U pripremama za novi post, koji već nedelju dana spremam i u kojem ću onako pošteno da se proserem, za trojicu…
U utorak su članovi neke opskurne anarhističke grupe bacili molotovljeve koktele na grčku ambasadu u Beogradu. U saopštenju između ostalog kažu da su to uradili u znak solidarnosti sa grčkim anarhistima. Meni je najsmešniji bio ovaj deo vesti:
„Kako nezvanično saznajemo, jedan od pet mladića, koliko ih je bilo u grupi, bacio je zapaljive „koktele“ na zgradu. Na zidu su nacrtali slovo „A“. Posle napada neki su ušli u taksi, a ostatak se pešice zaputio ka centru grada.“
Samo još nedostaje: „…ušli u taksi i zaputili se u svoje vile na Dedinju…“.
Ovo je zemlja u kojoj ne postoje pravi sindikati. Ovo je zemlja u kojoj cenu rada određuje isključivo poslodavac i koja konstantno opada. Ovo je zemlja u kojoj se sve što vredi našlo u rukama nekolicine ljudi.
Ovo je zemlja u kojoj naši estradni anarhisti, u pripremama svog „antifašističkog“ marša, šalju interni mejl (video sam ga svojim očima) svojim članovima sa uputstvima kako da sarađuju sa policijom i daju im brojeve telefona advokata YUCOM-a kojima se mogu obratiti u slučaju nekih problema. Pazite, YUCOM! To vam je ona Biljana Kovačević-Vučo! No comment.
Ovo je zemlja u kojoj su, prošle nedelje u Kragujevcu, pripadnici privatnog obezbeđenja (mnogi od njih navijači, huligani) pretukli bivše radnike ko zna kako privatizovane fabrike „22. decembar“.
Gde su tada bili naši drugovi „ljuti anarhisti“ da zaštite te ljude“? To je bilo možda previše za njihove nežne urbane dušice? Bili su možda zauzeti besmislenim bacanjem molotovljevih koktela na grčku ambasadu“.
Srbijo i Bogu si teška.
Dakle, u pripremama za novi post, koji već nedelju dana spremam i u kojem ću onako pošteno da se proserem, za trojicu…
Dugo nisam pisao, ali ovog puta moram. Dobio sam danas mejl.
Subject: orvel
U mejlu samo link. Na sajtu Peščanika objavljen prevod Orvelovog eseja „Notes on Nationalism“.
Kad nisam pao sa stolice. Zar se oni ne prepoznaju u onome što tamo piše? Da li su samo bezobrazni ili su zaista potpuno beslovesni? Pre nekoliko nedelja sam i sam hteo da napišem post o tom njegovom eseju sa posebnim osvrtom na „Drugu Srbiju“. Ovo je defintivno sumrak razuma, na veb sajtu radio emisije koja je jedan od osnovnih stubova trenutno najtotalitarnije i najmračnije ideolgije u Srbiji se pozivaju na Orvela.
Dakle, Orvelova predviđanja se ipak ostvaruju. Konkretan primer Dvomisli na delu.
LJUBAV JE MRŽNJA.
ISTINA JE LAŽ.
SLOBODA JE ROPSTVO.
Setih se onda jednog od onih jutara od pre mesec dana, kada su lile kiše. Vozio sam Bulevarom, imao sam utisak da mi neko prosipa kofe vode na šoferšajbnu. Kada sam skrenuo iz Bulevara u Batutovu, dole ka Gradskoj bolnici, odjednom se ispred mene ukazalo veliko parče vedrog i osunčanog neba, polako se razvedravalo. U istom trenutku se iz zvučnika u kolima začuo smoren, turoban glas:
„Kakav užasan dan, kao da nikada više nećemo videti sunce.“
Počinjao je Peščanik.
Ponekad se zapitam da li gospođa (gospođica?) Luković i ja živimo, ne u istom gradu, nego na istoj planeti?
Ali nema veze, njoj i onako nije dobro. A meni onda ništa.
Originalan esej možete pročtati ovde: Notes on Nationalism. Pročitajte i ostale, meni je jedan od omiljenih „Shooting an Elephant“, ali je to već neka druga tema, a ja žurim, moram da se pakujem.
