Severna stena Trema, ili o lavinama i kosmičkim vevericama

Severna stena Trema viđena iz Kosmovca


Na Suvoj Planini sam bio mnogo puta i leti i zimi. I u proleće i na jesen, i na Tremu i na Mosoru i na Jankovom kamenu. Svaki put do sada sam joj prilazio od Jelašnice, pa preko Studene i Bojaninih voda (ok, jednom sam se spustio sa Trema na drugu stranu u Dušnik). Čak i kada smo penjali u severnoj steni Trema, praktikovali smo višesatni pristup do Devojačkog groba, pa onda niz jednu od onih jaruga i šumu dole pod stenu. Međutim, Raca nam već godinama priča o selu čudnog naziva Kosmovac, koje se nalazi odmah ispod Trema, mestu gde se 400 metara visoka severna stena otvara u celoj svojoj veličini. Jedino je kao poteškoću, ali beznačajnu, isticao „malo lošiji“ put koji do tamo vodi. Gde se selo tačno nalazi možete videti ovde (nemojte verovati natpisima „Book hotel in Kosmovac online and save money“ ili „Kosmovac hotels: low rates, no booking fees, no cancellation fees“, svašta pišu po tom internetu, nema tamo nikakvih hotela, verujte mi🙂 )

Dakle, kada? Prošlog vikenda.
Ko? Peđa, Nikola i ja.
Gde? Kosmovac i severna strana Trema.

Krenuli smo u subotu popodne, po lepom vremenu sa planom da te noći prespavamo u Kosmovcu, sutradan penjemo nešto u Tremu i uveče se vratimo u Beograd . Do izlaska iz Sićevačke klisure put je bio više nego poznat, samo prošle godine sam ga prošao bar 5-6 puta što zbog Sićeva, što zbog Trema, što zbog Jelašnice. Posle Sićevačke klisure skrenuli smo desno, negde pred Belom Palankom, kod mesta, hm, mislim da se zove Crvena Greda, ili tako nekako. Nakon nekih desetak kilometara nestalo je asfalta i ispostavilo se da je ono što je Raca nazvao „malo lošijim putem“ u stvari jako loš makadam prošaran ogromnim rupama. Prvo selo na koje smo naleteli se zvalo Toponica. Delovalo je sablasno, mrak, blato, trošne kuće koje samo što se ne sruše, tek je u svakoj petoj gorelo svetlo. Nikoga napolju iako je bilo tek sedam sati uveče. Peđa i ja smo se samo pogledali, bilo nam jasno, ulazimo u zonu dejstva džinovskih veverica-ljudoždera*. Brzo smo odustali od prethodne namere da izađemo napolje i pitamo da li smo na pravom putu, gledali smo samo da što pre nestanemo odatle uzdajući se u sopstveni smisao za orjentaciju i božju promisao.

*O džinovskim vevericama-ljudožderima se malo zna. Navodno su na severne obronke Suve Planine došle iz svemira pre nekoliko vekova i u jednom kratkom periodu nekoliko puta posećivale taj region koristeći lokalitet na kome se danas nalazi selo Kosmovac kao kosmodrom (po predanju odatle i potiče naziv istog). Legenda kaže da je prilikom poslednje posete jedan od džinovskih rotirajučih lešnika (neka vrsta svemirskih brodova) doživeo havariju i da je određen broj veverica ostao na planeti Zemlji. Sve u svemu, lokalno stanovništvo povremene misteriozne nestanke šumara u tom kraju pripisuje zločinačkom dejstvu njihovih potomaka, a postoji i osnovana sumnja da su veverice odgovorne i za skorašnje opadanje populacije vukova na Suvoj Planini (kada su gladne, veverice ne biraju šta će da pojedu). Mi smo prošle zime imali jedan, na sreću indirektan, susret sa njima, kada je jedna dok smo Peđa i ja bili na penjanju u steni Sokolovog kamena, progrizla šator i pojela nam sendvič. Kažem na sreću, pošto ni jedno ljudsko biće nije preživelo direktan susret sa tim čudovišnim stvorenjima.

