Penjoblejanje po Boki Kotorskoj

Pošto će post ionako biti dugačak, skratiću uvod.
I pored ambicioznih planova, Marija i ja smo uspeli da krenemo iz Beograda tek u utorak oko pola jedanaest uveče. Smenili se za volanom kod Kokinog Broda. Momenat za pamćenje: Rano jutro, deonica od Mojkovca do Kolašina, prazan put i Kate Bush iz zvučnika. Pred kanjonom Morače (iza Kolašina) zbog radova na putu 10km prelazili više od dva sata (zaustavljen saobraćaj). Posle se formirala kolona koja me je toliko nervirala da sam je ispreticao u samom kanjonu. Srećom da je Marija spavala da to ne gleda :)  Odustali od kafe na Cetinju, svratili do one austrougarske tvrđave iznad Budve i  otišli na doručak do Vere koja ima kuću u Lastvi Grbaljskoj i već je bila tamo sa još dve drugarice.

Ostatak ekipe iz kluba je bio već smešten u Perastu, gde smo i mi nameravali da nađemo smeštaj. Ali ga nije bilo sem po nekim astronomskim cenama za ovo doba godine. Ista situacija se ponovila i u Kotoru i u Dobroti. Sve u svemu, negde oko pet popodne smo već pomišljali da prespavamo bilo gde, sutra krenemo nazad za Srbiju do Niša i provedemo naredne dane penjuči u Sićevačkoj klisuri. U takvom raspoloženju otišli smo da pogledamo stene koje se izdižu iznad malog mesta po imenu Orahovac (7km od Perasta, 12km od Kotora), koje su možda najatraktivnije za penjanje u celoj Boki. Više reda radi, da ne bude da nismo probali, silazimo u Orahovac da se raspitamo za smeštaj. Mesto mi se odmah svidelo, kuće sa dvorištima punim mediteranskog rastinja i cveća, a od mora ih deli samo uličica ne šira od tri i po metra, ispod koje su odmah plažice i mali kameni dokovi. I onda nailazimo na gospođu Anđeliju, najdivniju gazdaricu koja se može zamisliti. Da ne dužim, za 10 evra po osobi smo bili na 5 metara od mora i na 5 minuta pešačanja od stene!

Posle neprospavane noči provedene u vožnji, stresnog jurcanja u potrazi za smeštajem, konačno sledi opuštanje. Sedimo u bašti ispod limunovog drveta, pijemo kafu sa našom fenomenalnom novom  gazdaricom a ja zurim u more udaljeno na "pljucomet" opijen mirisima mediteranskog bilja. Osećao sam se kao u bajci.  
   

 Stene iznad Orahovca (između Kotora i Perasta) slikane iz Stoliva, Orahovac se jedva vidi u centralnom delu slike tik ispod stena

Sutra ujutru sam ja obilazio podnožje stene šmekajuči moguće linije uspona dok je Marija još spavala. Bilo mi je žao da je budim, mada sam posle dobio grdnju zbog toga pošto se probudila tek nešto pre jedanaest🙂 Dok smo posle doručkovali i spremili opremu pod stenom stenom smo bili  posle jedan. Obzirom da nam je teren potpuno nepoznat i da nismo znali linije silaska bilo je već kasno za nešto dugačko. To smo ostavili za naredne dane.

Prvo mala digresija, da bi jedna situacija koja će kasnije tog dana uslediti bila jasnija…

Pri penjanju postoji velika razlika u mestu u navezi. Prvi penjač mnogo više rizikuje, njegov eventualni pad je mnogo duži pa samim tim su i moguće posledice istog teže, ponekad i fatalne. Pozicija drugog je malo "opuštenija", ako je prvi penjač napravio siguran štand i ako dobro osigurava ozbiljne povrede pri ispadanju su gotovo isključene (ovo se naravno ne odnosi na nezgodne prečnice i još poneke "škakljive" situacije).

E sad, Marija je u principu tehnički dobar penjač. Na kratkim sportskim, izboltovanim i bezbednim smerovima je dosta dobra i pored jednogodišnje pauze usled loma noge na jednom treningu. Međutim, u velikoj steni gde ne postoje unapred postavljena međuosiguranja, nego prvi mora sam da ih postavlja ne sme da penje prva, odnosno kako mi to kažemo "da vodi". Jednostavno plaši se čak i kada je težina smera daleko ispod njenih penjačkih sposobnosti. Tako je bilo i pre povrede.

Inače je odlična kao druga, brzo penje, brzo vadi opremu iz stene, odlično osigurava, brza je na štandovima. Ovo mi je bio prvi put da sam sa njom u navezi i bio sam više nego prijatno iznenađen. Međutim, to nije bilo jedino prijatno iznenađenje, ali već rekoh o tome malo kasnije.

