Prokletije: U Jucinom

UPOZORENJE: Post je dosta dugačak. Ako vas zanima samo penjanje preskočite prvi dan.

subota, 02.08.

Autobus je stigao u Berane negde iza šest ujutru. Dalje smo nastavili taksijem do Gusinja. Ranije je u tom kraju odlično funkcionisao privatni kombi prevoz do Plava i Gusinja i uspešno nadoknađivao nedovoljan i neredovan broj autobuskih linija. Od pre dve godine je zabranjen (nije mi jasno zašto) pa sada taksisti rade istu stvar samo običnim kolima. Napune taksi putnicima u Beranu i voze do Plava, a potom do Gusinja, usput staju istovaruju i primaju nove putnike. Moguće je i cenkanje, mi smo relaciju Berane-Plav-Gusinje platili sedam evra po osobi.
U Gusinju se nalazimo sa Sišketom, Sanom i Bekom (svi iz AOB-a) koji su došli kolima i ostaju samo tokom vikenda. Plan im je da pravo iz kola odu do grbajskog Zastana na samoj granici sa Albanijom, odatle zapadnim grebenom izađu na Južni Vrh, bivakuju negde u planini, u nedelju se spuste u dolinu, odmah sednu u kola i vrate se za Beograd. Prilično ambiciozno i iscrpljujuče, komentarišem dok tradicionalno, za dobrodošlicu, doručkujemo burek u gusinjskoj poslastičarnici „Šar“.

Nekako uspevamo svo petoro da se napakujemo u Sišketovu ladu, sa sve rančevima. Siniši i meni je to uštedelo sedam kilometara pešačenja do do doline Grbaja sa rančevima na leđima. Odnosno velikim rancem na leđima i malim napred, obojica smo imali po dva. Mislim, ne bi mi bilo prvi put, teglio sam ja i po četrdeset kila od Gusinja do Grbaje, ali omatorelo se, što bi se cimao ako ne moram.

U Grbaji, nas dvojica postavljamo šatore na livadi ispred doma dok ovo troje odlaze do treće livade i dalje stazom kroz šumu put Zastana. Ispred doma upoznajem i treću_smenu, on je stigao prethodnog dana. U stvari, ovo „upoznajem“ zvuči smešno, pa ja čoveka znam već mesecima. Kratko smo razgovarali, a onda je on sa svojom ekipicom krenuo na Volušnicu i dalje Popadiju i Talijanku.

Siniša i ja smo odlučili da prvog dana odmorimo, dan smo proveli u šetanju po dolini, posmatranju mogućih linija uspona u jugoistočnoj steni Volušnice i blejanju ispred doma. Uveče pravimo plan za naredna dva dana. Sutra se penjemo do Krošnje (tako se naziva taj deo planine između Očnjaka i Severnog Vrha), iznosimo vodu za dva dana, i bivakujemo u Pečurci. Možemo da se naspavamo i sutra opušteno krenemo gore kada god hoćemo, imamo ceo dan na raspolaganju. Prekosutra penjemo nešto u severnoj steni Severnog Vrha, još nismo odlučili šta ali se najviše pominje „Jucin“ smer. Treća se vraća sa svojima, ostatak večeri provodimo ćaskajući sa njima.
Stiže i SMS od ovo troje:

„Za sada smo odustali, pokušaćemo sutra ponovo. Trenutno smo u jednoj super pećini. Bivakujemo.“

nedelja, 03.08.

Krenuli smo tek u podne. Poneli smo jedanaest litara vode, po pet za obojicu i litar za usput. To se pokazalo kao ispravna odluka pošto se kasnije ispostavilo da su se svi snežnici (alternativni izvori vode ako nosiš primus sa sobom) u Krošnji istopili. Prosto nisam mogao da verujem kada sam došao gore, na postu o Prokletijama iz marta možete videti sliku severne stene slikanu u julu pre dve godine, gde se vidi da je ceo gornji deo Krošnje u podnožju stene pod snegom. Ove godine ništa, tek po koja krpica prašnjavog, prljavog snega. U danima koji su usledili, uverio sam da je slična sudbina zadesila i sve ostale snežnike za koje važilo da se nikada ne tope. Globalno otopljavanje ili samo malo čudnija godina, nisam pametan.