P.S.
Odoh ja večeras na Prokletije na kratko, produženi vikend, ništa duže. Trebalo bi da se nas trojica zakucamo u ovu stenu, pa šta bude.
220. Pretpostavimo da ste zatražili od levičara da naprave spisak SVEGA što je u društvu pogrešno i da ste izveli SVAKU društvenu promenu koju su zahtevali. Prilično je izvesno da bi kroz par godina većina levičara našla neke nove razloge za pritužbe, neko novo društveno “zlo” koje treba korigovati, zato što, još jednom, levičar nije toliko motivisan rešavanjem društvenih problema, koliko potrebom da zadovolji svoju težnju ka moći tako što će svoja rešenja nametnuti celom društvu.“
Industrial Society and Its Future, by Theodore Kaczynski, 1995.
O Teodoru Kačinskom. matematičaru, teroristi „Unabomberu“, anarho-primitivisti, čoveku koji je pokrenuo najskuplju i najobimniju poteru u istoriji FBI možete pročitati više na Vikipediji ovde.
Ceo njegov manifest objavljen 1995. godine pod nazivom Industrial Society and Its Future (kao i mnoge druge zanimljive stvari) možete skinuti sa mreže ovde:
Ok, siroti Ted je malo odlepio i otišao „na onu stranu“, ali to ne pobija njegove argumente u kritici moderne levice.
Da se razumemo, ja sebe smatram prilično crvenim. Međutim, ova kritika (pročitajte ceo tekst) ne dolazi „s desna“ od strane „nekih mračnih i totalitarnih fašističkih sila“. Naprotiv.
Najsmešnije je što ovi naši Drugosrbijanci preuzimaju (po principu „videla žaba da se konj potkiva“) koncepte koji su i na zapadu već odavno pod znakom pitanja. Ali i to je Srbija. Nažalost.
Toliko o današnjim mudroserijama u Peščaniku.
A ovo nekada beše špica u emisiji „Moć veštica“
The Only Promise That Remains – Reba McEntire (featuring: Justin Timberlake)
Prošlo je deset godina i prošlo je godinu dana. Za godinu dana mnogo toga se promenilo. Za deset godina još više. Post koji sledi je objavljen pre godinu dana kao integralni deo Hüsker Dü projekta na starom blogu. Objavljujem ga ponovo u ime sećanja na sve žrtve bombardovanja 1999. godine.
——————————————————-
Pa dakle… sećate li se? Sećaš li se ? Hüsker Dü ?
24. mart 1999. …
Ja se sećam…
Sećam se one večeri kada je naš ‘demokratski’ prijatelj Solana izdao naredbu… Sećam se kada su sledećeg dana poleteli avioni iz Aviana. Sećam se da sam ih zamišljao kako doleću iz pravca zalazećeg sunca preko Jadranskog mora…. Sećam se komšije kako te prve večeri , sa malom bebom u naručju, panično trči niz stepenište ka skloništu… Sećam se da sam tada živeo u Jerkoviću i da mi se cela zgrada tresla kad god bi gađali Straževicu… Sećam se one noči kada je nebo negde iznad Pančeva bilo crveno. Sećam se kako sam te noči došao kući, parkirao kola i otvorenih usta gledao u nebo ne verujući… Sećam se kako sam stajao na Slaviji kada je po drugi put pogođen Generalštab. Sećam se kako je te noči bilo mračno, pošto je ceo grad ostao bez struje. Sećam se kako su komadići betona doleteli čak do mene… Sećam se proslave 50 godina postojanja NATO. Sećam se kako sam imao utisak da će krv početi da mi curi iz ekrana gledajući ta vesela vampirska lica… Sećam se voza u Grdeličkoj klisuri. Sećam se tela koja vise iz ruševina zgrade televizije… Sećam se kada sam tog leta otišao u Novi Sad, prvi put posle bombardovanja. Sećam se da sam, izašavši iz autobusa na obali sa Petrovardinske strane, ugledao izuvijanu čeličnu konstrukciju mosta kako se bolno propinje iz reke ka nebu… Sećam se nadrealne letnje atmosfere na Štrandu i srušenog mosta Slobode… Sećam se kako sam te jeseni u Aleksincu sedeo u kafiću sa čovekom kome je bomba srušila kuću. Sećam se da su se iz zvučnika čuli Paraf, „Zastave“… Sećam se da sam te zime na Kipru skočio kao oparen kada su se uz tresak zalupila vrata usled promaje.
