Dakle, evo potvrde onoga što ja tvrdim poslednje dve decenije. Kako piše današnja Politika (nažalost nema u on-line izdanju):
„Američki magazin Time napravio je izbor najboljih koncertnih filmova ikada, a na vrhu su se našli Talking Heads„
Na prvom mestu je znači „Stop Making Sense“ kako valja i kako već Bog zapoveda
Što se tiče drugog i trećeg mesta nemam mnogo zamerki, na trećem se našao Bouvijev „Ziggy Stardust and the Spiders from Mars: Motion Picture“ a na drugom oproštajni koncert grupe The Band – „The Last Waltz“ (u režiji Martina Skorsezea!). Oko ostatka liste bi se moglo diskutovati, ja bih na primer tu sigurno umuvao King Crimson – „Thre of a Perfect Pair, live in Japan 1984″, no dobro, ukusi su razlčiti.
Bitno je da je ono što je zaista neprikosnoveno, zasluženo na prvom mestu !
„Postoji ona mitska slika kad patrijarh šeta Beogradom, sa štapom maltene većim od njega… I postoji ona kad je ušetao u gradski prevoz da stigne, poslom, do Patrijaršije. Policijske procene govore da će tog čovečuljka do večne kuće u sasvim nepretencioznom manastiru da isprati pola miliona ljudi, u mimohodu za sopstvenim izgubljenim idealima.“
И би јако много света. Ја бих само на Жарковићевом месту можда написао душама уместо идеалима.
Мени није сметала ова тродневна жалост. На хард дисковима имам довољно музике и неодгледаних филмова да се сигурно не бих досађивао ни у случају нуклераног сукоба средњег интензитета. Телевизор сам и онако, после више година, унео поново у кућу када сам престао да живим сам. Фарму и Вел’ког брата не гледам, као ни Гранд параду (а некако не могу да се отмем утиску да су ови што кукају због проглашене жалости, духовна деца управо таквих „културних“ садржаја ма какву музику слушали, филмове гледали или књиге читали). Сателитски образовни програми нису били укинути. Ето на пример синоћ је на Хисторију (не оном via-sat, већ оном другом) била одлична емисија о друштвеном уређењу у античкој Спарти, првој заиста тоталитарној држави на тлу Европе.
Исто тако, не бих сматрао да би било непримерено да је жалост проглашена само на један дан. Па и тада, само због поштовања неких световних, уврежених обичаја. Наиме, за сваког верујућег хришћанина би упокојење Патријарха Павла требало да буде пре повод за радост него за жалост. Ако ово звучи чудно, молим да се заинтересовани NewBornChristians благоизволе информисати. На пример, нека за почетак прочитају Прву посланицу Апостола Павла Солуњанима која је, узгред, данас читана у току опела.
Себе сматрам верујућим хришћанином, православцем, мада верујем да би ме понеки правоверни зилот врло радо спалио на ломачи пре него било ког атеисту, баш као што су се и комунисти најрадије и пре свега обрачунавали са анархистима, социјалистима и свима осталима који су, мада исправно одабравши црвену боју, одабрали „погрешну“ нијансу исте. Мангупи у нашим редовима су одувек били најопаснији непријатељи, зар не другови?
И заиста, мада је сам повод био другачији, сигуран сам да је у недељу и вест о смрти Патријарха помало допринела снажном, мада тихом, осећају радости у мојој души.
И још нешто.
Прексиноћ сам прошетао од Саборне цркве до Теразија. Не, нисам био у мимоходу. Прво, ред је био предугачак, а друго имам одбојност према љубљењу лешева (изузетак је био у случају покојне мајке, али то је већ нешто друго). Елем, пролазио сам поред тог реда, који се протезао све до Теразија, сачињеног од људи разлитих профила, различитих друштвених статуса, различито обучених а вероватно и са различитим мотивима да учествују у свему томе. Док сам пролазио и гледао тај свет, навирала су сећања на последњих тешких, па скоро двадесет година које смо провели са тим скромним, малим човеком (којег ето на неким проевропским, прогресивним и надасве слободоумним местима на интернету називају Нацистом Павлом). Присећао сам се оних неколико случајних сусрета са њим, од којих је можда некако најупечатљивији био онај у јесен мрачне, безнадежне ‘93 у тролејбусу (а где би другде човек срео Патријарха него у тролејбусу!) и морила ме је мисао да како ни тада, тако ни сада, нити свих ових година нисмо били спремни да прихватимо бар делић поруке коју је тај једноставни човек носио и одашиљао самим својим животом. А ваљало би нам, били верујући или не. И уверен сам да многих зала које смо како претрпели, тако и начинили другима, не би било да смо имали бар мало слуха за њу.
