„Postoji ona mitska slika kad patrijarh šeta Beogradom, sa štapom maltene većim od njega… I postoji ona kad je ušetao u gradski prevoz da stigne, poslom, do Patrijaršije. Policijske procene govore da će tog čovečuljka do večne kuće u sasvim nepretencioznom manastiru da isprati pola miliona ljudi, u mimohodu za sopstvenim izgubljenim idealima.“
И би јако много света. Ја бих само на Жарковићевом месту можда написао душама уместо идеалима.
Мени није сметала ова тродневна жалост. На хард дисковима имам довољно музике и неодгледаних филмова да се сигурно не бих досађивао ни у случају нуклераног сукоба средњег интензитета. Телевизор сам и онако, после више година, унео поново у кућу када сам престао да живим сам. Фарму и Вел’ког брата не гледам, као ни Гранд параду (а некако не могу да се отмем утиску да су ови што кукају због проглашене жалости, духовна деца управо таквих „културних“ садржаја ма какву музику слушали, филмове гледали или књиге читали). Сателитски образовни програми нису били укинути. Ето на пример синоћ је на Хисторију (не оном via-sat, већ оном другом) била одлична емисија о друштвеном уређењу у античкој Спарти, првој заиста тоталитарној држави на тлу Европе.
Исто тако, не бих сматрао да би било непримерено да је жалост проглашена само на један дан. Па и тада, само због поштовања неких световних, уврежених обичаја. Наиме, за сваког верујућег хришћанина би упокојење Патријарха Павла требало да буде пре повод за радост него за жалост. Ако ово звучи чудно, молим да се заинтересовани NewBornChristians благоизволе информисати. На пример, нека за почетак прочитају Прву посланицу Апостола Павла Солуњанима која је, узгред, данас читана у току опела.
Себе сматрам верујућим хришћанином, православцем, мада верујем да би ме понеки правоверни зилот врло радо спалио на ломачи пре него било ког атеисту, баш као што су се и комунисти најрадије и пре свега обрачунавали са анархистима, социјалистима и свима осталима који су, мада исправно одабравши црвену боју, одабрали „погрешну“ нијансу исте. Мангупи у нашим редовима су одувек били најопаснији непријатељи, зар не другови?
И заиста, мада је сам повод био другачији, сигуран сам да је у недељу и вест о смрти Патријарха помало допринела снажном, мада тихом, осећају радости у мојој души.
И још нешто.
Прексиноћ сам прошетао од Саборне цркве до Теразија. Не, нисам био у мимоходу. Прво, ред је био предугачак, а друго имам одбојност према љубљењу лешева (изузетак је био у случају покојне мајке, али то је већ нешто друго). Елем, пролазио сам поред тог реда, који се протезао све до Теразија, сачињеног од људи разлитих профила, различитих друштвених статуса, различито обучених а вероватно и са различитим мотивима да учествују у свему томе. Док сам пролазио и гледао тај свет, навирала су сећања на последњих тешких, па скоро двадесет година које смо провели са тим скромним, малим човеком (којег ето на неким проевропским, прогресивним и надасве слободоумним местима на интернету називају Нацистом Павлом). Присећао сам се оних неколико случајних сусрета са њим, од којих је можда некако најупечатљивији био онај у јесен мрачне, безнадежне ‘93 у тролејбусу (а где би другде човек срео Патријарха него у тролејбусу!) и морила ме је мисао да како ни тада, тако ни сада, нити свих ових година нисмо били спремни да прихватимо бар делић поруке коју је тај једноставни човек носио и одашиљао самим својим животом. А ваљало би нам, били верујући или не. И уверен сам да многих зала које смо како претрпели, тако и начинили другима, не би било да смо имали бар мало слуха за њу.
И идући тако поред те колоне, лагано ми се у главу увлачила мисао, невољна, скоро као нека присила. Нисам склон буквалним тумачењима генерално, па тако ни буквалном тумачењу Светог Писма, али ипак верујем да се, упркос томе што неке ствари услед своје људскости и управо захваљујући својој људскости нисмо у стању да појмимо, у Свемиру одигравају неке танане размене „енергија“ на неким суптилним нивоима.
Дакле, полако сам почео да понављам у себи:
„Моли се Павле за нас горе на Небу.
Моли се за наше душе, јер, много смо грешни.“
Mislim, bar to, odati priznanje i dočekati čoveka sa poštovanjem. Kada ste već u proteklih devet godina bili spremni da ljubite u dupe svakog trećerazrednog činovnika kojeg bi poslali Brisel ili Vašington.
