Воскресеније Врапчево по Марији

 

Da, bili smo u Bugarskoj, u Vraci. Akciju je organizovala komisija za alpinizam PSS-a (ne, to ne znači Pokret Snaga Srbije). O samoj akciji i Vraci ću možda u narednom postu, ovaj post je posvećen prvom smeru koji je Marija samostalno izvela (penjala kao prva) u celosti.  

Prvog dana (u petak) dok smo mi podigli šatore, otišli do grada da razmenimo lovu i uopšte se organizovali već je prošlo podne. Nije bilo vremena da se penje ništa dugačko ili teško. Dalje, ja sam na put krenuo bolestan (što sam i dalje), sve vreme sam se vukao kao prebijen pas (ili jeban vuk, da opet citiram Racu), plus, slabo treniram u zadnje vreme pa sam malo "neupenjan". Tako da su se stekli svi uslovi da Mariji ispunim želju da ona vodi prvi cug smera "Zabjat". Već sam u maju, u postu o penjanju u Boki, spominjao da ona ima strah od toga da penje kao prva. Međutim u zadnje vreme je odlučila da taj strah prevaziđe i postane, da tako kažem, kompletan penjač🙂

Smer smo već oboje peli pre neku godinu, doduše ne zajedno, poznajemo ga, a inače spada u jedan od lepših lakih smerova Vraci. Dužina mu je nekih 140 metara koji se podele u tri cuga.

 Linija duž koje se proteže smer

Poveli smo sa nama i Mojcu, koja je letos kod nas završila tečaj i ovo joj je bilo prvo penjanje od tada. Znači, trojna naveza sastavljena od jednog bolesnog i neupenjanog, jedne što treba da vodi a frka joj, i jedne početnice. Lepo.

Sa druge strane bilo mi je zadovoljstvo da se šepurim kao paun pred ostalima vodeći dve šarmantne dame sa sobom u stenu, dok Marija uz kez ponavlja "Ovo je naš kavaljer" . Doduše, kasnije me je Mojca prozvala "ovaj nervozni čika", pošto sam stalno nešto vikao i požurivao je u smeru. Što uopšte nije fer, pošto je samo desetak dana mlađa od mene. Mislim, gde je tu generacijska solidarnost?🙂

Marija je pred ulazak u smer bila vidno uznemirena, ali rešena da ne odustaje od vođenja prvog cuga. Krenula je polako i u početku pomalo nesigurno, nervozno, ali je bilo jasno da sa svakim prepenjanim metrom stiče sve više samopouzdanja. Ja sam je odozdo, osiguravajuči je, sve vreme bodrio, pevao joj, skandirao kao da sam na utakmici, čak i kada mi se izgubila iz vidnog polja. Inače, ja nikada ne idem na utakmice. Mojca je za to vreme umirala od smeha.

Krenula je

A onda se odozgo začulo "SKINI ME !"  tj. znak da mogu da  skinem uže sa sprave za osiguravanje  pošto je napravila štand i ukopčala se u njega, da ne pomislite svašta. Vičem "SKINUO !", ona kupi užad a ja dok obuvam penjačice govorim u sebi "Eto Marija, tvoj prvi cug, poklon od mene kao što sam i obećao".

Posle je došao red na mene da penjem i povadim opremu iz stene i po dogovoru obratim pažnju na to kako su postavljena međuosiguranja, ne bih li joj kasnije ukazao gde greši, šta je dobro uradila a šta ne. Postavke su joj bile dosta solidne, svaka bi izdržala pad, sem frendova koji su  bili pomalo kilavi,  ali dobro naučiće.

Mojca je bez problema ispratila kao treća, bez nekih ozbiljnijih simptoma panike koji umeju da se pojave kod početnika, samo je bila malo sporija, što je i normalno. Možda to ima veze sa onim delom njenog porekla koji vuče iz zemlje sa dugačkom i bogatom alpinističkom tradicijom, što se po imenu da i zaključiti.

Hajde generacijo! Mojca pri kraju prvog cuga. Ne, ne sedim na drvetu, sedim na steni, samo sam podigao noge na drvo.

A onda je na štandu nastao obrt, već sam krenuo da gledam da li mi je tu sva oprema potrebna za vođenje sledećeg cuga i u šali kažem Mariji, siguran da će odbiti:"Bre Meri, vidiš kako si ovo lepo izvela, aj vodi i sledeći, vidiš da sam bolestan a i mrzi me nešto".