 

 Smer
Crvena linija – deo koji smo peli navezani (do dalekovoda)
Plava linija – deo kojim smo malo hodali a malo peli nenavezani (solirali)

 

Nismo mnogo razmišljali, ušli smo u stenu odmah tu, u najbližem delu, već prvi pogled je obečavao dobro penjanje. Vodim prvi cug, stena skoro idealna,  pomalo oštra ali zato čvrsta kao da je izlivena. Lepo, a opet ne preterano teško penjanje. Negde na pola cuga me odjednom hvata strah. Treba  visoko da podignem nogu, ustanem na istu a ne vidim nikakve hvatove za ruke koje bih mogao da iskoristim nakon toga. Odnosno, kako to mi volimo da kažemo, treba da "ustanem u ništa". Ma ništa strašno, ne bi mi bilo prvi put, ali me obuzima neka nerazumljiva panika. Stojim u mestu, Marija koja me ne vidi ali primečuje da ne vučem uže dovikuje, pita šta mi je. Ma ništa, sve je u redu, odgovaram dok mišići listova počinju da mi se tresu, prvi siguran znak panike. Dišem duboko, osvrćem se, gledam u more, u nebo, pokušavam da se smirim. Posle nekog vremena, izvodim taj pokret koji sam mogao i odmah da izvedem i nastavljam dalje.

Dolazim pod "plafon" koji kao da je nalepljen na ostatak stene. Deluje penjivo, ali pošto ne mogu da vidim kakvi su hvatovi iznad odlučujem da ga zaobiđem sa leve strane. Sa te strane je pomalo previsna pukotina. Zadnje međuosiguranje je nekih već nekih 4-5 metara ispod (što znači pad od 8-10m) i to samo gurtnica prebačena preko nekog oštrog šiljka u steni. Baš mi se ne pada na tako nešto. Pokušavam da postavim neki komad opreme u stenu kao osiguranje, ali ne uspevam. Posle toga, pokušavam siledžijski celog sebe da uglavim u pukotinu (ako se zaglaviš, barem ne možeš da padneš🙂 ) ali ne ide, mala je i sužava se ka unutra. U principu, odmah sam znao da je treba penjati spolja sa nogama u rasponu da bi se poništio utisak previsa, ali mi se nešto nije dalo. Na kraju pronalazim idealno mesto za klin. Ukucavam ga i kao da sam popio neki eliksir hrabrosti posle toga. Izbacujem se u prazninu, desna noga pronalazi lepa gazišta, leva u širokom rasponu samo održava ravnotežu uporom o suprotni "zid". U principu je lako, samo ga treba penjati suptilno, onako ženski, mudro. Mnogo više na pamet i ravnotežu, nego onako siledžijski na snagu. Na žalost, ja ponekad uključim mozak tek pošto isprobam sve siledžijske varijante🙂

Prelazim taj detalj, koji je ujedno i najteži detalj u smeru i izlazim na oboreniji teren. Izvukao sam pun cug, celo uže od 50m, Marija viče: "KRAJ !!!". Prebacujem svoju najdužu gurtnu oko velikog bloka stene i pravim štand. Marija brzo penje za mnom, skuplja opremu iz stene i uskoro se sva ozarena pojavljuje gore. " Čoveče, ovo jedan od lepših cugova koje sam do sada pela!" kaže veselo, ukpočavajući se u štand. I jeste lep. Lagan, a opet moraš da misliš o tome kakav pokret ćeš da napraviš, da vodiš računa o ravnoteži. Pravo uživanje…

Drugi cug je bio otprilike iste težine. Bez nekih većih problema sem nezgodnog detalja na ploči (koji sam ja mudro zaobišao, a Marija popela kao druga) i krušljivih nekoliko metara u gornjem delu gde sam se opet malo plašio. Naime, nije baš prijatno kada ti hvat ostane u ruci. Takve stvari inače Ameri zovu "take away holds", odnosno "hvatovi za poneti"🙂

 

 Marija na izlasku iz drugog cuga

 Ja na štandu, osiguravam je

Odatle nam je preostao nepun cug ( 20-30m) laganog penjanja do jednog dalekovoda, gde je teren postao oboren. Kod dalekovoda smo napravili pauzu i na radost naših nožnih prstiju izuli penjačice. One su u principu jako uske i uvek manje od klasične obuće, tako da je osećaj u njima kao u baletankama (ovo samo pretpostavljam nikada nisam nosio baletanke). Neki ljudi čak tvrde da su im najlepši trenuci u penjanju kada se ukopčaju u štand i izuju penjačice! :)))

 Još malo penjanja

 Odmor kod dalekovoda

Dalje smo nastavili u gojzericama, nenavezani pošto smo više hodali po nezgodnom terenu povremeno koristeći ruke, nego penjali. Največa opasnost su bili poskoci, koji su nas povremeno smarali. Ali šta da se radi, mi smo bili na njihovom terenu, u gostovanju, tako da smo ih prihvatili kao nužno zlo. Verovatno su i oni tako gledali na nas. Cilj nam je bila jedna čuka, sa koje smo očekivali lak silaz na drugu stranu ka jednoj jaruzi koja se spušta sve do mora. Kada smo došli u podnožje te čuke dijalog je tekao otprilike ovako:

Ja: E Meri, hajmo okolo, izgleda da je lakše sa one strane…

Marija: Što bi kružili? Idemo ovde pravo gore stenom!

