Samo da sve bude u redu

Uf, konačno sam se danas naspavao.

Trebalo bi krajem sledeče nedelje da idem u Majčinu, u tri Lijepe Majčine. U Paklenicu na penjanje, jedan od "penjačkih rajeva" u bivšoj nam velikoj državi. To vam je kod Starigrada blizu Zadra, podno Velebita.  Prognoza kaže da će biti lepo vreme pa možda uskočim i u more. Ne znam kako da objasnim rodbini da prolazim prolazim pored Zagreba a nemam vremena da svratim. Najbolje da im ništa i ne kažem. Ako uopšte i odem. Ako ja završim sa ovim mojim što se oteglo, ako se Marija vrati na vreme iz Londona, ako nađemo još dvoje za put (apsurdno je bacati toliku kintu na gorivo i putarine ako ideš na tri-četiri dana), ako se na kraju ipak ne uzentam od mogučih provokacija "NACIonalno svesnih" pojedinaca. Ako…
Samo da sve bude u redu.

E da, započeo sam nešto prošli put.
Vidim zadnjih dana se dosta spominje Milan Mladenović  i u medijima a i ovde na blogu. Možda samo još njega od cele te galerije likova iz osamdesetih još uvek cenim. Dobro, ne samo njega ali njega definitivno najviše.  Da je živ sutra bi napunio pedeset godina. Vidim čak će RTS neki serijal o tom periodu započeti baš za njegov rođendan. Ja pamtim onaj datum kada je umro, 4. novembar 1994. U stvari, pamtim peti, kada sam saznao. Otišao sam do ortaka sa faksa i on mi sa vrata kaže : "E, umro Milan". Tih meseci se nešto šuškalo da je bolestan, da leži u bolnici, naravno, zli jezici su sve pripisivali heroinu. Zli jezici nemaju milosti. Čovek je umro od raka pankreasa. Kao i recimo Pavaroti. Ili moja pokojna keva. Rak pankreasa odnosi munjevito, najčešće za par meseci, samo se istopiš. Nestaneš.

Elem, kada mi je tada, pre četrnaest godina, Kiza saopštio tu vest nešto me baš preseklo u stomaku. Voleo sam EKV, koliko se sećam prvi koncert na kojem sam bio, je bio upravo njihov. Pogotovo njega, njegovu pomalo specifičnu poetičnost. Dodatno, osetio sam grižu savesti. Mislim, zbog onog grafita. Naime, osamdesetosme, istog dana kada smo napisali onaj "SEE EMILY PLAY"  na donjem ulazu u baštu skc-a (za koji mi loveless pre nekoliko meseci reče da joj je bio jedan od omiljenih), moj sadašnji kum  i ja smo napisali još nekolko grafita. Između ostalog i taj.

"ZRIKAVI SE PRODAO"

Bio je prilično velik, stajao je na gornjem, malom ulazu u baštu SKC-a na onom bočnom, crvenom zidu JDP-a , posle su na njega stavili neku nebulozno ružnu fontanu. Ma bezveze, klinci koji su se naljutili na dojučerašnjeg boga u njihovim očima. To je bio period kada su EKV izdali "Ljubav" (inače izvrstan album, što ja tada nisam hteo da priznam ni za živu glavu) i postali prvi put popularni u širim masama i kada su prvi put održali koncert u nekom velikom prostoru, hali "Pionir". Naravno da je nama bilo nezamislivo da nešto što je do tada bilo nekako samo naše i po čemu smo se osećali različito od većine svojih vršnjaka delimo sa novonastalim buljukom obožavalaca i obožavateljki.
Plus, iznervirao nas je kada smo žickali za kove pred koncert The Swans svojim arogantnim stavom (eto ga link sa prethodnim postom). Posle smo svaki put kada bi u SKC-u prošao pored nas, na sav glas izgovarali: "Evo ga ide Milan Mladenović, pevač ZABAVNE muzike" (sa izrazitim naglaskom na ono "zabavne"). Na kraju je čovek počeo da nas zaobilazi u širokom luku, kada god bi nas ugledao menjao je putanju kretanja, verovatno da ne bi prošao pored "onih dosadnih klinaca".

 A i jes’ to bio nekako njegov vizuelno najseljačkiji period. Mislim…duga kosica, spitfajerka…kao gomila onih likova što su tada slušali "The Cult" i izlazili u Zvezdu dok smo ih mi prezirivo gledali sa druge strane Rajićeve. Mada, moram da priznam, u Zvezdu su oduvek izlazile bolje ribe.

Hahaha, sada se setih onog antologijskog grafita u muškom WC-u na Akademiji, "BOLJE KURAC U RUCI NEGO RIBA SA  AKADEMIJE".
Šalim se naravno, ne bih menjao jednu sa ‘demije  za pet onih uspijuša iz Zvezde.

Nego, da se vratim na temu. Bilo je to devedesetčetvte, haos je trajao već nekoliko godina, haos za koji smo svi mislili da neće toliko dugo potrajati. Dana kada je umro Milan Mladenović, shvatio sam da se ono od pre neće vratiti.
I da će haos još dugo potrajati. I bilo mi je jasno da kada jednog dana sve to prođe, neće biti povratka na ono staro (a čemu smo se u stvari svi potajno nadali). Meni su se osamdesete završile 4. novembra 1994. , otišle u grob sa njim. I neka ih tamo, neka počivaju u miru.

A što se tiče devedesetih, odnosno njihove druge polovine, da, kao što rekoh, gledao sam KKN prošle subote, sinoč i "Neočekivanu silu". Oba benda nisam jako dugo slušao i oba koncerta su bila dosta dobra., van svih mojih očekivanja. Al’ ne mogu sada o tome, mislim, o tom periodu. Možda neki drugi put i ovoliko kopanja po sećanjima mi je previše za danas. Samo par stvaki.

grad u pustinji pustinja u srcu,

klub u Trnskoj i nestvarnost postojanja takvog mesta u tim godinama,
 
šibanje sa pandurima po ulicama,

emisija "Ritam srca OLD STARS" petkom na subotu uveče (24.00-02.00) na radiju b92, jedna od najboljih radijskih emisija ikada,

koncerti Sile dok im je Oliver iz KKN bio MC (naročito jedan u Barutani),

vrlo često unutrašnja hladnoća bez obzira na spoljašnju temperaturu,

bes, strah , osećaj sveopšteg raspadanja

i nada (da, da, devedesetih smo još uvak imali nadu ako ste zaboravili), sećate se ove pesme?


Samo da sve bude u redu.

P:S.
Dobri su ovi "Nežni Dalibor", evo upravo ih slušam, kupio sam danas CD (smatram da nove bendove treba podržati kupovinom originalnih izdanja)
P.P.S.
Dođavola, kada će više da proradi to centralno grejanje? Hladno mi bre na gajbi.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s