Šta ste se bre usrali? Rus k’o Rus, a pobeda je pobeda i treba joj odati priznanje.

Mislim, bar to, odati priznanje i dočekati čoveka sa poštovanjem. Kada ste već u proteklih devet godina bili spremni da ljubite u dupe svakog trećerazrednog činovnika kojeg bi poslali Brisel ili Vašington.

null

Koplje, Prokletije – jedan od najtežih smerova na Balkanu
visina – 800m (500+300)
težina – VI+, A2

A evo kako je to izgledalo pre četiri godine u izveštaju jednog od penjača:

*****
30.VII-1.VIII 2005. – Izveštaj sa Koplja
Učestvovali: Ivan Laković i Miloš Ivačković

30.VII 2005.
15.00. – 17.00 – pakovanje opreme, stalna frka da cemo nešto vazno zaboraviti. Frka na mjestu, ispostavilo se da smo zaboravili neki uredjaj za budjenje. Na sreću, trema i uzbudjenje su učinili svoje – probudili smo se na vrijeme.
17.00 – 18.30 – uspon do Donjeg kotla.
21.00 – 04.00 – spavanje.

31.VII 2005.
04.00. – ustajanje.
05.05. – ulazak u smjer. Miloš vodi prvi blok cugova ( 4. komada) do“Usta“. Tezine oko VI+ A0. Stijena suva i“prijateljski raspolozena“, bar nam se tako čini.
09.15. – štand na „Ustima“. Počinje moj dio maltretiranja. Vodim dva cuga, (A2,VI) a onda se smjenjujemo cug na cug još tri rastezaja do police. Slične tezine. U ovom dijelu stijena je odlična, strma, eksponirana i“malo“ nezgodna za orijentaciju.
19. i nešto – izlazak na policu. Jos tri cuga penjanja, prvi je lak, onda dolazi Milošev koji je tezak poput onih iz donjeg dijela, a treći je već pristojan i ne prelazi IV+ ako ima i toliko. Stijena već počinje da bude ozbiljno krušljiva. Uhvatio nas je mrak oko 21.00. tako da penjemo pod čeonim lampama. Noć je topla i vedra bez vjetra, ali pošto je mjesec sasvim mlad nema ni mjesecine da olakša orijentaciju.
22.10. – izlazak na greben.
22.10 – 02.00. – putešestvije pod čeonim lampama po grebenu do Sjevernog vrha. 7 000 000. rastezaja po klasičnom prokletijskom terenu – strmo, krušljivo i puno trave, a kraja nigdje.

01.VIII. 2005.
02.00 – dolazak na Sjeverni vrh. pijemo zatečenu vodu – hvala Borisu što ju je iznio – i posle desetak minuta krećemo ka dolini.
02.15. – 06. i nešto – silazak do doma sa kratkim zadrzavanjem u Pečurci da dokusurimo i onaj litar vode za koji nam je rečeno da je tamo ostavljen.
06. i nešto pa nadalje – mi kao nešto pričamo kako je bilo, tek probudjeni narod nam kao čestita i sluša, a posle se zakucavamo u „lezi gotovs“ polozaj i spavamo kao klade.

p.s. Svega ovoga ne bi bilo da je Perica otisao pravo u policiju.

p.p.s. Sve ovo bi bilo daleko napornije, neizvjesnije i zajebanije, da ne kazem i nešto gore, da nismo imali podrsku g. i g. Milana Ljubojevića i Duleta Brankovića koji su proveli cio dan u Donjem kotlu, pomagali nam oko orijentacije u smjeru, navijali i bodrili nas, da bi na kraju i snijeli naše ranceve u dolinu. Takodjer bi grdno nastradali od zedji da g. Boris Janković nije iznio vodu na vrh i u Pečurku, pošto smo u smjer ušli sa 3,5l. vode cije smo zadnje kapi popili na polici dva cuga pod grebenom.

Sve u svemu, penjanje do Sjevernog je trajalo 21.h. (od 05. do 02.h iza ponoci) a silaz još 4.h. Sve ukupno 25.h. rock’n’roll-a sa blagim primjesama ruske himne.

pozdrav
Ivan Laković
******

Dakle, evo šta se tog istorijskog dana pevalo visoko gore u steni. I što kaže Ivan, himna nije himna ako se neprijatelju ne zatresu gaće kad je čuje.

A od ove zaista mogu da se zatresu gaće.