Posle Toponice, put je postao još gori, rupe su postale pre pravilo nego izuzetak, grane su se češale o vetrobrane a na pojedinim delovima se moralo prolaziti kroz i do pola metra duboko, crveno žitko blato. Šta da vam kažem, osećao sam se kao reli vozač, pa još noćna vožnja, ej! Posle nečega što je meni izgledalo kao nekoliko sati (a u stvari možda je trajalo tek nešto više od sat vremena) vožnje kroz mrak, šumu i blato, konačno smo stigli do odredišta. Kosmovac! Mitsko mesto sudara ljudske civilizacije sa civilizacijom džinovskih kosmičkih veveverica.

Na početku sela naleteli smo na prva ljudska bića od kako smo sišli sa magistrale, trojica meštana se nešto muvala oko nekog prastarog kamiona (po mojoj proceni starog bar 35-40 godina) zaglibljenog u blato.

-„Dobro veče, ovaj, mi tražimo Kosmovac, znate mi…“
-„Da. Ovo je.“, odgovorio je najstariji među njima, suvo i sumnjičavo uz jak južnjački naglasak
-„Pa eto, mi bi sutra malo na penjanje, ima li neka zgodna livada gde bi mogli da postavimo šatore…“
-„Planinari, a?“
-„Ma više alpinisti, znate…“
-„Na kraju sela je škola, ne radi već godinama, možete tamo da prespavate. Hajde idem sa vama, pokazaću vam.“

Seda na zadnje sedište do Nikole i vodi nas do škole. U razgovoru saznajemo da škola više od deset godina ne radi, nema dovoljno dece, posle je neko hteo od tog objekta napravi mlekaru ali je eto i taj projekat propao. Mi se i dalje i raspitujemo za neku stazu, koja bi nas odvela bliže steni, ne bi li negde višlje postavili šatore i tako ujutru uštedeli na pristupu.

-„A šta ćete noću u šumi, bolje prespavajte ovde, sigurnije je, pa sutra polako“, kaže suvim glasim.

Nije spomenuo zašto je sigurnije, ali je pogled koji nam je uputio govorio sve. Mislio je na veverice. Pred silinom tog argumenta, nismo imali kud, razapećemo šatore u nekadašnjoj učionici koja naravno nema stakla na velikim prozorima pa je temperatura ista kao napolju ali drveni pod daje bar neku toplotnu izolaciju sa donje strane. Pitamo šta ima dalje, ako se nastavi putem.

-„Nema ništa“, kaže, „ovo je kraj sveta“.

Brzo se pozdravlja sa nama i odlazi, kaže mora nešto oko pčela, ostajemo sami na kraju sela i gledamo kako se iznad nas, kroz mrak nazire severna stena Trema. Odmah potom, ulazimo unutra, postavljamo šatore i večeramo, dogovaramo se za ustajanje u pet ujutru i posle kraćeg razgovora odlazimo na spavanje. Nikola i ja u jednom, a Peđa sa cepinom nadomak ruke sam u drugom šatoru, rešen da u slučaju iznenadnog noćnog napada veverica skupo proda svoju kožu.


Linija uspona

Kada smo se probudili još uvek nije bilo svanulo, bilo je mračno i hladno i prvi „detalj“ koji smo morali da savladamo tog dana je bio izlazak iz toplih vreća (odmah sam se setio onog: „A climber’s day always starts at the crux: getting out of bed.“). Dok smo doručkovali, stena Trema se polako pojavljivala na svetlosti dana, prvi put u životu sam je gledao sa ove pozicije. Nije bilo teško odabrati smer kojim ćemo izvršiti uspon, jedan markantni kuloar se protezao od podnožja stene do vršnog grebena. Pri vrhu se račvao na levi i desni krak, mi smo naravno odabrali desni pošto nam je izgledao teži i uzbudljiviji.

