U susret zimskoj sezoni, izvađeno iz arhive ili, Još jedna epska, Igorova i moja u kojoj se pojavljuju još neki

Ovaj tekst o neuspešnom pokušaju zimskog uspona na vrh Očnjak na Prokletijama je napisan februaru 2006. godine u vidu izveštaja sa akcije namenjenog veb sajtu AOB-a. Delovi koji su pisani italic fontom su moje opaske napisane danas.
Originalan tekst je pisan bez upotrebe naših slova, nešto sam se sada trudio da ispravim, ako sam nešto preskočio, praštajte.

*************
13.02.-17.02.2006. – Grbaja
Učestvovali: Igor , Damjan, Boris poznatiji kao “mali” Boris i moja malenkost isto Boris u nekim krugovima poznatiji kao Vrabac

13.02.

Zimsko jutro u Grbaji

S ranim jutrom dolazimo u Berane. Nastavljamo do Gusinja kombijem gospodina Brane Kekovića (kojeg duboko preporučujem ako vam treba prevoz, moze vam se čak i desiti da slusate džez umesto turbo-folka tako uobičajenog u javnom prevozu). Prijavljujemo se i uzimamo ključ u policiji (od Radonjine smrti ključ je u stanici). Brana uspeva da se probije do izvora “Savina voda”, dalje nastavljamo pešaka. Hladno je i sunčano jedini problem sneg koji je dubok i pršičast. Kakva – takva prtina postoji do skretanja sa puta ka domu, a tih zadnjih 200 metara prelazimo skoro pola sata. Tu dolazi do greške koja nas je mozda kostala samog uspona na Očnjak. Naime neki od nas nisu stavili kamašne, tako da do doma dolaze mokrih nogu. Treba nam oko sat vremena da upalimo peć (Laza je izbacio stari smederevac i stavio neki krš). Dok se ostatak ekipe suši, odlazim do druge livade da izvidim smeri u Volušnici i kvalitet snega.
Kao što smo i očekivali sneg je jako loš. Odlučujemo se da sutra krenemo ka Očnjaku. Plan je sledeći, idemo do Ljubokuća, gore prespavamo i sledećeg dana idemo na vrh, u povratku pokupimo šatore i nazad u dom.

14.02.

 Izlazak sunca iza Očnjaka

Kasnimo sa polaskom mnogo više nego što je podnošljivo. Pokušavam da se ne nerviram oko toga da ne bih dobio čir na želucu i dvanaestopalačnom istovremeno.
Igor i ja na kraju krećemo sami, sporo prtimo sa rančevima, teški smo pa upadamo do pojasa. Damjan i “mali” Boris nas stižu u šumi, nagib se povećava i ponekad ne napredujemo više od par metara u minutu.
Damjan je apsolutni heroj tog dana, prti i tamo gde niko od nas ne uspeva da se pomeri. Negde oko 16h počinjemo da razmišljamo šta nam je dalje činiti.
Nismo još ni izasli iz šume a uskoro će mrak, “mali” Boris je pred kolapsom uz to ima najslabiju opremu (odeća, vreća itd.), hladno je smrznuće se u toku noći. Odlučujemo da se vratimo, prespavamo noć u domu i sutra krenemo samo nas trojica (Damjan, Igor i ja).

Mogli smo samo nas trojica da nastavimo gore, došli bi do mesta gde smo planirali da postavimo šator ali nije bilo govora da klinca (ne znam da li je tada imao punih osamnaest godina) pustimo nazad da se sam vraća. U stanju u kakvom je bio, po za njega nepoznatom terenu i generalno uzevši slabom iskustvu na planinama, postojala je velika verovatnoća da ga sutra nađemo smrznutog na stazi ka domu. Naročito sam ja osećao veliku odgovornost kao najstariji, kada sam već napravio grešku i pristao da ga povedemo, nije mi padalo na pamet da napravim još jednu koja bi mogla da ima i katastrofalan ishod.

