Durmitor Nova Godina-treči deo

bivak

31.12.2007. – 01.01.2008

Bivak u Velikoj Kalici je jedno od onih mesta na ovoj planeti gde se čovek noću oseća kao da je u centru svemira, uprkos izolovanosti od civilizacije.

Ili možda baš zbog nje…

Kada je vedra noć, zvezde su tu, na domak ruke, samo je treba ispružiti da ih dohvatiš. Zimi je to još više pojačano belinom snega, pa ako još ima i mesečine sve se vidi kao na dlanu. Mlečni put uokviren, sa jedne strane močnom severnom stenom Šljemena, a sa druge grebenom Međeda, prosto iz usta izvlači onu antologijsku rečenicu: „My God, it`s full of stars…“

Da li zbog te atmosfere ili čega već, Fića i ja dugo nismo zaspali. Dača se sklupčao u vreči i kunjao. Sutra mu je bilo bolje. Odnosno bio je kao nov, pa smo odlučili da popnemo Međed grebenom, ne bi li sa vrha videli kolika je zapunjenost snegom našeg žljeba u gornjem delu i kolike su strehe na izlazu (sa vrha Međeda se to bolje vidi nego dole iz rupe kod bivaka). Odlučujemo da malo skratimo put i ne idemo na previju između Međeda i Terzinog Bogaza več biramo jednu rampu gde nam se izlazak na greben ne čini toliko strm. Krečemo opušteno, svako samo sa jednim cepinom i treking štapovima.

Dok prilazimo videmo da grebenom već neko ide ka vrhu. Stado divokoza. Te fantastične životinje koje bez problema soliraju četvorku (težinska ocena penjanja) u steni. Ne verujete? Ja gledao jednu na Prokletijama u toj težini🙂

Ka grebenu
Naravno, ono što je izgledalo „ne tako strmo“ iz bivaka, ispostavilo se kao „malo“ strmije pogotovo u zadnjih nekoliko metara pred izlazak na greben. A nije bilo ni mnogo snega, koji je pritom bio prilično pršičast. I naravno…nismo bili navezani.Kako su njih dvojica išli ispred mene izrovali su i ono malo tog ionako nikakvog snega sve do stene, pa sam ja zavrsio pokušavajuči da penjem neki krusljivi mix samo sa jednim cepinom, dok mi se stena svako malo odvaljivala pod derezama. Zadnjih par metara je već postalo toliko riskantno da sam progutao svoj ponos i tražio da mi dobace drugi cepin užetom. Tako da je situacija bila komična, stojim na vrhovima dereza a Fića pokušava da mi dobaci cepin a da me pri tom ne pogodi istim u glavu. Pošto je ta operacija uspešno izvedena, nekako se i ja iskobeljah na taj greben.

Fićo bacaj bre taj cepin…..!

…ALI NE U GLAVU!
Greben Međeda je jedan od onih kako ih zamišlja mali Perica. Na nekim delovima je toliko oštar da imaš utisak da hodaš ivicom brijača. U principu leti nije neki problem proći njime, mada ako čovek nije naviknut na eksponiranost terena sve to može da izgleda malo scary.Sa obe strane zjapi ambis od par stotina metara.Nije problem ni zimi ako ima dosta snega.

Greben, baš kakav treba du bude, uzan i eksponiran

Ali ovog puta snega je bilo malo, pa smo imali par nezgodnih klizajuće-odranjajučih prečnica. Pred sam vrh je bio jedan baš nezgodan detalj na kome su nam dereze pošteno škrgutale po steni. I tada je opet došla do izražaja moja jednogodišnja pauza. Malo sam se odvikao od vertikale, a kako smo bili nenavezani spopala me malo frka. A i setio se onoga da se glava lakše gubi na takvom nekom krušljivom, klizavom grebenu nego u pravom smeru koji ima svoju težinu. Uopšte mi se nije svidela ideja da završim nekih 300-400m niže u Lokvicama. Tu sam negde doživeo i svoju re-inicijaciju u vertikalan svet. U povratku mi je već bilo dosta lakše, onaj stari osečaj naviknutosti na vertikale se polako vraćao.

pred vrh…

…i na vrhu

U povratku, fantastičan zalazak sunca. Nova godina…? Iskreno, prespavali smo je. Trebalo je sutra ustati u 5h zbog odlaska u smer.

Budimo se, još je mrak napolju, čestitamo jedan drugom Novu Godinu, međutim kada smo provirili napolje usledilo je razočaranje. Padao je sneg, Stena Šljemena se gubila negde u magli, sve je podsećalo na ono od pre dve godine. Po takvim uslovima se ne ulazi u smer Šljeme-Pleća. Što zbog svežeg snega u smeru, što zbog povratka kroz maglu (treba „nabosti“ kuloar Miloševog Toka u silazu i ne izgubiti se u magli u Ledenom Dolu). Pošto imamo hrane još samo za taj dan odlučujemo se za povratak u kuću u Virku. Tokom povratka kroz Kalicu magla se polako diže i ja se nerviram što sam već drugi put dolazio dolazio u bivak da penjem taj žljeb i vraćam se neobavljenog posla. No, ima dana…Stvarno je glupo ulaziti po svežem snegu.

povratak kroz Veliku Kalicu

Povratak je prošao bez problema, sem što su se neki malo gubili u šumi iznad jezera (ko im kriv kad ne slušaju nekog ko je već imao to iskustvo) i što sam ja malo uganuo nogu par kilometara pred kraj. Na izlasku sa staze, srećem neke engleze koji se puni interesovanja raspituju, gde smo bili i šta smo radili. U kući u Virku gužva. Najprijatnije iznenađenje je Hoze, koga dugo nisam video. Došao malo da penje sa nama, uvežbava se. Trebaće mu na leto u Karakorumu.

Nastaviće se

(a biće konačno i malo ozbiljnijeg penjanja)

Sledeća epizoda klikni na link

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s