Spakovali smo nepotrebne stvari u kola i krenuli. Visinska razlika od sela do vrha Trema je 1000 metara i obzirom da nismo znali koliko dubok sneg nas čeka u pristupu kroz šumu i kasnije u kuloaru, valjalo je požuriti, noć još uvek relativno rano pada. Dan je bio vedar i sunčan, možda i previše topao u odnosu na ono što smo očekivali tako da je sve vreme u vazduhu lebdela opasnost od lavina.

Jutro, polazak i škola

Kroz šumu, ka kuloaru

Ulazak u kuloar, nagib je još uvek relativno mali

Kasnije postaje sve veći…

…i veći

I tako, dok je nagib postajao sve veći, sunce se pelo sve višlje na nebu a mi sve višlje u našem kuloaru, polako su oko nas krenule da curkaju „lavinice“. Naime, sa porastom temperature sneg se negde gore topio i komadići su se otkidali i zatim u padu povlačili ostale formirajuči malene reke snega koje su s vremena na vreme tekle kroz okolne žljebove. Mi smo hrabro nastavili dalje, još uvek nenavezani.

A onda se desilo. Na mestu gde se kuloar račva i nagib polako postaje ozbiljniji.

Prvo sam začuo potmulo tutnjanje, a odmah potom i ugledao zahuktalu snežnu reku kako se obrušava niz kuloar. Peđa je viknuo „Pazi!“ (on i Nikola su bili nešto ispod i malo više levo od mene tako da nisu bili na liniji glavnog udara), ja sam pokušao da se pomerim za koji metar u stranu, ali nije bilo vremena, već u sledećem trenutku sam počeo da osećam udarce smrznutih koamada snega po glavi, ramenima i grudima. Naravno, silinu udarca nisam mogao da izdržim, pokupilo me je i povuklo dole niz kuloar i pretilo je da će me ovaj iznenadni Kosmovac-Express za džabe odbaciti do sela. Kako mi se taj iznenadni besplatni prevoz nije uklapao u planove, počeo sam da kočim cepinom i najzad, posle nekih tridesetak metara klizanja niz padinu, uspeo da se zaustavim. Srećom, nije me potpuno zatrpalo, lako sam izronio napolje, praćen zaprepaščenim pogledima ove dvojice (oni su u prvi mah mislili da sam ostao zatrpan gore iznad njih, tako da ih je moja pojava nekih tridesetak metara niže iznenadila🙂 )

Izranjanje iz snega

Nikola i ja sasvim dole, ovde se može videti koliko me je nosilo. Pre lavine bio sam 5-6 metara ispred njega

Trebalo je ponovo popeti

Posle smo se popeli malo višlje na samo mesto račvanja pod stenu, gde smo bili zaštičeni od mogučih udara novih lavina. Meni je trebalo malo vremena da dođem sebi, iako ova lavina nije bila nešto preterano velika i jaka, sama činjenica da me je pokupila nije bila prijatna. Tu smo dosta vremena izgubili većajući šta nam je dalje činiti, da li ćemo ipak skrenuti levo i tako izabrati lakši i bezbedniji put. Ipak, na kraju smo odlučili da nastavimo desno, s tim da napravimo traverzu uz stenu što će nas bar pola dužine užeta držati van lavinskog toka. Problem je u drugoj polovini, iza krivine. Navezujemo Nikolu na uže i šaljemo ga u izvidnicu, dok ga Peđa i ja junački bodrimo (i osiguravamo) sa sigurnog mesta🙂

Na donjoj slici je on pri ulasku u najriskantniju deonicu.

