Ова стена стоји криво

Јуче.
Од раног јутра сам безвезе. Устао, сам од себе у шест, требало у седам. Наравно после закаснио. Идемо мојим колима. На тренинг. Возим. Нервира ме аутопут. После и онај пут до Петровца. И Петровац. И пекара у којој је нестало бурека.

Горњачка клисура, . Мала стена одмах испод пута, уз саму Млаву. Лепо место, пре свега пријатно. Гомила кратких спортских смерова.  Прошле године ови моји бушили, болтовали. Да тренирамо. Да имамо. И треба.

Пењемо, смер по смер. Дошло још пењача. Све из Београда, весела атмосфера. Ја сам безвезе, све ми нешто смета. Остали су супер.
Стева зајебава возаче. На крају смера, попне још који метар. Искочи на пут, уз банкину, маше рукама. Они да се стрмекну доле.

Марија прича о неком лику што га зна. Каже, плаши га се. Осећа језу у његовом присуству. Питам зашто. Не зна каже, али и остали, што га знају, исто тако. Осећају језу.  Па како изгледа? Нормално, пристојно. Како се понаша? Ма ништа, културан, љубазан. Па у чему је проблем? Не знам каже, то ти је као у Хичкоковим филмовима, чудовишта нигде ал’ је много страшно.

Не иде ми. Терам се да пењем. Пењачка импотенција, каже Стева.
После испаднем из неког превиса, при копчању. Ко задња будала. Паднем неколико метара, срећом промашим полицу. Паднем испод ње, у паду се окренем. Висим на ужету са главом на доле. Гледам у Млаву пар секунди. Лепа је. На тренинзима не стављамо шлемове, као кратко је. И безбедно. Имао сам среће, размишљам.
После седнем на обалу, у сенку дрвећа. Запалим пљугу. Гледам у воду. Ментална импотенција, кажем ја.

Онда опет у стену. Одемо горе изнад пута, Сишке болтовао нови смер. Да имамо. Да тренирамо. Четрдесет метара, оцена скоро константно шест.  Не пење ми се. Мучим се у детаљу, никако да га прођем, псујем. Сишке се смеје из суседног смера. Не дају ми да одустанем. Марија и Стева. Хвала им. Неким чудом, дефинитивно не мојом вољом, укључи ми се мозак. Некако се искобељам горе. Задњих неколико метара лепа пукотина. Стева константно блесав цео дан. Зајебава ме одозго са штанда. Ја га псујем. Излазим, укопчавам се поред њих двоје.Смејемо се. Одозго опет гледам у Млаву. Лепа је. Бар овде у клисури.
Понекад и емотивна импотенција, додајем самом себи.
Абзајлујемо доле, одвали се понеки камен. Опет немамо шлемове. Будале смо, размишљам

Вечерамо у Петровцу. Супер неки ресторан. Причамо. О пењању, а о чему би ? Сишке би да средимо неки напуштени објекат доле у клисури. Да имамо кад дођемо. И треба.

Дајем Стеви да вози од Петровца . Седим поред, пијем пиво, бленем у аутопут.  Марија и Сишке спавају позади. Удубљујем се у музику. Смејем се на "More News From Nowhere".

Нема слика. Заборавио сам да променим батерије у апарату.

Нема јутјуба. Смара ме да се зезам са тим. Замислите у позадини This Mortal Coil – ’til I Gain Control Again. Ако хоћете. Ако нећете баш ме брига.
 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s