Смрт Патријарха – Κύριε ἐλέησον

„Postoji ona mitska slika kad patrijarh šeta Beogradom, sa štapom maltene većim od njega… I postoji ona kad je ušetao u gradski prevoz da stigne, poslom, do Patrijaršije. Policijske procene govore da će tog čovečuljka do večne kuće u sasvim nepretencioznom manastiru da isprati pola miliona ljudi, u mimohodu za sopstvenim izgubljenim idealima.“

Dragoljub Žarković, uvodnik najnovijeg broja nedeljnika Vreme

И би јако много света. Ја бих само на Жарковићевом месту можда написао душама уместо идеалима.

Мени није сметала ова тродневна жалост. На хард дисковима имам довољно музике и неодгледаних филмова да се сигурно не бих досађивао ни у случају нуклераног сукоба средњег интензитета. Телевизор сам и онако, после више година, унео поново у кућу када сам престао да живим сам. Фарму и Вел’ког брата не гледам, као ни Гранд параду (а некако не могу да се отмем утиску да су ови што кукају због проглашене жалости, духовна деца управо таквих „културних“ садржаја ма какву музику слушали, филмове гледали или књиге читали). Сателитски образовни програми нису били укинути. Ето на пример синоћ је на Хисторију (не оном via-sat, већ оном другом) била одлична емисија о друштвеном уређењу у античкој Спарти, првој заиста тоталитарној држави на тлу Европе.

Исто тако, не бих сматрао да би било непримерено да је жалост проглашена само на један дан. Па и тада, само због поштовања неких световних, уврежених обичаја. Наиме, за сваког верујућег хришћанина би упокојење Патријарха Павла требало да буде пре повод за радост него за жалост.  Ако ово звучи чудно, молим да се заинтересовани NewBornChristians благоизволе информисати. На пример, нека за почетак прочитају Прву посланицу Апостола Павла  Солуњанима која је, узгред, данас читана у току опела.

Себе сматрам верујућим хришћанином, православцем, мада верујем да би ме понеки правоверни зилот врло радо спалио на ломачи пре него било ког атеисту, баш као што су се и комунисти најрадије и пре свега обрачунавали са анархистима, социјалистима и свима осталима који су, мада исправно одабравши црвену боју,  одабрали „погрешну“ нијансу исте.  Мангупи у нашим редовима су одувек били најопаснији непријатељи, зар не другови?

И заиста, мада је сам повод био другачији, сигуран сам да је у недељу и вест о смрти Патријарха помало допринела снажном, мада тихом, осећају радости у мојој души.

И још нешто.
Прексиноћ сам прошетао од Саборне цркве до Теразија. Не, нисам био у мимоходу. Прво, ред је био предугачак, а друго имам одбојност према љубљењу лешева (изузетак је био у случају покојне мајке, али то је већ нешто друго). Елем, пролазио сам поред тог реда, који се протезао све до Теразија, сачињеног од људи разлитих профила, различитих друштвених статуса, различито обучених а вероватно и са различитим мотивима да учествују у свему томе.  Док сам  пролазио и гледао тај свет, навирала су сећања на последњих тешких, па скоро двадесет година које смо провели са тим скромним, малим човеком (којег ето на неким проевропским, прогресивним и надасве слободоумним местима на интернету називају Нацистом Павлом). Присећао сам се оних неколико случајних сусрета са њим, од којих је можда некако најупечатљивији био онај у јесен мрачне, безнадежне ’93 у тролејбусу (а где би другде човек срео Патријарха него у тролејбусу!) и морила ме је мисао да како ни тада, тако ни сада, нити свих ових година нисмо били спремни да прихватимо бар делић поруке коју је тај једноставни човек носио и одашиљао самим својим животом.  А ваљало би нам, били верујући или не. И уверен сам да многих зала које смо како претрпели, тако и начинили другима, не би било да смо имали бар мало слуха за њу.

И идући тако поред те колоне, лагано ми се у главу увлачила мисао, невољна, скоро као нека присила. Нисам склон буквалним тумачењима генерално, па тако ни буквалном тумачењу Светог Писма, али ипак верујем да се, упркос томе што неке ствари услед своје људскости и управо захваљујући својој људскости нисмо у стању да појмимо, у Свемиру одигравају неке танане размене „енергија“ на неким суптилним нивоима.