Sećam se…
Sećam se novembra meseca 2004. Sećam se kako sam gledao na jednoj od ‘demokratskih’ televizija, kako se okončava opsada Faludže. Setio sam se hladnih zimskih zalazaka sunca koje sam kao klinac gledao u iračkoj pustinji. Osetio sam tup bol u želucu. Pred očima mi je bio čovek sa puškom u ruci. Ne taliban. Ne fanatičan Sadamov gardista. Običan Iračanin kojem su u tom gradu žena i deca. Čovek sa puškom u ruci koji brani svoju kuću.
(http://www.rememberfallujah.org)
Kažu nam da treba da zaboravimo. Da treba da se prilagodimo. Čak kažu da treba da uđemo u NATO.
Da…kao što neko reče…“Live by this, or die by the sword!“
NAPOMENA: Ovaj post je deo Hüsker Dü projekta. Za ostale delove projekta pogledajte šta su napisali Anaceae i Undergroundlight (klikom na njihova imena ćete doći do njihovih blogova). Obavezno posetite i njih pre nego što komentarišete ovde!
Dakle…Mi se sećamo.
Hüsker Dü ?
Muzička pozadina i prevod sa nemačkog by Anaceae
In Memoriamby Undergroundlight Generalni osvrt by Vrabac
Pomalo mi je muka od ovog ushićenja srpskih "progresivnih" krugova Obaminom pobedom. Ja inače gajim velike simpatije prema američkim crncima. Obama nije potomak berača pamuka. Kao takav nikad ne bi došao na vlast (ako će uopšte imati bilo kakvu vlast, a ne biti puka marioneta). Uzgred, pročitajte "Otisak srca u prašini", antologiju poezije američkih crnaca po izboru Dragoslava Andrića. Mislim da tamo nikada ne bi bilo mesta za Obamu. Previše je on svilen.
Историјски значај председничких избора 2008. године засигурно више лежи у приликама у којима су се одиграли него у самим кандидатима и њиховим програмима за које су се опредељивали гласачи. Уствари, у незапамћеним околностима истовременог учешћа у два неуспешна рата (Ирак и Авганистан), културно-идеолошких подела („две Америке“), галопирајуће економске кризе и готово плебисцитарног уверења да се земља креће у погрешном правцу, жеља за променом је и одлучила изборе, али и заслепила и америчку, као и светску јавност да уочи какви су заиста кандидати између којих се бирало, односно, да се види шта они стварно и хоће и могу да ураде, шта је само оно шта они причају, а на шта се „пројектују“ сопствене наде. У том смислу, симптоматичне су и реакције страних држава и њихових политичких елита (пре свега у Европи) према америчким изборима, које као да су такође подлегле истим надама као и амерички гласачи, све у жељи да се, са слепим уверењем да су крупне промене на боље заиста лако оствариве, потисну тамне слутње. Промене које заправо треба да поврате нарушену слику о моћној, демократској Америци и њеној позитивној лидерској улози, и „врате историју“ на очекивани колосек из кога се, очигледно, исклизнуло. То се могло лако уочити у току изборне ноћи и на српским медијима, где су се, због извесности исхода избора, овдашњи медијско-политички посленици просто утркивали не само у свом лоше прикирвеном удвориштву према очекиваном победнику, већ и у свом набеђеном оптимизму да ће, мада је нама у спољнополитичком смислу мање-више исто која ће се администрација уселити у Белу кућу, „нада у промене“ уродити и њеним остварењем.