Ona momentalno i bez trunke oklevanja odgovara "Da važi, vodiću ga!"

Gledam je sa nevericom "Čekaj, je l’ ti stvarno hoćeš da vodiš i sledeći cug?"

"Pa, je l’ mi daš?", kezi se.

"Ma evo ti vodi bre", smejem se, okrećem se Mojci "Pazi je samo kako se primila"

 Za to vreme su Siške i Fića peli susedni smer u istoj steni. Tako da je bilo dovikivanja i prijateljskog peckanja. A ja sam ih i malo slikao.

Fića u smeru "Jubilej"

 i opet on

Drugi cug je psihološki malo teži od prvog pošto se sa grebena prelazi na ravne vertikalne ploće, tako da si sve vreme u "praznom prostoru" a ispod tebe zjapi ambis od skoro sto metara dubine, dok ti se nad glavom zlokobno nadvijaju previsi. Međutim, hvatovi su veliki tako da je penjanje skroz lagano, skoro kao po merdevinama. Dobro, rekao sam skoro.

U svakom slučaju, osokoljenoj Mariji to nije bio nikakav problem da izvede. Mojca i ja smo penjali simultano, ja sve vreme nekih 5-6 metara ispod nje da budem tu ako je uhvati frka na tim pločama. Na tom delu sam je čikao da pogleda dole u prazninu, međutim odbijala je svaku pomisao na tako nešto. Zabila nos u stenu, gleda samo ispred sebe i gore i protestuje  što je zezam🙂

Eto i mene. Malo poziram za kamere pred štandom pri kraju drugog cuga

Gužva na štandu. Trebalo je spakovati nas troje na relativno malom prostoru.

Posle smo se malo organizovali. Odnosno devojke su se organizovale a mene oterale da visim nešto niže. Što bi se reklo "izvisio sam".

 Naravno, bilo je logično da onda Marija i završi smer, odnosno izvede i treći cug koji je i onako kraći od prethodna dva. Ja sam se malo bunio, kao hoću sad malo ja da vodim ali zaista je bilo najnormalnije da ona dobije svoj prvi smer koji je cela izvela. Do kraja je sve proteklo u najboljem redu uključujući i abzajl sa druge strane, sem što nam se Mojca malo "zabagovala" u detalju u poslednjem cugu, ali se vrlo brzo "odbagovala". Kažem ja, slovenačka je to krv.

 Marija vodi poslednji cug

 

Mojca u poslednjem cugu. Malo "baguje".

Pri silasku u dolinu se smejemo, zezamo se, dok kršimo noge po onom siparu. Svi su srećni, Marija zbog svog prvog smera koji je izvela, Mojca što je konačno penjala nešto posle tečaja a ja onako, sam od sebe. Mislim, bilo mi dobro zezanje.

Kada sam sišao dole kažem Raci "Evo, malo sam vodio devojke u stenu". On se kvarno smeška "Pa znaš, pitanje je ko je koga tu vodio". I jes’ vala, čovek je u pravu.

Bravo Marija! Eto dobila si smer na poklon, a evo ti sada poklanjam i ovaj post.

Za kraj naravno, ponovo oni, mislim Mojcini zemljaci🙂 Nekako mi baš ova stvar ide uz celu priču.

 

 (više mi se sviđa verzija na nemačkom ali je ovaj spot bolji)

2 thoughts on “Воскресеније Врапчево по Марији

  1. Danas posle dve ili vise godina jedan polaznik naseg tecaja mi je rekao za ovaj post. Pitao je: jesi li ti ta Marija …? I danas sam ga prvi put procitala.
    Zelela bih da dodam jos jedan detalj. Paralelno sa nama u mnogo tezem smeru peli su Siske i Fica. i Siske je vodio cug. Ja sam doviknula: Siske slikaj me! On je negde na sred cuga drzeci, se samo jednom rukom izvadio fotoaparat iz dzepa i slikao me. Moja najdraza slika.
    I ovajsmer je jedan od najlepsih poklona u mom zivotu. Ali najvise zato sto ste me svi bodrili, podrzavali i bili srecni zbog mene. Nisam bila sama. Secam se svakog momenta, svake reci i svakog osmeha. Urezano.
    I nikad se nisam dovoljno zahvalila. Moja sitna dusa dozvolila je da me neki problemi savladaju i da preskocim ono sto sam zelela. Da vas prosto samo mnogo volim.
    Ali bar niko ne moze da izbrise ovaj dan.
    Hvala.
    M.B.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s