Koplje, Prokletije – jedan od najtežih smerova na Balkanu
visina – 800m (500+300)
težina – VI+, A2
A evo kako je to izgledalo pre četiri godine u izveštaju jednog od penjača:
*****
30.VII-1.VIII 2005. – Izveštaj sa Koplja
Učestvovali: Ivan Laković i Miloš Ivačković
30.VII 2005.
15.00. – 17.00 – pakovanje opreme, stalna frka da cemo nešto vazno zaboraviti. Frka na mjestu, ispostavilo se da smo zaboravili neki uredjaj za budjenje. Na sreću, trema i uzbudjenje su učinili svoje – probudili smo se na vrijeme.
17.00 – 18.30 – uspon do Donjeg kotla.
21.00 – 04.00 – spavanje.
31.VII 2005.
04.00. – ustajanje.
05.05. – ulazak u smjer. Miloš vodi prvi blok cugova ( 4. komada) do“Usta“. Tezine oko VI+ A0. Stijena suva i“prijateljski raspolozena“, bar nam se tako čini.
09.15. – štand na „Ustima“. Počinje moj dio maltretiranja. Vodim dva cuga, (A2,VI) a onda se smjenjujemo cug na cug još tri rastezaja do police. Slične tezine. U ovom dijelu stijena je odlična, strma, eksponirana i“malo“ nezgodna za orijentaciju.
19. i nešto – izlazak na policu. Jos tri cuga penjanja, prvi je lak, onda dolazi Milošev koji je tezak poput onih iz donjeg dijela, a treći je već pristojan i ne prelazi IV+ ako ima i toliko. Stijena već počinje da bude ozbiljno krušljiva. Uhvatio nas je mrak oko 21.00. tako da penjemo pod čeonim lampama. Noć je topla i vedra bez vjetra, ali pošto je mjesec sasvim mlad nema ni mjesecine da olakša orijentaciju.
22.10. – izlazak na greben.
22.10 – 02.00. – putešestvije pod čeonim lampama po grebenu do Sjevernog vrha. 7 000 000. rastezaja po klasičnom prokletijskom terenu – strmo, krušljivo i puno trave, a kraja nigdje.
01.VIII. 2005.
02.00 – dolazak na Sjeverni vrh. pijemo zatečenu vodu – hvala Borisu što ju je iznio – i posle desetak minuta krećemo ka dolini.
02.15. – 06. i nešto – silazak do doma sa kratkim zadrzavanjem u Pečurci da dokusurimo i onaj litar vode za koji nam je rečeno da je tamo ostavljen.
06. i nešto pa nadalje – mi kao nešto pričamo kako je bilo, tek probudjeni narod nam kao čestita i sluša, a posle se zakucavamo u „lezi gotovs“ polozaj i spavamo kao klade.
p.s. Svega ovoga ne bi bilo da je Perica otisao pravo u policiju.
p.p.s. Sve ovo bi bilo daleko napornije, neizvjesnije i zajebanije, da ne kazem i nešto gore, da nismo imali podrsku g. i g. Milana Ljubojevića i Duleta Brankovića koji su proveli cio dan u Donjem kotlu, pomagali nam oko orijentacije u smjeru, navijali i bodrili nas, da bi na kraju i snijeli naše ranceve u dolinu. Takodjer bi grdno nastradali od zedji da g. Boris Janković nije iznio vodu na vrh i u Pečurku, pošto smo u smjer ušli sa 3,5l. vode cije smo zadnje kapi popili na polici dva cuga pod grebenom.
Sve u svemu, penjanje do Sjevernog je trajalo 21.h. (od 05. do 02.h iza ponoci) a silaz još 4.h. Sve ukupno 25.h. rock’n'roll-a sa blagim primjesama ruske himne.
pozdrav
Ivan Laković ******
Dakle, evo šta se tog istorijskog dana pevalo visoko gore u steni. I što kaže Ivan, himna nije himna ako se neprijatelju ne zatresu gaće kad je čuje.
A od ove zaista mogu da se zatresu gaće.
********
Iz „Romana o Londonu“ (pobednička parada Crvene armije):
„…Ura! Ura! To ura se orilo, i kada su polazili, oni, koje je Brusilov vodio u klanicu, a koje je bled i neispavan, i sam gledao, kad se iz Pariza vratio, na bojištu. Bila je to, sad, ista vojska – kao da je vaskrsla stara, ruska, bar se njemu tako činilo…
…
Naišle su trupe, sa korakom, od kojeg se platno treslo, a valjda i Crveni trg tresao. U širokim redovima, parada je prošla i nosila zarobljene zastave, koje su, kao u nekom baletu, bacane pred Kremlj.