И идући тако поред те колоне, лагано ми се у главу увлачила мисао, невољна, скоро као нека присила. Нисам склон буквалним тумачењима генерално, па тако ни буквалном тумачењу Светог Писма, али ипак верујем да се, упркос томе што неке ствари услед своје људскости и управо захваљујући својој људскости нисмо у стању да појмимо, у Свемиру одигравају неке танане размене „енергија“ на неким суптилним нивоима.
Дакле, полако сам почео да понављам у себи:
„Моли се Павле за нас горе на Небу.
Моли се за наше душе, јер, много смо грешни.“
Dakle, nakon pet dana drama je konačno završena. Telo je pronađeno visoko gore u Južnoj steni vrha Langtang Lirung. Za života svašta su mu zamerali pa čak i da nije u stanju da umre kao pravi alpinista.
Dokazao im je da i to može. Između ostalog.
Verovali ili ne, izgovara se Stanjko, reče mi sinoć drugarica koja je završila poljski.
Ko nije bio, evo delić atmosfere:
A večeras Red Snapper! Imam kartu viška (trudnica odlučila da joj je to suviše kasno, a i zagušljivo a i mora da se stoji…). Pošto nisam nikoga našao, ako je neko zainteresovan neka se javi do 22.30 na brzlin at gmail.com
Mislim, bar to, odati priznanje i dočekati čoveka sa poštovanjem. Kada ste već u proteklih devet godina bili spremni da ljubite u dupe svakog trećerazrednog činovnika kojeg bi poslali Brisel ili Vašington.
Koplje, Prokletije – jedan od najtežih smerova na Balkanu
visina – 800m (500+300)
težina – VI+, A2
A evo kako je to izgledalo pre četiri godine u izveštaju jednog od penjača:
*****
30.VII-1.VIII 2005. – Izveštaj sa Koplja
Učestvovali: Ivan Laković i Miloš Ivačković
30.VII 2005.
15.00. – 17.00 – pakovanje opreme, stalna frka da cemo nešto vazno zaboraviti. Frka na mjestu, ispostavilo se da smo zaboravili neki uredjaj za budjenje. Na sreću, trema i uzbudjenje su učinili svoje – probudili smo se na vrijeme.
17.00 – 18.30 – uspon do Donjeg kotla.
21.00 – 04.00 – spavanje.
31.VII 2005.
04.00. – ustajanje.
05.05. – ulazak u smjer. Miloš vodi prvi blok cugova ( 4. komada) do“Usta“. Tezine oko VI+ A0. Stijena suva i“prijateljski raspolozena“, bar nam se tako čini.
09.15. – štand na „Ustima“. Počinje moj dio maltretiranja. Vodim dva cuga, (A2,VI) a onda se smjenjujemo cug na cug još tri rastezaja do police. Slične tezine. U ovom dijelu stijena je odlična, strma, eksponirana i“malo“ nezgodna za orijentaciju.
19. i nešto – izlazak na policu. Jos tri cuga penjanja, prvi je lak, onda dolazi Milošev koji je tezak poput onih iz donjeg dijela, a treći je već pristojan i ne prelazi IV+ ako ima i toliko. Stijena već počinje da bude ozbiljno krušljiva. Uhvatio nas je mrak oko 21.00. tako da penjemo pod čeonim lampama. Noć je topla i vedra bez vjetra, ali pošto je mjesec sasvim mlad nema ni mjesecine da olakša orijentaciju.
22.10. – izlazak na greben.