********

Iz „Romana o Londonu“ (pobednička parada Crvene armije):

„…Ura! Ura! To ura se orilo, i kada su polazili, oni, koje je Brusilov vodio u klanicu, a koje je bled i neispavan, i sam gledao, kad se iz Pariza vratio, na bojištu. Bila je to, sad, ista vojska – kao da je vaskrsla stara, ruska, bar se njemu tako činilo…

Naišle su trupe, sa korakom, od kojeg se platno treslo, a valjda i Crveni trg tresao. U širokim redovima, parada je prošla i nosila zarobljene zastave, koje su, kao u nekom baletu, bacane pred Kremlj.
Bilo je strašno.
Isti korak. U prvi mah zagledan u široke, gvozdene, redove, čizama, nogu, i ljudi, u prvim redovima, nije bio zapazio te zastave. Tek posle, kad su ih bacali pred Kremlj.

Bilo ih je sve više. Gomila je bila sve veća. Rasla je kao da će narasti u ogromnu lomaču. Kukasti krstovi su se, kao škorpioni, na zastavama, monožili i padali na gomilu. Rjepin je bio stegnuo vilice i gledao nemo.“

15 thoughts on “Šta ste se bre usrali? Rus k’o Rus, a pobeda je pobeda i treba joj odati priznanje.

  1. Nemam problem sa pobedom, daleko bilo, nego kad vidim cime se mediji bave (jelovnikom, tufahijama, kavkaskim orasima koji rastu na Avali od 1945, pricama o tome kako su partizanke ostavljale svoje verenike i nestajale sa ruskim tenkistima (Blic, juce), i kad to prelijem trubacima, nekako mi lose…

    No, proci ce.

    P.S. Kad budes u prilici, pozdravi Ivackovica, ako je taj kojeg potpisujes brat Jovanov🙂

  2. prešlicavanje, pozdraviću Miloša, ne znam da li je brat Jovanov, ali ako je penjač, samo je jedan Miloš Ivačković u Beogradu.🙂
    Nisam mislio konkretno na tvoj poslednji post koliko na otvorenu rusofobiju koju pokazuje određeni deo naše javnosti, dostojnu BBC-ja i to kad su baš nadrndani. To o čemu ti pričaš je samo posledica opšteg kiča naše političke, i uopšte javne, scene, koji je nažalost sveprisutan bez obzira o kojoj se opciji radi. Takođe, i poltronstva koje se uvrežilo da l’ prema zapadu ili prema istoku, nebitno, tu je. To je jedna od mana koju do skora nismo imali ali eto i to nam se zapatilo.
    Ni ja ne bih voleo da jednog dana slušam „Спасибо Россия“ kao našu verziju „Danke Deutschland“.
    Sinoć sam video samo najavu za taj dokumentarac o kavkaskim orasima i delovalo mi je kao zanimljiva i topla priča, ipak ograđujem se, kažem samo sam letimično primetio najavu.
    Ono što je mene sinoć mnogo više deprimiralo je reportaža sa debate o finansiranju nauke u Srbiji. To najbolje govori gde smo i koliko smo propali.

  3. Vledane, smer je prvi put popet 1972. godine, naveza Bedalov(Split)-Gostović(Beograd) i od tada nije popet do 2005. godine. Pre toga je više puta napadan, jedan od poznatijih pokušaja je bio `71 od strane Poljaka. Posle prvog penjanja bilo je takođe više neuspešnih pokušaja ponavljanja. Miloš i Ivan su i sami, zajedno sa Duletom Brankovićem nekoliko godina pre ovog ponavljanja imali neuspešan pokušaj koji se završio padom od 10-12m i Ivanovom slomljenom nogom.
    Konačno su uspeli pre četiri godine. Treba napomenuti da su prvi penjači penjali 4 dana sa 3 bivaka u steni. Njih dvojica su ga ponovila za 21 sat penjanja. Sada je valjda jasno koliki je to uspeh. Ja sam ga jednom uporedio sa zlatom na olimpijadi.

    Od tada nije više ponavljan, mada se mnogi oštre. Naročito da ga ponove potpuno slobodno. Po procenama u tom slučaju bi ocena bila negde oko VIII ili u američkom sistemu oko 5.12

  4. jel neko od vas nosi kameru kad se penjete? bilo bi interesantno videti bar segmente tih uspona. sećam se da je bio neki pokušaj na info kanalu B92 sa gostovanjima planinara uz priče, fotografije i snimke raznoraznih uspona, ali očigledno nije zaživelo kao projekat.