Nikola, traverza uz stenu

Nekoliko minuta pošto je zašao iza ćoška ne ćuje se ni glasa od njega, a onda viče „Skini me!“, našao je odličnu jelu oko koje je napravio štand. Peđa i ja izlazimo do njega, sada je red na mene da vodim sledeći cug, ujedno i poslednji po čistom snegu, posle toga sledi miks. Nagib je sada već porastao na nekih 60 stepeni, dolazim pod stenu, jedno vreme proučavam žljeb koji izgleda kao najlogičnije rešenje za nastavak smera ali pošto nema dovoljno užeta da dođem do drveta koje viri visoko gore iz stene, a stena ne daje nikakve mogučnosti za kucanje klinova ili postavljanje čokova za štand, pravim isti malo desno na jednom drvetu.

Ja, vodim ka izlaznom žljebu

Ostalo nam je još malo, možda dva, dva i po cuga do izlaska na greben, ali to je ujedno i najteži deo. Ulazimo u miks (sneg, led i stena), a ima i onog što mi nazivamo „srpski miks“, stena i smrznuta trava. Peđa ulazi u žljeb, na samom ulazu je skoro vertikalno oko 80 stepeni, sneg je loš i samo nalepljen na stenu, pri svakom udarcu cepina ili dereza se odvaljuje. Stena je krušljiva, bez mogučnosti postavljanja valjanih međuosiguranja. I to je potrajalo, Peđa je dosta tvrdoglav kada nešto naumi da popne🙂

Peđa, pokušava da prođe ulazni detalj

I dalje pokušava…

Posle zaista herojske borbe odustaje, previše je riskantno, a nije uspeo da postavi ni jedno međuosiguranje a podloga mu se svako malo raspada pod alatkama i derezama. Na kraju silazi što abzajlujući, što otpenjavajući i pravi traverzu u levo, zamiče iza malog grebenčića i tamo pravi štand na drvetu. Pokušaćemo da izbegnemo taj početni skok sa leve strane. Nikola i ja dolazimo do njega. Sada je red na mene da se patim u miksu. Zaista, prvih nekoliko metara koji se vide sa štanda deluju malo lakše.

Peđa i Nikola, štand

Međutim, to je bilo tako samo u tih prvih nekoliko metara. Vrlo brzo dolazim u situaciju u kojoj je bio Peđa, nekako ipak uspevam da ukucam klin (ušao je samo do pola) i isprečkam gadnih nekoliko metara desno. Sada se nalazim iznad onog skoka koji je Peđa pokušavao da popne i uviđam da tu nije kraj mojim mukama pošto me čeka još jedan skok. Postavljam međuosiguranje na nekom sumnjivom drvcetu i nastavljam dalje. Već vidim drvo na kome mogu da napravim štand i iznad njega liniju grebena udaljenu možda još jednu dužinu užeta od tog mesta, a teren se malo obara. Ali za to treba preći ovaj skok. I da ne dužim, u jednom momentu dok sam se ja guzio, penjao i otpenjavao, začulo se „Aj silazi dole, nemamo više vremena, uhvatiće nas mrak a treba i sići“. Beše mi krivo, ali je u tom momentu to bila najbolja moguća odluka. Abzajlovao sam sa onog sumnjivog drvceta sa pomešanim osećanjima sreće (što više neću morati da se akam i plašim gore) i poraza (što nismo ipak popeli). Dalje smo zajedno abzajlovali nekoliko cugova dok se nagib nije dovoljno smanjio da možemo da hodamo na dole.

Nikola, abzajli, odnosno bežanija

Usledio je povratak noću kroz šumu, koji mi se nekako otegao, beskonačni silazak do sela praćen zlokobnim saznanjem da nas kroz mrak posmatraju proždrljive oči veverica. Kada smo došli do kola samo smo pobacali stvari unutra i krenuli. U glavi mi je bio samo dolazak do magistrale i pronalazak prve kafane u kojo ćemo se najesti. Naime, za ceo dan sam pojeo samo onu paštetu za doručak i jednu „Mars“ čokoladicu u toku uspona. Toga sam postao svestan tek kada sam sišao dole.