Negde na pola puta do Pečurke sreli smo se sa ovo troje naših. Ipak su uspeli. Izašli su zapadnim grebenom na Južni Vrh i preko Severnog se spustili se u Krošnju. Izgledali su umorno ali prilično zadovoljna. Posle kratke pauze, prepričavanja uspona i Sinišinog kratkog performansa, oni su nama poželeli sretno penjanje, mi njima sretan put u povratku i svako je nastavio svojim putem. Mi gore ka Pečurci, a oni dole ka dolini.

Sana i dolina Grbaja duboko u podnožju

Siniša zamišlja da je Henri Rolins sa Volušnicom u pozadini (to on kao svira gitaru)

Pred nama je polako počela da se pojavljuje severna stena Severnog Vrha. Kao skoro svaki put kada prilazim steni koju treba uskoro da penjem, počeo sam da osećam onu nelagodu u stomaku i prigušeni strah. I naravno ponovo sam postavljao sebi ono već izlizano pitanje:

„Čoveče, a je l’ ti baš moraš ovo da radiš ?“

Strah nikada ne nestaje.

Blizu odredišta. Siniša i severna stena iza njegovih leđa.

Pečurka je u stvari jedan ogroman komad stene, koji se ko zna kada, odvalio i pao dole u Krošnju. Takvog je oblika da ispod njega može da se spava. Ranije generacije alpinista su taj prostor dodatno sredile, na tlo je postavljeno glatko i ravno kamenje da bi moglo udobno da se spava i napravljeni su zidovi od kamenja koji štite od vetra, tako da sada podseća na neku malu pećinu.Nalazi se na nekih trista metara od stene što je čini idealnim mestom za bivak, ako čovek hoće da penje nešto u severnoj steni. Takođe je vrlo zgodna kao polazna tačka prilikom zimskih uspona na Severni Vrh.

Što se mene tiče, pečurka je hotel sa pet zvezdica.

Pečurka

Pošto smo uredili bivak, prošetali smo do stene da pogledamo gde su ulazi u smerove, a zatim se vratili popeli na Pečurku i sa nje posmatrali linije smerova i upoređivali ih sa opisima u našem internom vodiču za taj deo Prokletija. Ovde moram da naglasim da taj vodič postoji isključivo zahvaljuči trudu i entuzijazmu gospodina Milana Ljubojevića, jednog od penjača starije generacije u AOB-u. Posle nešto premišljanja, izbor ipak ostaje na „Jucinom“. Smer su prvi popeli Raca i Stevan Cupać, sada već davne 93 godine. Visina smera 350m a dužina 450m, ocena: V. Na uređenim vežbalištima ta ocena nije bog zna šta, ali u velikoj i potpuno praznoj steni i u velikoj planini zaslužuje respekt. Dodatno, znamo da Racine „petice“ mogu da budu dosta nezgodne, obojici nam je on bio instruktor alpinizma svojevremeno (sada nam je ortak) i vrlo dobro znamo kakvi su mu kriterijumi pri ocenivanju težina. Na kraju opisa smera stoji i napomena, koju je verujem dodao Milan Ljubojević:

„Jedan od najlepših smerova u toj steni. Ispenjan je u spomen Anđelić Julijani, Stevinoj drugarici, koja je poginula na Južnom Vrhu

Gde je bre ta pukotina iz opisa?

Kada smo seli da večeramo, shvatili smo da se dole ispred doma nismo razumeli. On je mislio da ću ja da ponesem hranu za obojicu. Ja sam mislio da ja nosim samo pribor (primus i posudu za kuvanje supe), a da svako nosi hranu za sebe. Tako da smo od hrane imali samo ono što sam ja poneo za sebe. Pošto smo bili gladni pojeli smo i deo doručka. Ali dobro je, imali smo dovoljno vode. Bez hrane se nekako i može.

Kada je pao mrak vrlo brzo smo zaspali umorni i opijeni vazduhom. Pečurka je skoro na 2000m nadmorske visine.

U Pečurci. Uveče je postalo hladno, morao sam da stavim kapu i ogrnem se vrećom.

ponedeljak, 04.08.

Probudio sam se u pet sati i izašao napolje. Dugo nisam tako lepo spavao. Jutro je bilo predivno. Prvi zraci su obasjavali severni greben, tišina je bila apsolutna. Stajao sam bos na steni i prosto osećao kako upijam energiju planinskog jutra celim bićem. Jedan od onih momenata kada osećate da ste Jedno sa celim svemirom.

Jutro u Krošnji. Šiljak Maja Hekurit (gvozdeni/kremeni vrh) u prvom planu, a dva zelena vrha u daljini, povezana grebenom su Popadija i Talijanka.

