Uprkos kataklizmičnim vremenskim prognozama sve do petka nismo odustajali od odlaska na Staru planinu za vikend. Ipak, u petak ujutru je bilo jasno da od toga nema ništa. Snimci zavejanih puteva i kletve AMSS-a („Ko se usudi da izađe na puteve Srbije, ne rodila mu pšenica bjelica…) u sadejstvu sa mađijanjem i mračnim proročanstvima srpskih metereologa („Iz ustiju zveri će padati sneg, od njenog hladnog daha lediće se krv u žilama i vernima i nevernicima…“) su nas ipak pokolebale. Peđa je na brzinu (nekim rođačkim vezama) obezbedio dom na Divčibarama i obavestili smo tečajce da je došlo do promene plana. U tom trenutku to je bila jedina koliko toliko sigurna alternativa, dovoljno blizu Beograda a ipak kakva-takva planina.
Uslovi? Skoro pa nikakvi. Dubok, pršičast sneg pogodan samo za turno skijanje. Mislim, turno skijanje je super ali nama to nije bilo u planu. Prvog dana smo ih učili osnovnim tehnikama kretanja i korišćenja dereza i cepina, mada, u tim uslovima, sa takvim kvalitetom snega to baš i nema nekog smisla. U toku takvih dana se uglavnom ostaje u domu, šatoru, vučjoj jami ili već gde… Opet, bilo je potrebno da to nauče, pa makar i na takvom, dubokom snegu u koji propadaš do kolena, pošto većina njih nikada nije stavila dereze na noge i uzela cepin u ruke.
Ipak, drugog dana smo pronašli lokaciju mnogo strašnijeg naziva nego što zaista izgleda. Elem, neki tamo Ljuti krš, mesto sa padinama dovoljno dugačkim i dovoljno velikog nagiba da se može provežbati abzajl i penjanje uz fiksnu užad. Tehniku zaustavljanja padova u snegu i ledu smo ostavili za sledeći vikend, nadamo se da će to ovog puta biti Stara planina, uprkos svemu.
Slike koje slede su napravljene tog dana.
Kroz šumu
Abzajl
Uz fiksnu užad
Pogled sa vrha
Povratak
I za kraj, propoved Mudrog Načelnika Peđe.
Beseda pod gorom, divčibarskom