Ja: Jao, e mrzi me sada da razmotavam uže…

Marija: Ma kakvo bre uže, soliraćemo vidiš da je lako!

Ja: Pa sunce ti žarko, ovamo nećeš da vodiš a sada bi da soliraš!

Marija (širok kez dok ulazi u stenu): Ćut’ tu i aj’ za mnom!

Ja: Da, da…:)

I stvarno je bilo lako, mada eksponirano. Ne teže od "trojke" (težinska ocena penjanja) i to samo u detaljima. Vrlo brzo smo izašli gore. Pogled je bio fantastičan, ceo kotorski zaliv nam je bio kao na dlanu, bili smo već na nekih 200m iznad mora.

 

 Na vrhu smera

Silazak niz jarugu je protekao u izbegavanju poskoka, kršenju nogu po nekom siparu, otpenjavanju nekih nezgodnijih delova, a na jednom mestu smo čak morali da razmotamo uže radi kratkog abzajla. A onda smo naišli na brabonjke koje smo zatim verno pratili do dole kao Ivica i Marica. Koza nas je spasla njozi hvala! Obožavam te pametne životinje, neprikosnovene gospodare krševa, uvek pronađu najbolji put.

Kada smo sišli sačekalo nas je iznenađenje. Gospođa Anđelija nam spremila ribu za večeru, naravno o svom trošku. "Znala sam da ćete biti gladni kada siđete…i da znate, dok god sam mogla pratila sam vas odozdo sa magaistrale, baš je strašno izgledalo!". Kakva carica !

I pored toga što smo planirali još penjanja u naredna dva dana (petak i subota), iz raznoraznih razloga se to nije desilo. Jedino smo u petak na kratko otišli na uređene kratke sportske smerove iznad Dobrote i smorili se pošto je bilo mnogo vruče. Ostatak vremena smo proveli u kvalitetnoj dangubi sa prijateljima. Blejali smo po Kotoru, vozikali se uzduž i popreko Boke i okoline, sve u svemu, bilo mi je jako lepo i opušteno. A stene neće nigde da pobegnu, ja se vraćam tamo u oktobru (kada ima manje poskoka i kada nije više tako sparno) ošacovao sam neke malo duže linije koje bi valjalo popeti.  

I da…u subotu sam zamalo upropastio jedan fenomenalan dan, izazvavši svađu prebacivanjem Mariji što tog dana nismo otišli na penjanje. A nije bila samo njena krivica. Evo ovim putem, Marija izvini. Šta ću kada sam drkadžija, onaj najgori🙂

 

 Zalazak sunca na Žanjicama

 Kotor

 Stene na "Plavim horizontima", tu sam morao da uđem u vodu🙂

U nedelju smo u povraku za Beograd, svratili do penjališta Smokovac na samom ulazu u kanjon Morače pri izlasku iz Podgorice. Penjalište su uredili naši prijatelji Podgoričani iz OCP-a (Outdoor Club Podgorica)i izgleda fantastično. Lepi i teški boltovani kratki smerovi od po 20+ metara. Nažalost nismo imali dovoljno vremena pa smo samo omirisali stenu. Naravno, to mene nije sprečilo da zabeležim pad od nekih 4-5 metara i to u najlakšem smeru!🙂

 

 Penjalište na Smokovcu

I tako…
U povratku smo dosta koristili alternativne pravce. Prvo smo da bi izbegli zastoje usled radova umesto kroz kanjon Morače išli preko Mateševa. Put kroz predivne predele ali izuzetno uzak i sav u serpentinama. Ne preporučuje se ljudima sklonim mučnini tokom vožnje, povračanje vrlo izvesno! A zatim smo po silasku sa Zlatibora, ne bi li izbegli gužvu na magistrali, skrenuli kod Požege i vratili se preko Kosjerića, Divčibara (zaobilazeći Valjevo), Uba i napokon Obrenovca. U Beogradu smo bili nešto pre ponoči.

P.S.
Da preduhitrim očekivane maliciozne komentare pojedinih blogera🙂
Marija i ja smo samo drugari iz kluba i ništa više niti manje od toga.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s