Durmitor Nova Godina-drugi deo

Žljeb Šljeme-Pleća

30.12.2007

Naspavali smo se. Kasno smo se probudili pa odlučujemo da idemo do bivaka preko Savinog Kuka, ne bi li uštedeli vreme i snagu. Naime, možemo žičarom do pola ski staze, a dalje pešaka na vrh pa niz Mesnu Lastvu do Kalice i Alpinističkog bivaka. Planiramo da tamo ostanemo tri dana i pokušamo već nešto da popnemo. Glavna meta nam je žljeb Šljeme-Pleća. To je jedna žljebina u severnoj steni Šljemena koja se proteže duž samog samog spoja grebena Šljemena sa jedne i Pleća sa druge strane. Taj smer mi je već par godina maltene opsesija. Ali nikako da se pogode vremenski uslovi i moje slobodno vreme. Pre dve godine smo Igor i ja, isto za Novu Godinu otišli do Kalice ali se spustila takva magla i padao je sneg da nismo mogli da odemo 10 metara od bivaka. Na svu sreću kada smo ostali bez hrane, magla se malo povukla tek toliko da nam otvori put ka Crnom Jezeru. Posle smo se izgubili u šumi iznad jezera i bauljali tri sata vrteći se u krug, dok nismo našli stazu. Ume Durmitor da bude negostoljubiv zimi.

Ali ove godine je bila dobra prognoza. I tako nas trojica (Fića, Damjan i moja malenkost) pakujemo rančeve i u 10h (opušteno, ma ima vremena) hvatamo žicu do međustanice i tako skračujemo uspon. E sad dolazi do izražaja moja jednogodišnja pauza. Juče sam ih bez problema pratio, ali sada sa rancem koji sa sve penjačkom opremom, hranom itd. teži preko 20kg počinjem da zaostajem. Nije da ne mogu, hodam ja uz to brdo, ali ne mogu tako brzo kao oni. Pomislih ma godine, pa se setih da je Fića stariji od mene pa eno ga samo piči. Dobro…izgurah ja nekako do vrha. Usput sreo neke ruse koji su posle odleteli paraglajderom. Inače Žabljak ih je prepun ove godine. I tamo su počeli da kupuju kao na primorju. Mislim…nemam ništa protiv, a ni one ruskinje na stazi nisu za bacanje🙂

Savin Kuk

Savin Kuk slikan sa Međeda kuloar sa leve strane je Mesna Lastva

Na vrhu ukapirali da radi i gornja žica i da smo mogli do pred sam vrh njome. Ovi se smorili pošto sam kasnio više od pola sata za njima. Pogotovo Damjan koji je izašao gore prvi. Dali nekoj ruskinji da nas slika i krenuli da se spuštamo kroz lastvu. Mesna Lastva je inače jedna kuloarčina koja se spušta maltene sa vrha Savinog kuka u Kalicu i odozdo izgleda mnooogo opasno, ali u suštini nema nigde veći nagib od 45 stepeni sem na samom vrhu gde dostiže i do 80 stepeni nagiba. E sad je došao red na njih da me smore. Pošto smo odlučili da se navežemo prvih 40m (odpenjavati 70-80 stepeni, po ne baš tako dobrom snegu sa rančevima preko 20kg i nije baš tako zabavno) to je potrajalo. Znači, trebalo im je više od pola sata da se spreme za ulazak u smer (ako je to uopšte smer). Ja sam za to vreme skakutao okolo i grizao nokte kroz rukavice, da bih na kraju čak i počeo da vičem. Malo sam time hteo da skrenem pažnju sa svog kilavljenja uz brdo zbog čega smo ionako već kasnili. Po sistemu: „Dr`žte lopova.“

Razdragani Damjan na ulazu u Lastvu
Elem sve u svemu sidjosmo mi u Kalicu upravo kada je padao mrak i ne mogasmo da vidimo bivak. Ali to nema veze je li…znam ja kuda pa… bio sam ne jednom…

Pogadjate…Tražili smo ga dva sata. Raštrkali se sa čeonim lampama na glavama, po onom stenju i klekama pokrivenim snegom i dovikivali se kroz mrak. Kad ga je na kraju Damjan ugledao sa neke čuke na koju se uzverao, ja se taman vratio pod Lastvu da krenem u potragu sve iz početka po sečanju na prošle dolaske. Posle sam morao da se vraćam🙂

Gde je bre taj bivak?

Elem tako se mi posle silnih peripetija, na kraju obresmo u bivaku. Krenuli da topimo sneg (zimi je to jedini izvor vode) spremamo klopu, itd. Kad se ispostavilo, da Damjanu nije dobro. Ispovračao se, ima blagu temperaturu.

Atmosfera u bivaku

„Eto vidiš, to je zato što jurcaš kao sumanut sa tim rancem, umesto polako kao ja…Evo ja bih sad mogao da uđem u smer i pre zore da se vratim.“ Kvarno i besprizorno svoje kilavljenje usled nedostatka kondicije pokušavam da predstavim kao mudrost i iskustvo.

Odlučujemo da sutra ne ulazimo u smer već da sačekamo da vidimo kako će se osečati ujutru. A i taman možemo da odradimo neki treking okolo, vidimo malo bolje kakav je kvalitet snega itd.

Alpinistički bivak na Durmitoru

Bivak je izgradjen negde početkom sedamdesetih od strane Alpinističkog odseka Beograda i mi i dalje nekako držimo da je on naš (mada mislim da je to sada formalno pravno diskutabilno). Kada je izgrađen nije ni malo zaostajao za objektima istog tipa u Alpima ili Dolomitima. Iznutra je projektovan kao brodska kabina, sve je na sklapanje i u njemu uprkos maloj kubikaži komotno može da spava 8 ljudi. Postoji legenda (jedna od onih Racinih ispričanih uz logorsku vatru u sitne sate) da je na nekom tečaju osamdesetih za vreme snežne oluje unutra stalo 18 ljudi.Mada je i dalje zadržao osnovnu funkcionalnost, godine i ljudski nemar su učinile svoje. Leti tamo dolaze svakakvi likovi, tako da u okolnim škrapama ima dosta đubreta a uspeli su i lim na vratima da probuše metkom (doduše malo-kalibarskim ako je to za neku utehu). Peć je neupotrebljiva pa je zimi obavezna neka bolja vreća za spavanje, ali u principu ni pri spoljašnjoj temperaturi od -15 u njemu voda ne ledi pošto je izolacija dobra (naravno u slučaju kada su ga ljudi prethodno ugrejali radijacijom svojih tela, sveća itd). Mi se već godinama kanimo da ga renoviramo, ali se stalno vadimo na nedostatak sredstava, vremena, na to da više i nije naš…

Nastaviće se

Sledeća epizoda klikni na link

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s