њих толико свидела да је касније учествовао у још неким пројектима те врсте.

Много година касније, крајем XX века, један други осиони и арогантни фараон је ту долазио после сваког пораза и сваког понижења које је приредио овом народу да се упише у некакву књигу а камере државне телевизије су то сваки пут помно бележиле. Увек ме је копкало да то није неки пост-модерни вид исказивања покајања, мислим, некада давно је Милутин после сваког срања које је направио градио по манастир, и Милош је сазидао цркву Покајницу када је одсекао Карађорђу главу, па чак је и један скорашњи када је пре десетак година, на један врло симболичан датум, испоручио нашега фараона у Стамбол у апсану, брже боље похитао да доврши онај мегаломанско велики храм на Врачару.

Чудни су ти владари, овамо ти делују као охоли и бескруползни ликови спремни да пошаљу хиљаде у смрт не трепнувши ни оком, а онда, као мала деца жицкају од Бога (Универзума или у шта већ верују) милост. Као, сад ће то да их извади.
————————————————————————————————————–

После, када је на врх почело да долази све више и више излетника, спустили смо се до Чарапићевог бреста. Онај ресторан, планинарски дом су реновирали, лепо изгледа. Мир и тишина, тек нешто мало излетника који роштиљају, али прихватљиво, нарочито ако се упореди са Кошутњаком или не дај Боже Адом. Оставили смо мати да мало одмори у дебелој ладовини а ми прошетали столетном шумом. Кад кажем столетном, то стварно мислим, Кнез Милош је заштитио Авалу још 1859. године а ми некако нисмо успели још увек да је упропастимо.
Ваљда нам промакло.
Срећан сам што младунче лепо реагује на природу. Дрвеће јој је апсолутни хит, а кулминација је била сеанса са једном огромном буквом. Пет минута је она њу (букву) мазила и причала јој (а-гуууу….хфррр…а-гу-гууу). Прво сам био поносан како је ето наследила од тате љубав према природи, а онда сам укапирао да то можда има везе са маминим босанско-крајишким пореклом. Мислим, тај сентиментални однос према букви…хоћу речи, свој се своме радује🙂

ТАТААА… види буква!

Па да, мој мали Николетина Бурсаћ. Пардон. НиколетА!
Не, озбиљно, Бранко Чопић је из тог краја. А и онај сликар Јован Бијелић. Тај јој чак дође и чукундеда. У Петровцу била спомен кућа Јованова и слике. После слике однела Олуја. Као и нешто породичних кућа. Гадне су те елементарне непогоде.

Иначе споменик Васи још увек стоји. На том месту је  он окупљао своје устанике, за ослобођење Београда у Првом српском устанку. Стоји Васа онако бркат и намргођен, али питање колико ће још. Како је кренуло и какви ветрови у последње време дувају, може се десити да буде уклоњен. Као политички некоректан.

Ал’ је смешан овај чика Васа, види како се намрштио…а и кол’ки су му бркови!

У повратку, док пролазимо поред спомен парка Јајинци, показујем жени, кажем ту су ме свако мало  водили када сам био у основној школи. На том месту су Немци уз помоћ квислиншке Недићеве полиције стрељали ухапшене родољубе, припаднике оба покрета отпора. Наравно, нама су тада причали само о једном покрету, оном једино прихватљивом у то време. Немци нису правили разлику.
Све ми се чини да када младунче стаса за школу, њих неће уопште водити нити ће им било шта причати. Друга су времена, опасно је излагати младеж вирусу слободе, ионако су нам лепо објаснили да је то у ствари само наш балкански атавизам, примитивна заоставштина коју ћемо превазићи ако будемо покорно слушали и марљиво радили. У осталом…Рад Ослобађа!