22.10 – 02.00. – putešestvije pod čeonim lampama po grebenu do Sjevernog vrha. 7 000 000. rastezaja po klasičnom prokletijskom terenu – strmo, krušljivo i puno trave, a kraja nigdje.
01.VIII. 2005.
02.00 – dolazak na Sjeverni vrh. pijemo zatečenu vodu – hvala Borisu što ju je iznio – i posle desetak minuta krećemo ka dolini.
02.15. – 06. i nešto – silazak do doma sa kratkim zadrzavanjem u Pečurci da dokusurimo i onaj litar vode za koji nam je rečeno da je tamo ostavljen.
06. i nešto pa nadalje – mi kao nešto pričamo kako je bilo, tek probudjeni narod nam kao čestita i sluša, a posle se zakucavamo u „lezi gotovs“ polozaj i spavamo kao klade.
p.s. Svega ovoga ne bi bilo da je Perica otisao pravo u policiju.
p.p.s. Sve ovo bi bilo daleko napornije, neizvjesnije i zajebanije, da ne kazem i nešto gore, da nismo imali podrsku g. i g. Milana Ljubojevića i Duleta Brankovića koji su proveli cio dan u Donjem kotlu, pomagali nam oko orijentacije u smjeru, navijali i bodrili nas, da bi na kraju i snijeli naše ranceve u dolinu. Takodjer bi grdno nastradali od zedji da g. Boris Janković nije iznio vodu na vrh i u Pečurku, pošto smo u smjer ušli sa 3,5l. vode cije smo zadnje kapi popili na polici dva cuga pod grebenom.
Sve u svemu, penjanje do Sjevernog je trajalo 21.h. (od 05. do 02.h iza ponoci) a silaz još 4.h. Sve ukupno 25.h. rock’n'roll-a sa blagim primjesama ruske himne.
pozdrav
Ivan Laković ******
Dakle, evo šta se tog istorijskog dana pevalo visoko gore u steni. I što kaže Ivan, himna nije himna ako se neprijatelju ne zatresu gaće kad je čuje.
A od ove zaista mogu da se zatresu gaće.
********
Iz „Romana o Londonu“ (pobednička parada Crvene armije):
„…Ura! Ura! To ura se orilo, i kada su polazili, oni, koje je Brusilov vodio u klanicu, a koje je bled i neispavan, i sam gledao, kad se iz Pariza vratio, na bojištu. Bila je to, sad, ista vojska – kao da je vaskrsla stara, ruska, bar se njemu tako činilo…
…
Naišle su trupe, sa korakom, od kojeg se platno treslo, a valjda i Crveni trg tresao. U širokim redovima, parada je prošla i nosila zarobljene zastave, koje su, kao u nekom baletu, bacane pred Kremlj.
Bilo je strašno.
Isti korak. U prvi mah zagledan u široke, gvozdene, redove, čizama, nogu, i ljudi, u prvim redovima, nije bio zapazio te zastave. Tek posle, kad su ih bacali pred Kremlj.
Bilo ih je sve više. Gomila je bila sve veća. Rasla je kao da će narasti u ogromnu lomaču. Kukasti krstovi su se, kao škorpioni, na zastavama, monožili i padali na gomilu. Rjepin je bio stegnuo vilice i gledao nemo.“
I to nema veze sa tim ko to izgovori. Bez obzira na pol , etničku ili versku pripadnost, socijalno poreklo ili socijalnu prilagođenost, klasnu pripadnost i mesto koje zauzima u društvu. Jednostavno to je tako. I ne može biti pet. Nikada.
A qui les raconter – meme le bon dieu nous a laisse tomber?
И би ноћ, и би јутро, дан минус први.
И у бесмислу својему, не знајући шта ће од досаде, Бог створи Врапца.
И увиде одмах Бог да је Врабац птица глупа и манита. И зажали Бог због непромишљеног чина својега. И завапи:
"О Господе, сагреших, сагреших силно…".
А онда се прену:
"Па коме се ја то обраћам, када сам Ја једини Творац и Сведржитељ !?"
И у болу спознаје те, присетивши се Банахове теореме о непокретној тачки, поче се Господ сажимати у самога себе, повлачећи за собом целу Васељену, све створено и нестворено.