Pukušao sam da probudim Sinišu. Evo kratkog dijaloga koji je usledio:

Ja: „Hajde, diži se! Svanulo je!“

On:„Koliko je je sati ?“

Ja: „Prošlo je pet, ajde bre!“

On:Šta da radim u pet sati, jesi ti lud…pusti me još malo…kretenu…hrkao si celu noć…pusti me još malo!

Na to sam se ja u znak protesta ponovo zavukao u vreću ne bih li othrkao još par sati.

Inače i Siniša ume lepo da zahrče, to je svojevremeno Steva (kojem je isto gunđao zbog hrkanja) neoborivo dokazao snimivši ga MP3 plejerom. Međutim ovaj to i dalje odbija da prizna, tvrdeći, da on nikada nije čuo uživo samog sebe, a da je snimak nameštaljka!

Pusti me još malo!

Ustali smo posle par sati. Na brzinu podelili konzervu mesnog nareska koja nam je ostala i krenuli da se spremamo. Do silaska u dolinu smo ostali samo na čokoladicama i bonžitama.

U smer smo ušli prilično samouvereno i tako je ostalo do kraja. Taj dan ću pamtiti kao jedan od onih penjačkih kada mi je baš išlo. Lep smer, dobra i čvrsta stena (za prokletijske standarde) i nas dvojica raspoloženi za penjanje. Evo malo slika iz smera. Uglavnom je on na slikama pošto je fotoaparat sve vreme bio kod mene.

Siniša vodi drugi cug

Iznad najtežeg detalja u drugom cugu

Opet on na štandu, na vrhu drugog cuga

Za to vreme je treća_smena sa još jednim ortakom prolazio ispod stene planinarskom stazom koja vodi na Severni Vrh. Iskoristio je priliku da nas slika.

Na slici je donja trećina stene. Naravno, ništa ne vidite. Ali ako se onaj crveni pravougaonik uveča…

…dobija se ovo. Uočite crvenu mrlju negde na sredini fotografije. To je Siniša na štandu. Ja se ne vidim pošto sam gore levo u kaminu (na slici izgleda kao ljuska nalepljena na stenu)

Siniša neposredno pred ulazak u najteži detalj u petom cugu

Tu smo (u tom detalju) ostavili jedan frend u steni. Jednostavno nije bilo šanse da ga izvučem. Siniša ga je overkemovao i gurnuo skroz u pukotinu. Jedno 15-20 minuta sam pokušavao, viseći na desnoj ruci i stojeći samo na palcu leve noge. Mislim da sam tu izgubio snage koliko i u celom ostatku smera. Naravno, na kraju sam rekao: „Ma jebeš četrdreset evra!“ i nastavio dalje.

Posle petog cuga su usledila još tri po „lakšem“ terenu. Ja u šali umem da kažem da se takav teren naziva lakšim zato što se u njemu najlakše gine. Penjanje jeste manje zahtevno, nagib se obara na nekih 60 stepeni ali je u pitanju mešavina stena i trave, kosih zemljanih polica, sve je vrlo klizavo i vrlo teško je naći mesto za postavljanje međuosiguranja. Ako čoveku popusti koncentracija usled opuštanja zbog „lakšeg“ terena vrlo lako može da se oklizne.

„Lakši“ teren. Ja na štandu, vrh pretposlednjeg (sedmog) cuga. Tlo je već nekih trista metara ispod nas.

Na greben smo izašli baš na mestu gde je moguće sići sa njega na drugu stranu i nastaviti do vrha pešice po prilično nezgodnom stenovitom terenu (ovog puta nezgodnog u „hodačkom“ smislu)

Ka vrhu. (Ono što se vidi u pozadini je Južni, a ne Severni Vrh na koji idemo)

Na vrhu. Ovo iza mene su već albanske Prokletije, prvo šiljci Kakiša, a ona ogromna piramida koja se uzdiže u daljini je Maja e Jezerces (Jezerski Vrh), najviši vrh Prokletija

Po silasku sa Severnog Vrha (o tome kako izgleda sama staza će verovatno treća_smena pa da se ne ponavljamo) smo pokupili stvari iz Pečurke i krenuli da se spuštamo u dolinu. Mrak nas je uhvatio negde u donjem delu staze.

Ispred doma su nas čekali treća i njegovi. Bili smo gladni kao vukovi. Posle večere u par sekundi pada dogovor sa momcima. Sedamo u njihovu Nivu i idemo u Gusinje po pivo. Po mnogo piva.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s