15.02

Fenomenalan sunčan i hladan dan. Brzo napredujemo po isprćenoj stazi. Damjan opet kasni, stiže nas na kraju jučerašnje prtine. Momak je fantastičan, samo što mu dugo treba da krene. Doduše kad napokon kresne funkcionise besprekorno, ali dok upali…
Primenjujemo malo drugačiju taktiku, prvi prti bez ranca druga dvojica idu za njim, zatim se prvi vrati po ranac a neko drugi preuzme štafetnu palicu. Ovaj metod se pokazao kao mnogo lakši i brži. Izlazimo iz šume na zaravan ispod Pod-Očnjaka. Odlučujemo da tu postavimo šator, ostavimo stvari i tako lagani isprtimo stazu do ulaska u rampu da bi sutra brže napredovali. Tako i činimo, u povratku sa zebnjom gledam kako se navlače tamni oblaci iz smera Žijeva. Nije mi prvi put da to vidim u Grbaji i znam sta to znači.

 Šator…

…i u šatoru

Zavlačimo se u vreće, topimo vodu i uz par “incidenata” uspevamo da spremimo špagete. Dogovaramo budjenje u 5.30 (ja preuzimam odgovornost za to) i pokušavamo da spavamo.
Meni taj posao teško ide. U toku noći me bude jaki udari vetra pod kojima se sator povija.

Incident sa sa špagetima.
Naime, Damjan se prihvatio kuvanja špageta (onih instant iz kesice što imaju i one dehidrirane sosove pride) u predvorju šatora. Taman je otopio sneg i stavio špagete u vodu kada mu se izvrnula šerpica i sve se prosulo po snegu u predprostoru. Kako nam je to bila jedina ozbiljna hrana za to veče, nije bilo druge nego da sve to vratimo nazad sa sve snegom i polako topimo pa na kraju skuvamo. Izgledalo je odvratno, ukus je bio tek nešto bolji.


Slatka mala izvrnuta torto

16.02
“BORISE ZAŠTO JE DAN ????” odzvanja mi u ušima Igorovo pitanje u kojem se mešaju prebacivanje i očajanje. Sedam sati je, očigledno sam zakazao.
Izlazim iz šatora, sneg je potpuno zavejao prtinu, Očnjak je u magli i ne vidi se.
Raspravljamo šta da radimo. Odlučujemo ne baš mudro da ipak krenemo. Ponovo prtimo do rampe, vidljivost ponekad nije veća od deset metara. Teren je idealno lavinozan, sve vreme osećam blagu jezu u stomaku.
Zbog magle promašujemo rampu (skrećemo desno malo ranije) ova dvojica kažu da sam ja kriv, ja mislim da nisam. Igor i ja blago varničimo izmedju sebe. Nije nam prvi put, ali nema veze mislim da je to već postao folklorni deo našeg penjačko-partnerskog odnosa, koji uopšte ne ugrožava samo penjanje. Bitno je da ja u svakom trenutku imam poverenja u njega i u principu volim da penjem sa njim. Nadam se da i on to tako doživljava.

 

Ka rampi kroz maglu

Na ulazu u rampu ponovo većamo šta nam je činiti.
Ulazimo u smer. Prvih 60-70 metara penjemo nenavezani, sneg je katastrofalno pršičast, ne drži ništa tako da osiguravanje i nema nekog smisla.
A onda treba isprečkati nekih 7-8 metara po pršiću nagiba preko 60 stepeni. Otkopavam stenu i pravimo štand. Izlazim još nekih pedesetak metara, nagib opada na nekih 35- 40 stepeni magla se razilazi. Jasno vidim nastavak rampe do mesta gde zavija ka krošnji.
Prešli smo najtezi i najopasniji deo rampe, razmišljam. Posle krivine nas čeka još onih stotinak metara u steni. Ubedjen sam da cemo izaći na vrh.
Vidim levo neko drvce nekih desetak metara iznad rampe u steni. Pokušavam da dodjem do njega kroz neki žljeb. Sneg u žljebu se odronjava i hvata me ozbiljna frka. Počinje da duva jak vetar koji podize sneg koji curi niz žljeb u kojem se nalazim. Ne vidim metar ispred sebe i bežim nazad na rampu glavom bez obzira.
Pravim štand na cepinu, Igor izlazi gore, čini mi se da tih 10-15 minuta traje satima. Jako je hladno. Tek tada gledam na sat i shvatam da je prošlo jedan. Vetar se pojacava. Odlučujemo da idemo nazad.
Pokušavamo da to javimo Damjanu ali nas ne čuje zbog vetra, po užetu shvatam da je krenuo gore.