И би почетни сингуларитет, и би тама над безданом, дан нулти.
(време тада још није постојало, биће створено нешто касније, да се тако изразимо, мада је употреба речи "касније" апсолутно бесмислена у датим околностима)
Како је затим (опет бесмислена реч) дошло до Великог Праска нико не зна да објасни, пошто се једини ентитет у целој Васељени који је био у стању да одговори на то питање, суновратио у самог себе и касније експлодирао. Једно време се шушкало да извесни Бозон Х. зна одговор и сви су се дали у потрагу за њим, али, безуспешно. Само је један крајње сумњив лик тврдио да га је (господина Бозона) видео у некој задимљеној крчми како мртав пијан, лежећи испод стола, прети остатку Универзума речима :
"Најебаћу вам се свима Миле Мајке!"
Un autre endroit, une autre vie
Eh oui, c’est une autre histoire
Неколико милијарди година касније, један физичар у ЦЕРН-у је оставио отворен прозор у својој канцеларији. На столу, одмах до прозора, оставио је један папир. На папиру се налазило пар Клајн-Гордонових и Диракових једначина, неколико њему врло битних Фејнманових дијаграма и један хамилтонијан, једног система. Недовршени. Који је тек чекао да буде до краја моделиран.
У току ноћи је пала киша и како је папир био тик поред прозора, киша га је потпуно наквасила и сав садржај је био размазан до непрепознатљивости. Када је сутрадан дошао на посао, физичар је био очајан. На том папиру је било нешто што је њему изгледало као почетак решења једног њему врло битног проблема. Не, није се радило о Великом Праску, односно помало је дотицало и тај проблем али он њему није био толико битан. Оно што је њега занимало је вероватно било битно само њему.
Безуспешно је покушавао да реконструише првобитну идеју. Узалуд. Решења диференцијалних једначина нису била конзистентна, редови су дивергирали а функције су имале прекиде у веома незгодним тачкама, понегде чак и у целим интервалима. А њему су биле потребне непрекидне, шта више глатке у већини случајева.
Закључљао се у канцеларији, чврсто решен да не изађе док поново не дође до оних њему толико битних једначина. И да, до оног недовршеног хамилтонијана. Толико битног. Опседнутост је била апослутна. Почупао је све телефоне (тада још није било мобилних), спустио ролетне, скинуо рачунар са локалне мреже. Само је ноћу кришом излазио да у оближњој продавници купи храну и пиће.
Када је после пар месеци коначно отишао кући да потражи једну књигу која му је затребала, нашао је кратку поруку од жене, иначе уметнице, да одлази. Са колегом, сликарем. Презриво је одмахнуо руком, и пришао прозору и даље размишљајући о проблему који га је заокупљао. На зиду зграде на супротној страни улице писало је: "Combien sont la a cause de la folie?"
По први пут у последњих месец дана озбиљно је помислио на своју жену. Погледао је поново кроз прозор, мало даље низ улицу се један врабац сломљеног крила копрцао на тротоару у самртном ропцу.
Све то је изазвало спонтану ланчану рекацију у његовом мозгу, налик оној у фисионој бомби.
Доста година након тога, нашли су га како спава у кавезу са лабудовима зоолошког врта једног града у југоисточној Европи. Док су га уводили у кола хитне помоћи, непрестано је понављао: "Оui c’est la folie, оui c’est la folie…"
Фуснота:
Жена је касније извршила јавно самоубиство на сцени, у склопу уметничког перформанса који изведен под радним називом "Брат мог најбољег друга". Мада се касније у историји уметности тај перформанс углавном спомињао као: " Хоћу развод! Ништа више са том породицом!".
Али то је већ нека друга прича.
Nisam mogao da odolim ovom _programerskom_ početku
Vec duže vreme razmišljam da otvorim blog, po principu kad mogu svi…
Uskoro sledi priča sa Durmitora za Novaka, a za posle će da vidimo.
Ne, neće biti samo o penjanju…mada se nadam da će ga biti dosta.
Ma đavo bi ga znao na šta će sve ovo da izađe…
Videćemo
