Neosnovani i ničim izazvani optimizam

Samo da se javim da sam se vratio sa Prokletija.
Sledečih dana bi trebalo da usledi niz postova o svemu tome. Imam utisak da bih mogao narednih deset postova o tih devet dana. O Plavu i Gusinju, o istoriji tog kraja, o trenutnim međuetničkim odnosima tamo, o tome kako dolina Grbaje sve više biva ugrožena ljudskim prisustvom (jedan lokalac čak uskoro otvara kafanu tamo, a jedan mafijaš, odnosno biznismen, je privatizovao dobar deo planine ka Vezirovoj bradi), o usponu u severnoj steni Severnog Vrha jednim od najlepših smerova koje sam popeo, o tome kako sam sasvim sam otišao duboko u albanski deo Prokletija, kako sam jednu noć bivakovao tamo, o …
Ako budem imao vremena, ako budem imao volje da piskaram.
Ne znam, život ponovo počinje da se zgušnjava. Neočekivanom brzinom. Prvi dan u Beogradu me je dočekao kao udarac maljem u glavu.
Čekam Peđu da se vrati iz Pakistana i čujem priču iz prve ruke. Uz pivo, uz hektolitre piva. Priču iz prve ruke, idu mi na kurac sva ta rekla-kazala zadnjih nedelju dana.
Danas sam se video sa ortakom koji je nedavno iznenada dobio leukemiju i sutra ide na drugu jednomesečnu torturu hemioterapijom. Biće opet izolovan u sterilnim uslovima, bez mogučnosti posete.
I još gomila sranja iz privatnog života o kojima ne bih javno ovde na blogu.
E, da. Konačno sam pročitao Belčevićev "Uzeo sam štap…", poslednjeg dana, gore na Prokletijama. Pročitajte obavezno, dobar je. Pitate se kakve to veze ima sa Prokletijama? E pa ima, barem meni. Jako mnogo veze.

A opet, taj neosnovani i ničim izazvani optimizam. Svih ovih dana.
Noćas, kada sam stigao i proverio poštu, jako me je obradovao jedan mejl. Evo povratna pošiljka optimizma. Onaj na na koga se odnosi, prepoznaće se kad pročita. A pročitaće, znam.
U pravu si, svaka poštena nada je bezrazložna i bez ikakvog osnova. Samo to joj i pristoji i samo tako je prava. I, da, da, mislim da smo već u tom vozu, u tom kupeu. Sećaš se poslednje rečenice u "Nebu nad Berlinom" ?

"Ukrcasmo se!"

Kad se neko nečem dobrom nada. I samo da znaš, onaj naš, istoimeni smer u Volušnici još uvek stoji tamo. Nigde nije nestao, gledao sam ga sa staze ka Krošnji pre nedelju dana.

"Pravila su uvek tako stara,
zašto moram njima da se klanjam?
Nije važno, pričaj mi o sreći,
nešto lepo kao čokolada.

Ovaj put je porodično stablo,
mali prostor koji tako volim.
Sve je spremno, to je moja snaga
nežni ljudi različitih strana.

Kad se neko nečem dobrom nada…"

Prokletije, Krošnja, pre nekih nedelju dana.

Sve vas mnogo voli vaš Vrabac. E do kurca…

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s