Проклетије: Сам у Албанији, други део (или Listening Wind NO.2)

 

"Веома је непријатан тренутак када се открије да нешто друго стоји иза свега у чему су људи дуго, готово читав свој живот, обитавали.

Од када се такви увиди учврсте у твом погледу на свет, живот се коренито мења и ти постајеш ПРЕПОЗНАТЉИВ.

Твоје речи постају "густе" и узнемиравајуће. Путници у аутобусу гледају те згрожено. Девојке са одвратношћу окрећу главу на другу страну кад заустиш да их питаш колико је сати.

Повратак је немогућ, с обзиром да сваки покушај мимикрије завршава са неподношљивом мучнином и грозницом. Последица тога је трајна и неумитна Усамљеност. "

из романа А. Белчевића "Узео сам штап и почистио мрвице од брускета

Ово је одломак из књиге коју сам прочитао последњег дана у Грбаји лежећи на ливади испред дома. Топло је препоручујем.

Него, где смо оно стали?

Да, јутро испод Форце.

Док је зора у Крошњи одисала свежином и енергијом тек пробуђеног дана, ова је више била испуњена неком мистичношћу која је провејавала кроз јутарњу измаглицу. Искобељао сам се из вреће и изгмизао напоље из своje јазбине. Било је хладњикаво, сунце је било још увек исувише ниско да би пребацило зраке преко западне стене и цела Врата су била у сенци. Почео сам да се разгибавам не бих ли се мало угрејао а при томе и вратио на своје место у току ноћи нажуљане кичмене пршљенове.

 

Јутро у Ропојанским вратима 

Кретао сам се ка западу , паралелно са границом, неких 500 метара у дубини албанске територије. Ропојанска врата су ми остала иза леђа. На овом терену никада пре нисам био. Када сам дошао испод Војушита заломио сам на југ, узбрдо, уз неки ситан сипар.  Маја Форт је бивао све већи и већи пред мојим очима, полако сам се приближавао ономе што се из долине види као линија хоризонта. Сунце је већ одмакло мало на небу и постајало је све топлије.

 Маја Форт "анфас"

Тај осећај док стојиш на граници теби познатог света је заиста чудесан. Овде до сада не само да нисам никада био, већ даље од тога никада нисам ни видео. И  уместо да дођеш до ивице иза које је само једно велико Ништа, пред тобом почињу да се појављују обриси неких других светова. Космос се дефинитивно не завршава на плотовима наших малих авлија преко којих се понекад плашимо и поглед да бацимо.

А било је као на филму, као у бајци, изненада се као пролаз ка непознатом појавио један усек, налик неком малом кланцу. Уска врата кроз која треба да прођеш не би ли закорачио у неки за тебе потпуно нов свет.

 

 На линији хоризонта. "Кланац" је на левом делу слике у сенци.

Док сам ишао кроз тај "пролаз" утисак мистичности и тајновитости који сам покупио још у току раног јутра у Вратима ме није напуштао и остаће уз мене током целог дана. Коначно се поглед на другу страну отворио. Дубоко доле, испод мене је била још једна долина. Није била ни мало налик зеленој и питомој Грбаји. Камењар, прошаран још неотопљеним снежницима, испресецан стеновитим скоковима који као да формирају галерије. Крајолик прилично суровог изгледа.

 

 Са друге стране

Већ тада је почело да ми бива јасно да од неког лаганог силаска са Форце на ту страну нема ништа и пошто сам проценио да силазак доле нема баш неког смисла сем губљења снаге по немогућем терену кренуо сам ка западу, крећући се изнад долине у покушају да, како je мени тада изгледало заскочим Форцу са леђа.

Поглед уназад, Маја Форт доста "мршавије" изгледа из профила 

У ствари,  хтео сам да изађем на нешто. Било шта са чега ћу бити у стању да сагледам терен по којем сам ишао. Тражио сам пут, помало ходјаући, помало пењуцкајући неке неозбиљне тежине, бежећи повремено од клизавих трава и сипара у стену. И даље сам гајио наду да ћу са ове стране наћи неки колико толико нормалан силаз са Форце.

Терен је био разуђен и доста тежак за орјентацију, препун шкрапа а успут сам налетео и на пар крашких јама. Полако сам добијао на висини, било ми је јасно да врхови који се виде са друге стране (односно из Грбаје) више нису толико високо изнад мене, али нисам могао да одредим на коју тачку гребена бих изашао ако бих кренуо право горе (о чему наравно није било говора, пошто бих већ после неких 20-30 метара ударио носем о неку вертикалу, а био сам сам и без опреме).

Сунце је већ високо одскочило на небу, није било ни дашка ветра, постајало је вруће, а ја сам понео само литар воде за цео дан.

