Penjanje na granici Kuča i Vasojevića – Drugi deo

Ima onih dana koje slobodno možete proglasiti za svoj novi rođendan, pošto vas je samo čudo spasilo i pošto ste, što se kaže pobegli grobaru sa lopate.  Kada se bavite penjanjem, takvih dana se nakupi vremenom. Na primer onog leta na Žijevu kada smo Ivan i ja bežali od nevremena, pa mi se otkačilo uže tokom abzajla. Ili onaj suludi pokušaj u Očnjaku na Prokletijama pre dve zime…Ali mislim da  ovaj dan čiji opis sledi ulazi u najužu konkurenciju.

Promolio sam nos iz vreće. Brrrr…kako je bilo hladno. Ja inače dobro podnosim hladnoću za razliku od vručina, ali je ovo bilo previše. Termometar na Perinom satu se šlogirao i više nije hteo da pokazuje temperaturu. Prvi se Peđa usudio da se izvuče iz toplog perja. Kakva je samo to vriska i cika bila, kao živog da ga deru. Za njim sam iskočio ja deruči se na sav glas : „Džeeeeerooonimoooo !!!!“ Gojzerice su mi bile naravno zamrznute, kao da sam na noge navukao dva betonska kalupa. I njih je sinoć trebalo staviti u vreću.

Krebulo je oblačenje, pakovanje, tresli smo se, cvokotali, psovali sami sebe šta nam sve to treba u životu…Neki su se obukli pa su se vratili u vreće, pa opet izašli iz njih. Žvakao sam smrznuti sendvič, moleći se da ne polomim zube. Jedva da sam pojeo malo više od pola, što je kasnije moglo da uzrokuje neke kobne posledice. Voda koju sam prethodno veće zaboravio da odmah stavim u vreću, pa je naknadno odleđivao sopstvenom temperaturom bila je polu smrznuta. Na kraju nekako krenusmo…

Jutro

Dan je bio lep, sunčan ali jako hladan. Vetar šibao, po mojoj proceni, sa naletima i do 80 km/h. Spustili smo se u šumu kroz koju vodi staza do Međukomlja. Fićin tremometar je pokazivao -18 stepeni. U šumi! A u šumi je uvek malo toplije. Propadali smo u sneg nekada i preko kolena. Bilo je jasno da nema ništa od zapadne stene, suviše je daleko a i počeli su da se skupljaju neki oblaci. Vreme se menjalo. Jedino rešenje je bio uspon u severnoj strani i to po najlakšoj mogučoj liniji koju smo mogli da „ošacujemo“. Krenuli smo na gore prilično strmom padinom, kroz dubok sneg dok nismo naišli na jedan zaleđeni žljeb. Tu je počinjalo penjanje. Mina je shvatila da je zaboravila dereze, htela je živa da se pojede. Morala je da se vrati. Ja sam shvatio da sam zaboravio onu vodu. Što li sam se nočas smrzavao, pokušavajući da je otopim ! Znači ostali smo nas petorica Peđa, Pera, Fića, Dren i ja.Rešili smo da penjemo solo, nenavezani, nagib nije bio veliki a trebalo je popeti jedno 600m visinske razlike. Doduše u tih prvih 200m bilo je i skokova od po 70 stepeni ali smo ustvrdili da smo hrabri momci i da nama užad nisu potrebna🙂 Evo kako izgleda ceo smer, levo je visinska razlika a uz liniju su upisani nagibi pojedinih deonica u stepenima.

Smer.

copyright  by Peđa

Posle tog strmog dela nagib je opao. Nekako smo se spontano razdvojili, oni su peli po nekim rampama i skokovima, dok sam ja sam vukao nekih 100m levo od njih padinom konstantnog nagiba (35-40 stepeni). Sneg je bio fantastičan, tvrd nabijen, dereze i cepini su lako ulazili a opet su odlično držali. Mom oduševljenju nikada kraja, penjao sam u urlao: „MILINAAAA!“. Evo kako je to izgledalo viđeno objetivom Peđinog fotoaparata.

„MILINAAAA !!!“  (Jel da da sam super ispao😉 )

Oni nekih 100m desno…predah na mestu gde se nagib spustio
Kada se nagib opet povečao, spojili smo se na istoj liniji. Bili su malkice iznad mene. Oblaci su se već ozbiljno navukli  a vetar je duvao sve jače i jače. Što se tiće samog uspona  ponovo su počeli da se pojvljuju i neki gadni detalji.