Дакле, полако сам почео да понављам у себи:

„Моли се Павле за нас горе на Небу.
Моли се за наше душе, јер, много смо грешни.“

Κύριε ἐλέησον


6 thoughts on “Смрт Патријарха – Κύριε ἐλέησον

  1. velk’kog brata pratim u prolazu, gresna mi dusa,🙂 ali mi nije nedostajao ni jedan od iskljucenih kanala. ni malo. vise mu mi smetala prenemaganja onih kojima samo treba povod da se prenemazu i vec zbog neceg negoduju. ipak, jedan dan zalosti bi bio sasvim u redu. ne razumem sto tri… tek mi nije jasno kako to srbija nije pravoslavna zemlja iako pokusava tako da se predstavi i sta ce biti kada umru predstavnici drugih vera, da li dan, da li tri…. licno, ne smeta mi da bude tri (booze). ali, srbija nije zemlja prvenstveno zemlja pravoslavnih hriscana. (boooze)

  2. Jane (sad koja je od vas dve, pretpostavljam miss j🙂 )

    Srbija bi bar po ustavu trebalo da bude sekularna država, pre svega. Mislim da je za proglašavanje dana žalosti iskoriščen član zakona koji kaže:
    „Dan žalosti može se proglasiti i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju, kao i povodom nekog tragičnog događaja, kad Vlada tako proceni.“

    Dakle, i u slučaju npr. nekog glumca iako nismo svi glumci. Nesporno je da je Pavle bio prilično omiljen, takođe znam neke ateiste i/ili pripadnike drugih nacionalnosti/veroispovesti koji su juče otišli na opelo u znak poštovanja prema njemu.
    Isto tako, ne može se zanemarivati činjenica da veliku većinu u ovoj zemlji ipak čine ljudi koji se bar deklarativno izjašnjavaju kao pravoslavni. Lično, smatrao bih da su npr. Srbi u Mađarskoj preispoljne budale ako bi se protivili žalosti u slučaju smrti nekog omiljenog mađarskog nadbiskupa, pozivajuči se na to da su i oni građani Mađarske (što naravno i jesu).

    E sad to što je sve ovo u pojedinim momentima poprimalo otužan ton, kako u žaljenju tako i osporavanju istog, govori više o svima nama nego o Pavlu, o tome nekako i jeste ovaj post.

    A povodom ovih što se kako ti kažeš „prenemažu“🙂
    Meni je znatno farsičnije i ljigavije izgledalo sve ono što se dešavalo povodom Đinđićeve sahrane, pa mi nije padalo na pamet da zapomažem do neba (upravo iz poštovanja prema tom čoveku) kao što to ovi rade na e-novinama ili peščaniku (kaže mi brat da su ovi potonji jutros nadmašili sami sebe). Doduše, tada to i nije bilo baš uputno pošto su naši vrli slobodoumnici vitlali demokratskom sabljom nad glavama.

  3. Odličan post, do tančina si opisao ovo grotlo nerazumevanja i nepoštovanja u kome živimo. Rođen sam kao pravoslavac to poštujem i ne odričem, ali vernik nisam. Nikad nisam bio član niti simpatizer DS niti bilo koje druge stranke ali poštujem Zorana Đinđića (sve me ovo podsetilo na taj gubitak). Tako i sa crkvom, ali duboko poštujem ličnost patrijarha Pavla, nekako kao i sa Zoranom znaš da nakon njega ostaje upražnjeno mesto koje nema ko da popuni ali će ga neko već zauzeti. Ne razumem više ni jednu ni „drugu Srbiju“ koje svaka u svojoj ostrašćenosti ništa ne poštuje, Peščanik nisam slušao al sam video štošta na netu i povredilo me iskreno, neke adrese sam izbrisao iz casha, neke feed-ove sam zauvek ugasio, tamo više ne idem, sve mi je nakon ovoga jasno.
    Lep je dan bio, u njegovu slavu. Pokoj mu duši.

    „…budimo ljudi, iako smo Srbi“ Patrijarh Pavle

  4. E to „budimo ljudi“, nam izgleda najteže ide. Što nedavno reče Dušan Kovačević:

    „Ko nas je kleo, nije dangubio“

    (da malo i ja citiram)

  5. missj. zaklina se povukla iz javnog zivota🙂
    da, slazem se sa tobom skroz. gledala, slusala i procitala svasta. sinoc u utisku nedelje recimo rasparava o tome da li je tadicu bilo mesto na sahrani. ludih ljudi. nemam nikakav dalji komentar na tvoj lep i miran post.🙂

    evo ti dve anegdote o njemu koje sam nasla na netu.

    Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi “prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju” i da nije zgodno, Patrijarh nije popustio:
    – Znate, svako vidi ono što želi.

    Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:
    – Čija su to tolika luksuzna kola parkirana?
    – Naših vladika. Došli su njima na Sabor – odgovorio je pratilac.
    – O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?! – prokomentarisao je gospodin Pavle.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s