ТHE DEAD REVISITED No.2

Иде ми се на море.
Задњи пут сам био на мору лети пре шест година. Током лета се радије забијем у неку чуку, мора посећујем ван сезоне. Не могу да гледам оне туристе. Али значи, не могу. Баш не могу.

Елем тада једне вечери, сасвим случајно сам се обрео у башти неког хотела, пуној западноевропских туриста. Средња класа. Јеботе, ко Уелбек да их је дописао ту на столице. Мртви, само што још увек не знају. У ствари знају али се фолирају.   На бини неки бенд из Данске. Поп хитови из седамдесетих и осамдестих. Лепо, туристи, махом Енглези и Немци, гледају Данце који свирају неку најгору љигу,  на једном источномедитеранском острву. У једном моменту ме  ухватио напад панике, скочио сам са столице и кренуо да трчим ка мору. После ме питали шта ми би. Не сећам се више које сам им објашњење дао.
Касније те ноћи, односно већ је било јутро у питању,  седео сам на плажи и гледао свитање. И гледајући то сунце сетих се оног снега, оног што прекрива целу Ирску. The snow was falling, gently falling…
И учини ми се тада да је оно антипод том снегу.
И тачно сам га видео како суперпрецизно усмеравајући зраке ставља у погон ону огромну кошницу у Јапану. Како потом упућује Лао Цеовски двосмислене осмехе доле ка Шангају, помало стрепећи од нове империје у настајању. Затим прелази преко хималајских врхова, у журби и опрезно да се не би огребало о неку од тих чука које штрче високо, превише високо. И даље, бежи ка мистичном и неистраженом Тјен Шану (у који ћу ваљда једном отићи и попети неки ђаво) и  после застаје тамо где је и Александар ономад застао, опијено магијом средње Азије. Па онда преко иранских врлети, стиже до ирачко-сиријске пустиње, над којом тешком муком задржи сузе, потискујући сав бол негде доле, ка стомаку. Над Палестином се ипак заплаче, пре него што левантински лењо не заплови Медитераном. Над Балканом само безнадежно одмахне руком, док другом проверава у пасошу да ли му је шенген истекао. Онда са тугом пређе преко подконтинента, који ласка себи да је континент, разочарано посматрајући масе егоманијака које се ужурбано спремају за посао.  Баци који ламент над цивилизацијом која је издала саму себе,и на  крају напусти матору курву у, ех да у Ирској, и бацајући прве зраке на Cliff of Mother ускочи у Атлантик. Затим дуго плива, не би ли дошло до Новог Света у којем прво пробуди једног црнца на клупи у Њу Орлеансу и буде сведок љубавне драме двоје Порториканаца, у којој он вади нож а она запомаже до небеса. После пробуди и оне беле банкаре на Менхетну. Па онда полако, као у Straight Story, крене преко Средњег Запада и приближавајући се западној обали, прво продрма неколико пењача у портлеџима негде високо у стени Ел Кепа у Јосемитима и задржавајући порив за повраћањем над Холивудом ускочи у Пацифик.

И би ми јасно да оно излази за нас. Живе. Још увек живе. Упркос свему.

(а ковитлац болести, смрти и лудила се наставља, ево већ трећу годину.
лудила. не мог, своје још увек држим под контролом. колико толико.
лудила, оног правог, клиничког.
болести, оних неизлечивих.
а каже Иван у мејлу, пре неки дан, онако у шали, да мора да сам нешто гадно засро у претходном животу. па се мислим, јеботе, шта сам бре то био у том усраном претходном животу? заповедник концентрационог логора лично? главом и брадом? )  

Е да, рекох, иде ми се на море.
И размишљам нешто, како бих сада волео да сам на некој плажи. Са неком женом. Не знам ни како би требало да изгледа, ни каква би требало  да буде. Треба да испуњава само један услов. Да је волим. Ал мислим онако, баш. Стварно да је волим. Око свега осталог би се већ снашли.
И да иде музика у позадини. Ако би могла да допире из песка, из околних стена. И то две песме. Хедси наравно, "Heaven" i "This must be a place". Да,да, баш те две. И баш тим редоследом.
И да се смејемо. Да се клиберимо ко блесави. Да јој блентаво машем рукама изнад главе, да је засмејавам. Да правим будалу од себе.
Да вриштимо, да урламо, да се тресемо.
Од живота.
Који је у нама.

(хтедох ово последње да избришем, много ми патетично. ал нека га нек стоји, пизда му материна

ма пизда мени материна ако уопште објавим овај пост)

 

(и јеботе како је ово добра ствар! и у пичку лепу материну задњих дана се бесомучно дрогирам са хедсима, а то је већ потезање за тешком артиљеријом. у циљу подизања морала)

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s