„Ma trpaj samo, posle ćemo da sređujemo!“

Posle večere i izlaska na autoput, ova dvojica su zaspali ko zaklani, a ja do Beograda nisam spuštao ispod 150 na sat.

I tako…

17 thoughts on “Severna stena Trema, ili o lavinama i kosmičkim vevericama

  1. Ovo sa vevericama… nemam reci…

    Srpski Hunter S. Thompson!

    Fear and Loathing in Kosmovac🙂

  2. Jeste, jeste, mi smo ustvari i odustali od naprednog zimskog tecaja u strahu od tih krvolocnih i prozdrljivih veverica!!! Samo ces da vidis kad vam pojedu nekoliko polaznika (sa sve satorima, cipelama, derezama i cepinima) sledeci vikend!

  3. Super uradjeno momci! Fotografije predivne da docaraju ambijent! Jos da ste pored „veverica“ pronasli jos nesto sto i mene interesuje,bili bi ste kul!
    Pozdrav hrabrim momcima!

  4. @leva noga – stena je krusljiva kada se kruni i komadici otpadaju kad se za njih uhvatis, suprotno od cvrsta i kompaktna.

    Nije bas Crveni Breg to gde se skrece, ali je dovoljno blizu🙂
    Nish -> Sicevo -> Dolac -> Crvena reka -> Glogovac -> Toponica -> Kosmovac

    Lepo pripovedas vrabac, zaboravio si samo jos da dodas da je diverzantsko odelenje veverica delovalo hemijsko bioloskim sredstvima po zalihama vode ostavljenim u kolima. Ja sam posle konzumacije iste morao da bacim peglu, a njima dvojici nije bilo nista. Iskusno, konzumirali
    su samo pivo🙂

  5. ŠkaBo, sad znaš šta te čeka za dve nedelje, nemoj reči da nisi bio upozoren🙂

    Željko, hvala, a kažem ja vama, te veverice…ccc

    bogdanović, e, a šta te interesuje, možda smo i našli

    welage, mudra odluka! evo već sam se naježio pri pomisli da moram ponovo dole!

    leva nogo, evo Nikola ti objasnio. A moraću da proširim rečnik. Da.

    Nikola, eh, sad ispade da sam cirke vozio. Popio samo jedno pivo, do je sve ostalo iskapio onaj zlikovac Peđa, praveći mi zazubice🙂

  6. Izvanredna prica Batice i isto tako dobro napisana, ali zna se ko je imao nebeskih 4 na 5 iz srpskog kod Seslije i pobedjivao pesnicke stafete! Samo nemoj cesto s ovako strasnim pricama, ipak stizu godine, srcka mi popusta i tako to…daj iduci put vise o tim Vevericama, a ha ha ha…:-)))

  7. @vrabac – pa jes, to moze da prodje ko tehnicka oprema… shtastopoyo itd. Nego, da mi to zaduzimo vec koliko sutra.

    @dzonibbad – zanimljivo je da konzumiranje meskalina ima iste nezeljene efekte koje si ti imao sa tom „vodom“

  8. Ovaj, Batice, sad znas kako mi bejase kad sam videla na mobilnom neki tamo nepoznati broj telefona, u neko „vec su trebali da sidju pobogu“ doba…Tu srcka tiltuje bez obzira na godine, odma da ti velim.

    I znas sta, nije tim vevericama verovati!

  9. Постојање космичких веверица уопште не треба доводити у питање:

    Би афрејд, би вери афрејд:

    Цепин царује, веверица лавину ваља:

  10. -Ha..ha..ha Eh prava prica, svidja mi se…Kao da ste se pentrali na ..everest.
    A moj deda je tuda jednom nedeljno vodio koze i ovce na ispasu (tada mu bio red,u ostale dane isli su drugi cobani)…;-)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s