 Uspon, Damjan

Uspon, Igor

Igor herojski odlazi u onaj žljeb uprkos snegu koji mu se raspada pod nogama i uspeva da ukuca klin za abzajl (ne pada nam na pamet da otpenjavamo). Damjan izlazi samo da bi na kraju abzajlovao sa nama.

Abzajli kroz maglu. Taktičko povlačenje sa Očnjaka, u narodu poznatije kao "bež’te noge, da vas ne userem!"

U povratku, po izlasku iz rampe “idealno” sečemo padinu i prosto prizivamo lavinu. Tih sto metara mi je srce tuklo 300 otkucaja u minutu.

Dolazimo do šatora kojem je vetar skinuo gornji deo. Pakujemo se uz još malo “folklora” izmedju mene i Igora.
Mrak nas hvata u šumi, po silasku u dolinu odmaramo kod izvora.

 U domu nas dočekuje "mali" Boris, dom sredjen i očišćen, vatra založena – “bravo majstore”. U razgovoru sa njim saznajemo da se u prethodnih 24 sata u domu vodila teška borba za opstanak izmedju čoveka i miša, po principu: “MOZE BITI SAMO JEDAN !”

U domu smo spavali dole u dnevnoj prostoriji, na podu u vrećama, pošto je samo tamo radila peć (noću su temperature padale i do -20). Mislim da je "malom" Borisu bilo pre svega strašno što je ostao sam i to ne samo u domu, naime, mi smo bili jedini ljudi tada u dolini. Još kada se pojavio i miš, eto panike! Tako da verovatno nije sklopio oči celu noć, mislim da je jurenje miša samo bila aktivnost čija je svrha bila da ostane budan🙂

17.02
Od ranog jutra pada kiša. Naglo je otoplilo i čuju se lavine kako tutnje kroz Krosnju i Ljubokuc.
Pakujemo se, cistimo dom i krećemo. Brana nas čeka sa kombijem kod izvora. Drma me temperatura. Ćevapi u Beranama i tako to…

*************************
Epilog, skoro tri godine kasnije

Igor je postao jedan najboljih penjača mlade generacije u Srbiji. Prava uzdanica srpskog alpinizma i sve je bolji i bolji.

Dača je isto postao dosta dobar (i on je tada bio relativno nov u priči). On malo vuče po stilu  i stavu na one Josemitske penjače-frikove. Međutim i dalje je katastrofalno spor prilikom spremanja i pokreta. Sada se već u aob-u raspredaju mitovi o njegovoj usporenosti, te zime sam ja bio jedan od prvih koji je to osetio na svojim leđima. I još uvek osećam, na primer prekjuče u Gornjaku🙂 Šalim se super je momak, u međuvremenu smo se bolje upoznali, ali da je spor, spor je do ludila.

"Mali" Boris se posle ove epizode, možda još dva-tri puta pojavio u klubu na sastanku i posle nestao kao da je u zemlju propao. Valjda je ovo bilo previše za njega. A bio je tako pun entuzijazma.

Ja?
Samo nekoliko dana po povratku sa Prokletija te zime desio se prvi u nizu događaja koji će mi uzdrmati život iz korena u jednom dužem vremenskom periodu. Odjeci tih zgusnutih dešavanja iz 2006. godine se i dalje osećaju. Ali dobro, valjda je sve to život…

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s