Гласачи се на изборима, пре свега, опредељују за представе о кандидатима које им се нуде, а које они мере кроз призму својих жеља и надања. Амерички гласачи су се, уствари, на овим изборима опредељивали између представа ка жељеним променама мимо или против Бушовог наслеђа. Ту чињенице да је један кандидат био тамнопут, а други поприлично стар, да је један атипични демократа, а други атипични републиканац, нису биле пресудне, већ само онолико битне колико су могле да се уклопе у општа надања. Анимозитет према Бушу и погодинији имиџ „доносиоца промене“ превагнуо је јасно у корист Обаме. Но, једно је имиџ, а нешто сасвим друго могући стварни политички потези. Дати маневарски простор за политичко деловање и стратешко одношење и према економским и спољнополитичким приоритетима између два противкандидата уопште није био битнo различит. Остала питања, укључујући и она где су постојала крупнија размимоилажења, ионако су била бачена у засенак.
И Обама и Мек Кејн су, из различитих идеолошких перспектива, уствари, ишли ка истој, умерено-обједињавајућој политичкој позицији која је водила ка истим „системским“ понашањима. Разлика између њих постојала је у приступу и темпераменту, укључујући и јасну генерацијску разлику. Обама јесте слаткоречивији, неодређенији, медијски атрактивнији, својом политичком аморфношћу и демагогијом подобнији да наизглед лако превазилази разлике и изврдава опредељивање које води поделама и поларизацијама. Мек Кејн, пак, јесте самосвојни, тврдоглави „политички ован“, искусан, али на заласку каријере, истовремено умеренији по неким ставовима од „тврдих“ републиканаца, али и толико борбен да буди зебњу да не постоји рат у кога не би желео да се укључи и даље га ескалира. Ипак, обзиром да и један и други имају залеђе у естаблишменту који се из темеља љуља и који, због самоодржања, диктира нужно кретање укупне америчке политике у правцу преваљивања терета економске кризе изнутра на рачун грађана, а споља на рачун других држава, као и на „извоз“ сопствене друштвене нестабилности на друга друштва, разлика у вођењу политике и у случају другачијег исхода избора не би била значајна, већ би се више радило о различитим стиловима.У економској сфери Обама ће се лакше окренути социјалној демагогији и економско незадовољство покушати надоместити решавањем расних и културних проблема, док ће се спољнополитичка оријентација, уз више дипломатских обланди, под палицом Бајдена одвијати по рецепту мултилатералног „демократског концерта“ иза кога и идејно и практично стоји Бжежински чија је ратоборност, ипак, знатно већа и чувенија од Мек Кејнове. Да је било изгледно да победи, Мек Кејн би имао више идеолошких проблема са економским државним интервенционизмом и социјалном демагогијом, док би спољнополитичке активности и њени приоритети били директније исказани, неувијенији и мање мултилатерални. Није тешко закључити да је управо из ових разлога (а у датим околностима) Обама представљао погоднији избор за председника „који мора да уради оно што мора да се уради“, тим пре што је успео да придобије подршку и најсиромашнијих и најбогатијих слојева друштва.
Нада у промене представља повољан ветар у једра док је јака, али зато, када спласне, то се јако и брзо очитује. Обама ће се, сигурно свестан тога, потрудити да одржи ову наду што је дуже могуће, да своје потезе вуче тако да не угуше надања пре времена, јер ће уместо Обаме, брзо бити препознат као – обмана. Како су се, кроз опонашање имиџа Мартина Лутера Кинга, на Обамином случају обистиниле Кингове жеље да се у САД на људе више не гледа на основу боје њихове коже већ њиховог карактера, тек ће будуће одлуке новог америчког председника бити те који ће показати о каквом се карактеру заиста ради и у кога су амерички гласачи положили своје наде.
Napomena:bold i italic u prenesenom delu teksta by vrabac
Ono netolerantno, politički nekorektno, neprosvećeno i zatucano đubre od Vrapca odbija da piše novi post. Eno ga tamo, pije sprajt, čita Pravdu i Kurir, gleda RTS i bulazni nešto o tome kako hoće da ukine železnicu u Srbiji. Strašno! Nikada on neće shvatiti misiju "širenja kulture, jednakosti, tolerancije…"
Srećom uspeo sam da mu ukradem password i nešto slika. Ovog puta ćete ostati uskračeni za priču, đubre je zaokupljeno uvođenjem Srbije u srednji vek! A šta drugo očekivati od osvedečenog klerofašiste ? Dakle, uprkos mrzovolji te neopevane zatucane seljačine ipak ćete biti u prilici da vidite nešto slika iz Sićeva.