Pera u akciji
Nekih 100m pre izlaska na greben izgubio sam ih iz vida. Vidljivost nije bila veča od 20m. Intuitivno sam peo nekom linijom koja mi je delovala najlogičnije. Bilo me je strah da ih ne pogubim a i počeo sam da osećam neku čudnu malaksalost. Naime kad sam kasnije analizirao, problem je bio u tome što sam malo jeo (samo onaj smrznuti sendvič i istu takvu „Mars“ čokoladicu) a sve ovo je bilo dosta iscrpljujuce. Jednostavno pao mi je šečer, kada se tome doda malo slabija kondicija na koju sam se već žalio…
Sve je bilo još OK u smeru, ali kada sam konačno izašao na greben i uspravio na dve noge počelo je da mi se vrti u glavi. Brzo sam pojeo jednu „Bonžitu“, ali organizam je več bio na silaznoj putanji. Na grebenu je duvalo….ne znam koliko, mnogo na sat. Bio sam u oblaku nisam video dalje od 15m,vetar je podizao sneg, kovitlao ga, iglice su mi se zabadale u obraze dok sam se teturao po grebenu pazeći da se ne strmeknem nekih 500m na drugu stranu. Išao sam u pravcu vrha, nadajući se da neću da promašim i uhvatim neku pogrešnu razdelnicu grebena. U tom momentu se iz magle pojavilo priviđenje, koje je mahalo rukom vikalo: „Ovamo, ovamo…“.

Bio je to Peđa.

Peđa na vrhu

Za njim su se poajvili i ostali. Termometar je pokazivao -25. Zbog vetra, subjektivan doživljaj (wind chill efekat) je verovatno bio oko -40. Odmah smo krenuli nazad ka istočnoj strani. Tamo bi silazak trebalo da bude lakši.

E sad ono što sledi neće biti ilustrovano fotografijama. Jednostavno u takvim momentima niko nema ni vremena ni snage da se bakće sa tim. Kao što rekoh, pomalo sam gubio snagu. Koordinacija pokreta mi je bila sve slabija. A trebalo je spustiti se dole. Rekao sam to momcima. Vetar je sve jače tukao, a vidljivost je bila ne veća od 20m, bili smo u oblaku. Hodao sam po onom grebenu kao šlogiran i samo sam čekao da izgubim ravnotežu, zakoračim u strehu i strmeknem se dole u ambis. I onda smo u jednom trenutku shvatili da ne znamo kuda dalje. Mada smo uglavnom svi ranije bili na ovom vrhu (neki i više puta) to nije bilo ni od kakve koristi. Jednostavno u toj magli, po vetru koji diže sneg i kovitla ga naokolo, ništa se nije dalo prepoznati. Ja sam se jedva vukao, a i Pera je bio prilično iscrpljen.

U tom trenutku kada smo shvatili da smo se malo pogubili, Fići koji ide nekih desetak metara ispred mene propada prvo jedna noga do kolena. U sledem momentu druga i onda… čovek nestaje, propada ceo, progutalo ga na moje oči. Peđa i Pera koji su bili bliže stoje i zure u pukotinu, koja se otvorila. Pitam ih da li ga vide. Peđa polumrtvim glasom kaže da je sve ok, nije propao dublje od tri metra. Dolazimo i Dren i ja. E da je tu bio neko sa strane da slika. Četiri kretena zure u rupu u snegu i čute. Fića odozdo gleda u nas pomalo začuđen, kao da još ne shvata šta mu se desilo. Elem, zbog razlike u temperaturi sneg uz stenu se otopi i stvori se vazdušni čep koji je odozgo prekriven snegom pa se ne vidi. Kada je on stao iznad, samo ga je progutalo. Imao je sreće, ta čuda umeju da budu mnogo dublja, propao je ne više od tri metra. U jednom momentu, stojeći iznad palo mi je na pamet da bi trebalo da fotografišem. Ali nisam mogao da skidam rukavicu po onom vetru, raskopčavam jaknu, vadim aparat koji mi visi oko vrata.

Problem je bio što je Fića imao ranac na leđima, pa se zaglavio između snega i stene. A pri nekom večem pomeranju u pokušaju da ga skine, pretila je opsanost da propadne još dublje. Počelo je da izgleda kao početak jenog vrlo mračnog scenarija…Gladni, iscrpljeni, u sred snežne oluje, ovaj u pukotini, ja skoro neupotrebljiv, ostali poluupotrebljivi…

Na kraju je ipak uspeo da  doda Peđi ranac i da se uspentra gore. A nekako baš u tim momentima Dren i Pera su pronašli put dole ka Štavni.