    što se tiče rusa i rusije više volim da razmišljam o tarkovskom, dostojevskom, harmsu, bulgakovu nego o ovim smradovima koji nam dolaze u posetu da nas karaju kao i svi ostali. mada, kao i svi ostali najslađe im je da guze sopstveni narod.

  5. kerovođo, uglavnom ne nosimo, naime pri ovakvim usponima se uglavnom teži da se bude light&fast. snimanje tako nečeg bi zahtevalo ozbiljnu logistiku a za to treba dosta love…. i tako bih ja mogao da tražim opravdanja do sutra a u stvari stoji činjenica da nam je marketing očajan. stalno pričamo da treba nešto da uradimo po tom pitanju ali uglavnom ostaje na tome. problem je što time treba neko ozbiljno da se bavi, a ljudi uglavnom nemaju vremena. sa druge strane sve se još uvek bazira na entuzijazmu i volontiranju, tako da nema ozbiljne (čitaj materijalne) motivacije ali neće još dugo moći tako. ma, duga priča mogao bih o tim problemima u do sutra.

    a rusi…e to je još duža priča. sve u svemu ovde vlada jedan nezreo odnos prema rusiji ili se idealizuje ili omalovažava što je samo jedna od manifestacija bolesne polarizacije ovog društva u kojoj se obe strane dave u svom provincijalnom smradu i malograđanštini.

    vladane, tako nekako
    samo što:
    1. stena u josemitima je daleko kvalitetnija
    2. josemiti danas imaju izuzetnu infrastrukturu, dok su Prokletije, bar u Evropi, jedna od retkih oaza gde možeš da osetiš pravi „ukus divljine“.
    3. u josemitima penju bolji penjači🙂

    i još jedno tridesetak tačaka, inače je to to🙂

  6. Potpuno te razumem, ali ova druga tacka je po meni vrlo bitna…nista bez „ukusa divljine“. Pregledao sam danas stranice o Prokletijama i skoro penjanim smerovima na summitpostu… Fantasticno, zaista! Jednog dana tamo moram da odem.

    Ja sam pocetnik u penjanju. Ovde u Minesoti nema planina, ali ima stena i dobrih lokacija za ice-climbing (posle Aljaske, ovo je verovatno najhladnija drzava u USA).

  7. VIdim ovde se prica o poltronstvu srpskih vlasti spram ruskih zvanicnika, i to je tacno, ali samo delimicno. To poltronstvo je naravno izazvano cinjenicom da nam Rusija donosi veliki kredit i da nas podrzava u nekim spoljnopolitickim inicijativama. Ali ono sasvim sigurno ne bi imalo ovakav oblik (izrazavanje gostoprimstva i naklonosti Rusiji i njenim zvanicnicima u sto je mocuce vecoj meri tokom jednodnevne posete), i drugi su nam davali pare i cinili usluge, da nema tu jednog faktora koji niko ne moze da negira.
    Naime, ogroman broj Srba jednostavno voli Ruse, i to nezavisno od nekih denevnopolitickih desavanja ili politicke orijentacije.
    I ta cinjenica se ne moze ni sakriti, niti izmeniti, a ocigledno mnoge boli i dovodi ih do ludila i otvorene ksenofobicne fasisticke histerije. To je jednostavno pravo svakog coveka da voli sta hoce ili koga hoce, to je njegov karakter, ukus ili afinitet. Koji je legitiman dok nekog drugog ne ugrozava. Ja uz najbolju mogucu volju ne mogu da primetim da nas Rusija ovde nesto ugrozava u poslednje vreme, njeno prisustvo je ograniceno na kupovinu nekih firmi i sistema u privatizaciji koje bi u svakom slucaju nekom bilo prodate (mada sam ja protiv privatizacije u principu, ali sam u teskoj manjini) a praviti neku razliku izmedju ruskog i neruskog novca (valjda ruski smrdi) je stvarno zalazenje u totalni kretenizam na koji ne vredi trositi reci.

  8. joj, akva ćuti…evo baš slušam reprizu…kako su ljuti…prvo bila ona Duda Stojanović, sa vrlo kreativnim viđenjem istorije, a sad neki mladac vrlo samouvereno dovodi Ruse u vezu sa atentatom na Đinđića…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s