Srdačno vaš, Raspućin
(ne onaj ruski, već onaj iz stripa)
Lokalpatriotizam
Deo "amfiteatra"
Prvi cug
Peđa u traverzi
Steva na štandu
Evo ga i onaj zlikovac! Zumirajte sliku i uočite taj tup i neprosvećen pogled!
Steva gore na štandu i ono đubre dole ispod njega
Neko je prošli put pitao kako se silazi dole…Steva u abzajlu
Evo ga onaj kreten ponovo. Izgleda da može dosta da potegne, kao i svaki drugi primitivni balkanski magarac!
Sećam se one večeri kada je naš ‘demokratski’ prijatelj Solana izdao naredbu… Sećam se kada su sledećeg dana poleteli avioni iz Aviana. Sećam se da sam ih zamišljao kako doleću iz pravca zalazećeg sunca preko Jadranskog mora…. Sećam se komšije kako te prve večeri , sa malom bebom u naručju, panično trči niz stepenište ka skloništu… Sećam se da sam tada živeo u Jerkoviću i da mi se cela zgrada tresla kad god bi gađali Straževicu… Sećam se one noči kada je nebo negde iznad Pančeva bilo crveno. Sećam se kako sam te noči došao kući, parkirao kola i otvorenih usta gledao u nebo ne verujući… Sećam se kako sam stajao na Slaviji kada je po drugi put pogođen Generalštab. Sećam se kako je te noči bilo mračno, pošto je ceo grad ostao bez struje. Sećam se kako su komadići betona doleteli čak do mene… Sećam se proslave 50 godina postojanja NATO. Sećam se kako sam imao utisak da će krv početi da mi curi iz ekrana gledajući ta vesela vampirska lica… Sećam se voza u Grdeličkoj klisuri. Sećam se tela koja vise iz ruševina zgrade televizije… Sećam se kada sam tog leta otišao u Novi Sad, prvi put posle bombardovanja. Sećam se da sam, izašavši iz autobusa na obali sa Petrovardinske strane, ugledao izuvijanu čeličnu konstrukciju mosta kako se bolno propinje iz reke ka nebu… Sećam se nadrealne letnje atmosfere na Štrandu i srušenog mosta Slobode… Sećam se kako sam te jeseni u Aleksincu sedeo u kafiću sa čovekom kome je bomba srušila kuću. Sećam se da su se iz zvučnika čuli Paraf, "Zastave"… Sećam se da sam te zime na Kipru skočio kao oparen kada su se uz tresak zalupila vrata usled promaje.
Sećam se…
Sećam se novembra meseca 2004. Sećam se kako sam gledao na jednoj od ‘demokratskih’ televizija, kako se okončava opsada Faludže. Setio sam se hladnih zimskih zalazaka sunca koje sam kao klinac gledao u iračkoj pustinji. Osetio sam tup bol u želucu. Pred očima mi je bio čovek sa puškom u ruci. Ne taliban. Ne fanatičan Sadamov gardista. Običan Iračanin kojem su u tom gradu žena i deca. Čovek sa puškom u ruci koji brani svoju kuću.
(http://www.rememberfallujah.org)
Kažu nam da treba da zaboravimo. Da treba da se prilagodimo. Čak kažu da treba da uđemo u NATO.
Da…kao što neko reče…"Live by this, or die by the sword!"
NAPOMENA: Ovaj post je deo Hüsker Dü projekta. Za ostale delove projekta pogledajte šta su napisali Anaceae i Undergroundlight(klikom na njihova imena ćete doći do njihovih blogova). Obavezno posetite i njih pre nego što komentarišete ovde!
Dakle…Mi se sećamo.
Hüsker Dü ?
Muzička pozadina i prevod sa nemačkog by Anaceae
In Memoriamby Undergroundlight Generalni osvrt by Vrabac
Ovaj post pišem pre svega zato što sam Dabarčetu obečao fotke još u četvrtak, ksks
A i gospodin Brandophobiame je zamolio da ih podelim sa ostalima.
