Проклетије: Сам у Албанији, први део

 Следећа два дана ћу прескочити (можда се у једном од наредних постова вратим на њих). У среду увече ми је Синиша саопштио да мора сутра да се врати за Београд пошто су му изненада искрсле неке обавезе. То је значило да је са неким озбиљнијим пењањем завршено пошто сам остао без супењача. Правим план за сутра, пре подне крећем до Ропојанских врата на самој граници са Албанијом, тамо сликам и детаљно осматрам северну стену Форце и преспавам. Следећег дана код Маја Војушита или где већ нађем проходан терен  прелазим у Албанију иза линије хоризонта која се види из Грбаје. Никада раније нисам био тамо, идем сам, па шта ми Бог да. Циљ преласка је испитивање терена којим би се евентуално могло  мање-више ходајући сићи са Форце после пењања њене северне стене.

 

 Поглед са пропланка испред дома, црвеном линијом је отприлике обележено куда се протеже граница са Албанијом

Четвртак, О7.08.

Касно преподне, на извору сипам пет литара воде, стављам у ранац, идем до треће ливаде, са ње скрећем  у шуму, на стазу ка Котловима а онда пред излазак из шуме скрећем десно и настављам ка Застану. Стаза се све време протеже кроз шуму, тик испод стене и излази из ње неких 200 висинских метара испод границе.Доста је добро познајем  и примећујем да је доста добро угажена и раскрчена. Пре две године се једва могло проћи а ко није познавао терен могао је и да се изгуби. Сада је другачије, пољски спелеолози су ове и претходне године испитивали неке јаме горе у застану, па су стално шпартали горе-доле по њој. На најстрмијем и најклизавијем делу су чак поставили статичку ужад између дрвећа да би лакше износили опрему.

При изласку из шуме примећујем да је Сунце добро наложило своје фузионе пећи у покушају да спржи све живо и неживо на овој планети. Терен ту већ постаје доста стрм и крећем се доста полако још увек уморан од јучерашњег целодневног витлања до Везирове Браде, преласка гребена све до Каранфила Љуљашевића и најзад силаска у долину кроз Љубокућ. У том делу више нема стазе, користим орјентире које знам од раније. Први орјентир глатке стене на којима смо биваковали пре три године, други, изнад њих, брдо на којем се налази гранични камен. Са глатких стена гледам назад, доле ка долини. Фантастичан поглед.

И фантастичан осећај, бити потпуно сам у планини. Неки  људи се тога плаше, а неки у томе уживају. Ја спадам у ове друге.

У ствари лажем. Нисам био потпуно сам. Од како сам изашао из шуме, све време ми је један орао кружио изнад главе и пратио ме.

Торњеви Форце (око 500м висине)
У горњем левом углу можете видети орла који ме је пратио

Од граничног камена сам скренуо лево доле ка Ропојанским вратима. Сам поглед на њих док сам им прилазио ме је испунио неким чудним усхићењем. Како је Форца бивала све већа и већа пред мојим очима, осећао сам како ми крв све брже струји кроз тело, како се адреналин лучи и тера дођавола онај заостали умор у ногама. Нисам био овде две године. Тачно толико дуго сам маштао о повратку.

 Ропојанска врата, лево је западна стена Јужног врха, десно северна стена Форце. Граница са Албанијом се протеже тачно између њих и иде ка оном усеку у средини. Са друге стране је долина Ропојана.

 

Све је било на свом месту (а где би па нестало), нашао сам она два огромна камена која сам још ономад уочио као одлично место за бивак и то на само педесетак метара од линије коју сам означио као потенцијалан смер успона у северној стени Форце. Као што рекох све је било ту и све је било како треба, срце ми је поигравало од среће. Ето како мени мало треба.

Бивак 

Након тога су уследиле физикалије у виду изабцивања камења и равнања простора на коме ћу да спавам да не бих остао без бубрега у току ноћи. Мало сам се занео па сам рашчистио за тројицу, али нема везе ваљда ћемо ускоро нешто одатле и да пењемо.

А онда сам морао. Мислим, нисам могао да издржим. Све оне зимске ноћи које сам провео пред монитором увечавајући слике стене тражећи логичне линије смерова, па после одабира једне бесконачног проучавања различитих секција исте, дакле све те ноћи су то беспоговорно захтевале од мене. Морао сам да уђем у стену бар прва два цуга за које се видело да су лакши.

И ушао сам. Без ужета, без пењачица, у гојзерицама, само са фотоапаратом и двогледом око рамена. Као тотални фрик.

Добро,  у питању је ипак био лакши терен. Лакши у смислу "лакшег" из претходног поста. Значи тежински двојка, са детаљима тројке, по структури мешавина стена и траве, с тим да је овде стена била много квалитетнија него на изласку из "Јуциног", леп монолитни бели кречњак. На жалост, трава је била подједнако клизава као и било где другде на овом свету.

Напредовао сам горе као у неком трансу, с времена на време застајући на понекој полици да фотографишем или двогледом осмотрим западну стену јужног врха. Када сам изашао на једну ширу полицу, коју сам још доле означио као циљ пошто после терен постаје експониранији и тежине расту, погледао сам доле. Бивак је изгледао јако мали, по мојој процени био сам неких 60-70 метара изнад земље.

Тек тада ми је пало на памет да све то треба отпењати назад,

Поглед на бивак одозго. Онај леви камен је скоро величине аутобуса. Ја сам спавао испод десног.

Отпењавање је протекло…хм, па не могу рећи да је у свим моментима било опуштено. Но, то ме наравно није смирило, чим сам дотакао тло  запутио сам се на другу страну ка падини Јужног врха, не бих ли фотографисао Форцу и проучавао горње делове стене. Падина је доста стрма и прекривена сипаром, оним ситним што ти дође да плачеш док идеш уз њега. Обично ме је тешко натерати да идем таквим тереном ако баш не морам а и тада не престајем да гунђам и да кукам. Међутим, као што рекох, као да сам био у трансу, као махнит сам грабио горе преко сипара а чак нисам ни плакао.

И ко зна колико бих ја тако, као суманут, јурцао лево-десно, горе-доле по Ропојанским вратима да ме оштар угао под којим су сунчеви зраци падали на западну стену није опоменуо да ће ускоро мрак а вриштећа рупа у стомаку да сам последњи пут јео у девет ујутру.

 

 Аутопортрет испред бивака у смирај дана, северна стена Форце иза мојих леђа.

Ноћ  проведена у Ропојанским вратима је нешто што нисам сигуран да могу да опишем. Сам у планини, на граници са Албанијом, небо препуњено звездама толико да имаш утисак да ће почети да цуре доле и апсолутна тишина коју само повремено прекине неки мањи одрон камења са врха. 

Када сам се завукао у врећу, замишљао сам како ми граница иде преко чела, настављајући дуж носа и даље делећи ми тело на два дела. Тако сам и заспао. Располучен између Албаније и Црне Горе.

 

Сумрак, поглед из бивака

Наставиће се

 

 


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s