Slatke misli kroz „Ljubičasti san“

Mnogo je lepo kada ti se pisanje posta svede na copy/paste🙂

Naime, ovog puta moj drug Steva (gamet ga je i upoznala) gostuje kod mene na blogu. U pitanju je penjanje u Sićevačkoj klisuri prošle godine, ali priča je napisana tek ovih dana. A  pošto narednog vikenda Steva i ja idemo u Sićevo, može da posluži kao  lepa najava.

Znači, tekst Stevin, slike Stevine, ja samo sa izrazitim zadovoljstvom ustupam prostor na blogu. I da…ako se zapitate koja je ono čudna zastava na poslednjoj poslednjoj slici, u pitanju je zastava beogradske opštine Zvezdara🙂

Dakle, Steva u epizodi:

Slatke misli kroz "Ljubičasti san"

 

Spavam…. Sedim na zadnjem sedištu, glava mi je na Fićinom rancu i konstantno me nešto bode, verovatno šiljak od čekića. Toliko sam umoran da nema šanse da promenim bilo šta. Znam da moram da se odmorim jer nas čeka izuzetno penjanje. Sva sreća da je autoput do Niša koliko-toliko ravan pa je moguće spavati. Znao sam sinoć da je trebalo ranje da krenem kući ali ko može da odoli znojavim telima i nasmejanim licima devojka u Beogradskim klubovima???
Sižemo do skretanja za Jelašnicu i naravno tu stajemo kako bi doručkovali i opskrbili se namernicama za narednih nekoliko dana. Jaja na oko sa sirom i lukom su nezamenljiva u toj kafani… naravno i najjeftinija Posle sat vremena sedamo u kola i pravac Sićevačka klisura..

 

Prelepo vreme… a i moralo je da bude, ipak je 1. maj! Pristup do gornje stene je ok… Malo preko sipara, malo preko još goreg sipara, kroz šiblje, preko stene, opet šiblje, ruže….. ma standardno. Teški rančevi sa gomilom gvožđa, vodom i hranom za 4 dana i opremom za spavanje nam uopšte nisu pravili problem 

Prvi dan, tek stigli, četvorica ljutih vukova…. Ko će šta da penje??? Fića i Milanče nisu ranije dolazili ovde te odlučuju da se oprobaju u lakšem smeru, kreću u „Dukinu“ ocene III+. Džoni i ja nastavljamo do velikog amfiteatra. U suštini, imali smo ideje šta bi smo penjali ali to sve nekako pada u vodu kada čovek stane ispod stene i pogleda gore, u ljutog gorostasa koji zaklanja to savršeno plavo majsko nebo. Apetiti su samo rasli… Odlučujemo se za „Ljubičasti san“… Ma dovoljno smo spavali…
To je prilično poznat smer o kome smo znali jako malo. Odgovori na pitanja o njemu su se uglavnom zasnivali na smeškanju starijih članova kluba. U vodiču piše: prvi rastezaj ocena VI, drugi – u kaminu IV+ i treći je neka laganica. Znali smo da je suština smera u kaminu. Na kraju napomena prvih penjača: „Ocene u smeru su nešto veće nego što je napisano“. E sad, ako se uzme u obzir da su baš ti prvi penjači i dali te ocene, onda se čovek malo počeše po glavi i zapita da li je možda još uvek na žurci ili pak leži u KBC-u…. U svakom slučaju smo krenuli gore…
Osiguravam Džonija, sve je ok, baš onako kako i volimo da bude 

 

 

 

Detalj VI je prošao bez većih problema mada se malo namučio sa ružama koje su se tu našle ko zna kako. Obojca smo u tom delu smera prošli sa samo nekoliko ružinih ogrebotina, koje nisu ličile na Ružine ogrebotine od sinoć  Drugi rastezaj, kamin! Gledamo ga odozdo, lepo izgleda… mračan, veliki, sa glatkim zidovima… Širi se ka spolja u obliku latiničnog slova V, tako da već počinje da deluje izazovno a pomalo i zastrašujuće! U najužem delu je nemoguće dopreti do sredine a sa druge strane, spolja, zahteva prilično veliki raskorak koji onemogućava normalnu upotrebu ruku. To je ono što nam treba!!! Ulazim unutra kako bih došao do sredine, gde mogu da primenim „leđa na jedan zid, noge na suprotni“ i krećem gore. U samom startu sam postavio jedno međuosiguranje, zatim se ukopčao u stari klin koji je bio duboko u kaminu oko pet metara iznad i opet se izvukao napolje kako bih mogao da nastavim dalje. Noga pred nogu, mic po mic…..