Ja sam i dalje bio poluzombiran. Vidno polje je počelo da mi se sužava, a i onako je bilo suženo injem na trepavicama i kapuljačom preko glave. Koordinacija je bila sve gora, a trebalo je sići dole. Nekoliko puta sam sam se okliznuo i pao. Počinjalo je da mi buda frka, sledila je dosta strma deonica od nekih 30-40 stepeni nagiba, a sneg je bio nabijen i zaleđen. Svaki pad bi značio klizanje nekih 300-400 visinskih metara dole do Štavne, uz lupanje o okolne stene kao u fliperu. Silazak normalno hodajuči nije dolazio u obzir, moralo se otpenjavati (to vam je isto kao i penjanje, samo na dole , znači koriste se i ruke i noge). I tada je stupilo na scenu ono što volim u AOB-u. Ono što naš klub neguje i zbog čega sam ponosan na njega. Ima i boljih penjača, daleko smo mi od nekih svetskih rezultata uglavnom sve to radimo za svoju dušu. Mogli bi da budemo i mnogo bolje organizovani, ja prvi stalno gunđam i dižem frku po tom pitanju. Ali smo ljudi i ortaci. Čovek se ne ostavlja u planini, pa makar se i rizikovalo.

Elem,  Peđa je sve vreme otpenjavao nekih 3-4 metara ispod i bio spreman da se baci preko mene ako skliznem ne bi li me zaustavio. Jednom se to umalo i desilo, trebalo je samo da mu vidite reakciju, kao golman koji upravo treba da izvede paradu. Samo što je ovaj golman ponekad bio na ledu nagiba od nekih 40 stepeni i trebalo je da uhvati celog čoveka. A realno, šanse da me zaustavi su bile minimalne, verovatno bih pokupio i njega pa bi se zajedno lupali o stene niz padinu. Ali je ipak sve vreme bio tu, direktno ispod mene, nikada dalje od 5 metara.

I to je trajalo. I trajalo… Upotrebio sam zadnje rezerve energije, ne bih li se usredsredio na pokrete. Otpenjavanjo sam mehanički, a u tome je i bila zamka. Treba jedan isti pokret ponoviti hiljadu puta a da ne pogrešiš. Sada kada se setim toga, pred očima mi je samo neka belina…sneg, magla, cepini koje zabadam u sneg ispred sebe.Dren koji otpenjava paralelno sa mnom, nekih dva metra sa strane, gleda u mene sve vreme i samo čeka kada ću da ukrstim očima i izgubim ravnotežu. Ne znam da li treba da napominjem, da su momci isto tako bili iscrpljeni i da im je bilo hladno…

Eh tog blaženstva kada smo sišli i kada sam ponovo napravio taj evolucioni pomak uspravivši se na dve noge🙂 Tada sam smogao snage da izvučem foto aparat i uslikam se „iz ruke“. Hehe…definitivno sam imao i boljih izdanja🙂

Autoportret

Odlučili smo da idemo pravo do ovih u toplim „eko katunima“ ne zadržavajući se u našoj hladnoj kolibi. Peđa im je je več radio vezom  javio da sa mnom nije baš sve u redu. Oni spremili supice, čajeve čak su i krevet namestili za „ranjenika“. Ma dobro sam bre ljudi samo dajte nešto da JEDEM!

I zaista snaga mi se vratila, čim sam se najeo. Odmah sam počeo da se raspitujem za onu rakiju što može da se kupi kod domačina:) Sana me je posle zezala da mi u stvari ništa nije bilo, nego sam samo razmažen i privlačim pažnju .🙂 Eh, Sanice ne znaš ti kako je sve to gore izgledalo, drugo je sad ovde na toplom. Gore sam hteo da riknem🙂

Peđa je zaradio blage promrzline, nekoliko nožnih prstiju mu je bilo plavo. Osečao sam grižu savesti zbog toga, da nije bilo mene brže bi silazio i možda mu se to ne bi desilo. Možda i bi, ali sam se ja ipak osečao pomalo krivim…

U toplom…Perice! Vadi tu ruku odatle!

Sutra ujutru smo se spakovali i polako krenuli nazad. Sunce se polako probijalo kroz oblake i vreme se popravljao. Odlazeći bacio sam poslednji pogled na Komove, za ovaj put. Još uvek su bili u oblacima. Stvarno su izgledali močno. Zahvalio sam im se što su me pustili da siđem. Baveći se alpinizmom, vremenom shvatiš da se vrhovi ne osvajaju. Možeš samo da ih zamoliš da se popneš na njih i kasnije bezbedno spustiš. I da se nadaš da će ti tu molbu uslišiti…

Komovi u oblacima

Kasnije tog dana, vozimo se nazad za Beograd i Peđa se okreće u svom sedištu i dovikuje mi sa suprone strane kombija:

„E čovek, samo da mi stignu one nove cipele i idemo u martu na Prokletije kao što smo pričali? Dogovoreno? “

Naravno majstore…….NARAVNO DA IDEMO !!!

KRAJ

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s