Било је ту још свачега и о споменику руским генералима који су ослобађали Београд а касније изгинули у оној авионској несрећи на Авали, а којима смо одузели улице по Београду, и о срушеном па наново изграђеном торњу…итд

Испаде та Авала прилично инспиративна иако је само брдо smile.gif

Пост је на крају требало да се заврши оном сликом споменика браниоцима Београда коју сам објавио када је кренула фрка са платанима зимус и речениом:
„Џаба сте кречили…Жали боже сваки живот који је положен на олтар ове и овакве Отаџбине. И за нас овакве – какви смо испали.“

Наиме, тај споменик на Новом гробљу сам фотографисао када сам младунче први пут одвео до бабиног гроба (гроба моје мајке), пред сам почетак сече „булеварских кнезова“. На истом месту су ми  сахрањени деда и баба по оцу. Дедина смрт је била прва смрт неке заиста блиске особе у мом животу, имао сам тада 12 година. А те ствари се памте. И заиста, слика те блатњаве раке, звук земље која тупо удара у ковчег, киша која је непрестано лила тог децембарског дана ће ми остати заувек урезани у сећању.
И звуци „Марша на Дрину“. Била је то дедина последња жеља.
Не, није он био никакав „страшни националиста и клерофашиста“, напротив, увек ћу памтити његове дуге разговоре и искрено пријатељство са чика Антом из Сплита (односно Каштел Лукшића). А ни попове баш није много волео, у цркву је ишао само да запали свеће и да освешта колач пред славу (мада је инсистирао да ја будем крштен још као беба). Међутим отац му је погинуо на Церу, и човек је, једноставно, држао до неких ствари.  Отуда тај „Марш на Дрину“.
Платани на булевару  су били посађени из средстава добијених на име ратних репарација после Првог светског рата. Дакле, једним делом су  плаћени и животом мог прадеде. И ногом његовог брата која је те зиме 1916. године прегазила Проклетије а касније заувек остала негде на гудурама Кајмакчалана.

И ти платани су сада посечени зарад Потемкинових „реформских“ села једне корумпиране, марионетске, лоповске власти. Симболика је више него јасна.
Пре пар недеља, када сам  поново прошао поред тог споменика, заиста сам осетио потребу да узмем спреј и да на постољу  напишем : „Џаба сте кречили!“.

Али овај пост се неће тако завршити, није фер…

-због тих људи, наших предака, који то нису заслужили. Они су најмање то заслужили.
-због незнаног јунака са Авале, који је заслужио пристојно уређен али скроман војнички гроб, а не фараонски маузолеј.

– а највише не било фер, због свих  данашњих, ненаметљивих, дискретних хероја у чијим жилама још увек тече крв истог квалитета као она која се проливала на Церу, Колубари али и на Мојковцу и Вучјем долу. И који би ако треба и сутра поново били спремни да по снегу прегазе Проклетије. А зајебан је то терен и лети а камо ли зими, верујте ми на реч, био сам више пута тамо.
Баш као и човек са почетка овог текста.

Београдски синдикат – За све моје људе


3 thoughts on “На брду београдском – За све моје људе

  1. Ma pazi, sada je isto kao 1942, kada smo vec kod kvislinga. Al` nece kvislinzi vecno, kao sto nikad ni nisu bili dugo. Mene vise brine bezoblicna masa koja uvek hrli prema sili da joj se nekako uvuce (“ kao sav normalan svet“), kakva god ona bila.

  2. ja imam tri takva mladunca… dvojica starijih, pre tvojih nego mojih godina i jedno do 10 godina… hocu da kazem da voleti ih neizmerno znaci spasavati ih istovremeno… bice usamljeni vukovi u drustvu, ali ostaju svoji i nezavisni ( sto njima ne pada nimalo lako)
    ne mogu ti opisati koliko mi znace tvoje reci i analize situacije… mislila sam jedno vreme da smo nas dvoje i ova nasa deca jedini „budni“ i svesni na ovim prostorima… sad mi je drago sto vidim jos vas (nas)…
    bice nesto od ove zemlje… samo nastavite da govorite svoju istinu…!🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s