 

 

Zidovi su prilično hladni i obloženi nekom prašinom. Znojim se i trošim jako puno magnezijuma. Ubrzo shvatam da sam prošao preko 10 metara od onog nesrećnog klina. Dve jako bele ploče ispred i iza mene su i dalje potpuno glatke. Polako počinju i da talasaju pa mi noge s’ vremena na vreme proklizavaju i mini previsima. Ugledao sam neku malu poličicu na oko 3 metra iznad i 1,5 metar desno od mene. Ona mi postaje trenutni imperativ, jedini spas, jedino do čega treba da dodjem. Postavljam frend No.1 u neku ljuskicu. Nije baš neki srećan frend ali izdržaće sve padove za narednih metar penjanja. Šteta, lep frend, plavi…. Pomeram se još dva metra gore. Nisam u mogućnosti da se normalno krećem jer je trenje, koje bi trebalo da savršeno funkcioniše između mojih penjačica i zida, svedeno na minimum. Pritiskom rukama na prednji zid, uspevam da stabilizujem gornji deo tela a noge polako počinjem da penjem ka polici. Krivim se i prelazim u horizontalni položaj. Još samo nekoliko desetina santimetara… Uspevam da prste desne noge stavim na policu, leva je upreta u zid iza mene. Dobio sam potreban oslonac nogama i vraćam telo gore. Samo da desna noga ne prokliza… U tom trenutku bacam pogled na svoje uže čiji se drugi kraj gubi u mraku.

 

 

Ispravljam se i dišem…. samo dišem… „Šta je, jesi se usro?“, govorim Džoniju i u istom trenutku shvatam da nemam više magnezijuma već su ostali smo neki ostaci, prašina. E sad sam se ja usro! Nema veze, šta je – tu je, idemo dalje. Gledam oko sebe, tražim bilo kakvu pukotinu, bilo šta… Frend, čok… bilo šta! Ni traga, ni glasa, ni senke… Čovek prosto očekuje da ga posle nečeg zeznutog sačega neko lepo iznenađenje, zar ne?! Opet nema veze, zbog toga sam ovde…

 

Ona mala je fenomenalna… još uvek njen miris… guza…
Ne mogu da vidim onu dvojicu, valjda su ok. Aha, eno ih… uživaju….
Koliko je bre one puzavice dole…
A ne… u ponedeljak opet kod glavne sestre… pre toga kod onog smarača…
Seljaku, nisi joj ni ime zapamtio…. ma… ko zna….
Odvratno razblaženo pivo…….
AAAAAAAAAAA…………………………. konačno!!!!

 

 Tačkice u steni

Desnom rukom dohvatam zaglavljen kamen pri vrhu kamina. Nameštam noge u siguran položaj, levu ruku prebacujem pored desne koju puštam, skidam sa pojasa frend br. 3…. LEGAO JE! Stavljam još jedan čokić 20ak cm pored, hvatam se za kamen sa gornje strane, okrećem prema kaminu, podižem desnu nogu…. izašao sam!!! Posle nekoliko koraka dolazim do jako lepog drveta i pravim osiguravalište. Još oko pola sata sam čekao da Džoni dođe. Kada je izašao rekao je samo „Svaka čast“! Stavili smo gurtnu sa karabinerom oko drveta, provukli uže i počeli sa spuštanjem. Kada sam došao do dole, shvatio sam da nam nedostaje nekoliko metara do same zemlje. Uže je dohvatalo do police koja je bila dovoljna za stajanje. Skinuo sam se sa užeta i čekao Džonija. Došao je i počeli smo operaciju izvlačenja tog komada sintetike sa stene. Pre nego što se on raskačio, vezali smo jedan kraj užeta sa prusikom koji smo ukačili u moj pojas. Sve smo lepo odradili i počeli da vučemo uže. Nije išlo! Potpuno nejasno, ostavili smo gore karabiner a uže ne ide! Vukli smo na razne strane, vukli, vukli, vukli…. Naravno…… prusik je iznenada proklizao a naše uže je bilo lansirano nazad u stenu! Sada se nalazilo 15ak metara iznad nas, nedostižno. Dobro je da su Fića i Milanče bili u kraju, pa ne moramo kući sutra  Nismo bili ni najmanje zabrinuti ili potreseni. Posle dva sata smo svi bili u kampu sa kompletnom opremom!!!

 

 Steva i Džoni

Vatra lepo gori. Vedro je. Nije hladno. Sedimo u nepravilnom rasporedu oko ložišta. Deljemo svako svoj prut za roštilj. Nameračili smo se na neke vakumirane viršle. Mirno veče uz ribolovacke price……………….
 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s