 Јама

А онда сам дошао до Краја. Мислим, даље није могло сем доле. Прво се појавио тај шиљак, неких 300 метара глатке и испране стене и било је јасно да је од терена на којем сам био одвојен неким седлом. Затим се отворио и пролаз ка Ропојани. Тада ми је бар било јасно где сам. Врхови Форце су  били одмах изнад мене, био сам одвојен од њих глатком, превисном стеном која ми се уздизала изнад главе. Одатле се могло само назад или доле ка Ропојани.

 

"Шиљак", иза њега се назире Ропојана и први торањ Какиша 

Уследио је очајнички покушај солирања право горе по некој рампи коју сам уочио у повратку, па касније кроз неки камин, али сам одустао када сам схватио да ја то вероватно могу да попнем, али да би отпењавање назад представљало озбиљан проблем, а уже за абзајл нисам носио са собом. Via normale силаз са Форце са те стране дефинитивно не постоји.

А онда сам се мало изгубио. Као што рекох терен је био доста разуђен, било је тешко разлучити којом сам тачно линијом дошао дотле. После пар покушаја који су завршили стајањем изнад неких 100 метара вертикале, одлучио сам да се манем тражења пута којим сам дошао и да користим Маја Форт као визуелну орјентацију и крећем са ка њему пошто ме је тамо чекао онај "кланац" који је водио назад у познати део Универзума. А то је изгледало отприлике овако. Мало ходаш, па онда попнеш неких 5-6 метара, па отпењеш неких 7-8, па опет ходаш, па отпењеш, па ходаш…

Срећом стена је била одлична, пуна оних "шкрапастих" пукотина и великих хватова. Било је само битно не изгубити концентрацију, идеја о сломљеној нози ту дубоко у планини баш ми и није изгледала привалчно. 

Опет, некако сам уживао у свему томе. Као да сам улетео у оно што Амери називају "flow", покрети су ишли сами од себе,  као усмеравани неком невидљивом руком.

Почео је и  неки поветарац да дува, више није било тако вруће. Насмешио сам се.
"He has the knowledge of the wind to guide him…"

На крају се иза једног ћошка, указала Грбаја, хоум свит хоум, и након још мало лутања и отпењавања у потрази за оним "чудесним пролазом" поново сам био на познатој страни планине, испод стена Маја Коприштита.   

 Поглед на долину Грбаја из Албаније, са онога што се из ње види као хоризонт. Мало људи је гледало тај призор.

Полако сам ишао ка свом биваку испод Форце . Осећао сам оштар бол у пределу ахилове тетиве на десној нози. Стезник који носим око десног скочног зглоба (који иначе много воли да искаче у најнезгоднијим моментима)  је био превише тесан. Опет, није било ни помисли о скидању истог, ишчашено стопало ми заиста није требало у том тренутку. Касније када сам сишао доле и изуо ципелу, чарапа је била крвава а рана је била као засечена ножем.

Покупио сам ствари које сам оставио  испод камена, докусурио оно мало воде што сам оставио да ме чека и лагано кренуо доле, ка долини. Почео сам да осећам умор у зглобовима и био сам жедан.  

 Повратак испод стена Маја Коприштит (десно) ка Форци (лево)

 Када  сам изашао из шуме на Трећу ливаду у долини, било је већ касно поподне. Отишао сам право на извор, где сам прво загњурио целу главу а онда халапљиво пио воду као да ми је последње. Већ ту сам приметио да је концентрација људског присуства у долини злокобно увећана. На пропланку испред дома ме је дочекало неких тридесетак шатора. Махом су припадали организованој планинарској групи која је дошла из Панчева, али било је и неких Чеха, Пољака, Хрвата. Када сам претходног дана одлазио ту су били још само мој и Синишин шатор.

Пробијао сам се између људи и шатора, не гледајући ни лево ни десно. Весели жамор новопристиглих ми је парао уши, осећао сам се као да сам на сред Менхетна у самом шпицу на крају радног дана. Погледом сам фиксирао свој шатор и ћутке ходао ка њему.

Дошавши , бацио сам ранац на земљу и пружио се по истој, на оно мало преосталог слободног простора. Склопио сам очи, осећао сам премор у сваком делићу тела. Зачуло се отварање рајсфершлуса на суседном шатору. Мрзело ме је да отварам очи. Убрзо је уследило питање:

-А јеси ти дошао са нама у групи?

Коначно сам погледао, изнад мене је стајала девојка. Полако сам је одмеравао од ногу преко кукова, груди и најзад  лица. Вратио сам поглед на груди и поново склопио очи.

-Не душо, ја сам управо стигао из Албаније

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s