Sada će Zmu opet da protestvuje, ali opet sam nosio šklj fotoaparat, da mi ne bude žao ako bude razbijen. Tako da kvalitet fotografija i nije neki. Gospodine Zmu ne zamerite
Počelo je mirno. Ljudi su došli da protestvuju zbog Kosova. Šta god ko mislio, ovo je bio istorijski trenutak.
Narod. Ovaj naš. Srpski. Znam…pomalo gurav i slinav, ali ja ga ipak volim. Šta ću kad sam kao pripadnik „poštene inteligencije“ uvek bio slab na „sirotinju raju“. Ma samo kad bi se svi mi malo sredili i urazumili….Nismo mi baš takvi kakvima neki hoće da nas predstave.Uglavnom je sve to bio pošten svet i ogromna većina nije učestvovala u onome što je posle usledilo.
A šta je usledilo svi znate, ja kao svaki pravi Ilija Ćvorović ne verujem da je bilo spontano.
Raskrsnica kod „Londona“ neposredno posle okršaja sa policijom. Malo niže ka Nemanjinoj se nije moglo disati od suzavca.
Međutim neki nisu hteli da se smaraju sa murijom, već su krenuli u šoping.
Meni se ova najviše svidja. Šta reći…Ako mi Akvamarin dozvoljava citiraću nešto što je juće on rekao u jednoj diskusiji:
„Mala digresija, ovi što su grabili patike, oni su direktan produkt posttranzicionog potrošačkog društva. To jest , njih je društvo naučilo da vole robu više od svega. Ima li razlike između novogodišnje šoping histerije, i ove histerije sada, osim što je sada bilo apsolutno sniženje?“
Svaki dalji komentar je suvišan.
E sad vama uopšte nije jasno šta je ovo. Evo sad ću da objasnim… fotografisao sam trčeći tj. bežeći. Juriš policije na Terazijama u odbrani Svetih Srpskih Butika. Hramovi nove religije se moraju braniti.
Posle uspešnog dana…RASPRODATO !…samo da malo pospremimo
Jake policijske snage u odbrani hrama „Svete Zare“ naše prepodobne spasiteljke. Institucije od vitalnog značaja za opstanak naroda i države se moraju braniti svim sredstvima.
I više ne bih da se bavim ovom temu na blogu. Svi smo uglavnom rekli šta smo imali…
Sinoč u povratku sa Komova stali u Raškoj na pauzu, kafana kao svaka druga uz magistralu, zadimljena, bučna, na TV-u neka utakmica…Pola osam, kelnerica prebacuje na prvi program, drugi dnevnik…Odjednom tajac, svi bulje u ekran ne trepčući…Atmosfera kao onda pred bombardovanje…Gledam Hašima kako proglašava nezavisnost, lepog Borisa koji pokušava da odglumi dramatičnost u glasu, kilavog Koštunicu kako nešto smara…neke androide iz Brisela koji nešto ozbiljno objašnjavaju…
Pola dvanaest uveče, Beograd. Vučem ranac kroz centar grada, idem kući…grad demoliran, svuda srča, isprevrtane žardinjere…murija pod punom ratnom opremom…grupice klinaca sa maramama preko lica koje trče ulicama…apokalipsa….
Kod skupštine me zaustavljaju panduri i legitimišu…ko si, gde si bio, gde ideš, šta ti je u rancu, otvori ranac…pa dobro bre čoveče, zar ti ličim na huligana…koji takav lik vuče ranac od 30 kg po demonstracijama, šta me smaraš…ne, nije to hladno oružje, to su cepini…
Jutros slušam vesti, u Briselu rekli ovo, Putin rekao ono… povređeni u neredima…
Donja fotografija je slikana u petak na Komovima.
POSVEĆUJEM JE:
Hašimu Tačiju i onim „lepotanima“ iz skupštine Kosova…svim našim političarima…ovima u Briselu i onima u Vašingtonu..Caru Vladimiru i ruskoj dumi…huliganima koji mi razbijaju grad…glupim pandurima…