Bilo je strašno.
Isti korak. U prvi mah zagledan u široke, gvozdene, redove, čizama, nogu, i ljudi, u prvim redovima, nije bio zapazio te zastave. Tek posle, kad su ih bacali pred Kremlj.
Bilo ih je sve više. Gomila je bila sve veća. Rasla je kao da će narasti u ogromnu lomaču. Kukasti krstovi su se, kao škorpioni, na zastavama, monožili i padali na gomilu. Rjepin je bio stegnuo vilice i gledao nemo.“
Čekam „peticu“ na raskrsnici Džordža Vašingtona i Takovske. Na sred raskrsnice stoji Ciga tetura se kao da je pijan, u jednoj ruci drži jogurt u drugoj onu spravicu za brisanje stakla na kolima. Nekoliko kola prilazi semaforu, upaljeno je crveno svetlo, on se i dalje tetura, oni ga zaobilaze, u jednom momentu izgleda baš jezivo, očekujem da će ga neki od tih automobila udariti što zbog njegovih nekoordinisanih pokreta, što zbog brzine kojom oni pristižu na raskrsnicu naglo kočeći. Kada su se zaustavili, kao iz nekog protesta, on iz sve snage zavali prazno pakovanje jogurta o asfalt i prilazi kolima najbližim pešačkom prelazu. Iz kola iza, novog sjajnog fensi audija, svira taksista, zove ga da podigne ono što je bacio na ulicu, čuju se zapovesti i osorno „naučiću ja tebe pameti!“. Ciga poslušno, onako bauljajući, pokupi ambalažu sa zemlje, „evo gospodine, nemoj se ljutiš gospodine…“. Naravno, odlazeći do sledećih kola, krišom iza leđa ponovo pušta flašicu da padne na zemlju. Pali se zeleno, nije obrisao ni jednu šoferšajbnu, kola odlaze, ponovo smo nas dvojica sami na raskrsnici. Palim cigaretu i on videvši to prilazi, žicka, kažem mu, pokazujuči prstima broj dva, da će dobiti dve ako pokupi sa ulice ono što je bacio i baci u kantu pored. Nije teško biti fin.
„Dobro, dobro, evo hoću…“ dok odlazi po flašicu, vadim tri cigarete iz kutije, on uredno baca smeće u kantu i prilazi mi. Izgleda mi da sam dobro zaključio, čovek uopšte nije pijan, ne oseća se onaj karakteristični zadah alkohola, samo je toliko umoran da ne može da stoji na nogama. Dajem mu cigarete, on me gleda suznim pogledom „hvala brate…dvoje dece…ne mogu da hranim…hvala brate…“. Dolazi petica i ja ga ostavljam da se sam bori sa svojim i sa gradskim demonima.
(ovo je deo posta koji sam hteo da objavim pre nekih mesec dana i trebalo je da se bavi socijalnom tematikom. U međuvremenu sam odustao ali mi dobro dođe kao uvod za ovaj)
***
Prvi čovek sa kojim sam sedeo u školskoj klupi u prvom osnovne bio je Ciganin. Zove se Goran, znam da je kasnije bio i taksista i automehaničar i kako se sve nije snalazio u vremenima u kojima smo, bez da smo želeli, bili prinuđeni da živimo. Dobar momak.
Sreo sam ga pre nekih 7-8 godina, pa smo svratili na piće. Tada su promene u srpskom društvu bile još sveže pa smo naravno razgovarali i o politici. U jednom momentu sam govoreći o narodu kojem pripada upotrebio reč Romi. Nikada neću zaboraviti njegov podrugljiv pogled:
„Čoveče, nisam znao da si ti jedan od tih ljigavaca, ne liči na tebe, ja sam Ciganin, shvati CIGANIN…i nije bitno kako ćete nas zvati, nije bitno…“
Bilo me je sramota pomalo, očigledno je smatrao da je cela kampanja o Romima koja je u to vreme tutnjala puka farsa, licemerje. Bitno je kako se odnosimo prema njima a ne kako ih zovemo, zar ne?
Ali jednom drugom prilikom, nekoliko godina ranije sam zaista osećao stid.
Negde sredinom oktobra 1997. u samom centru Beograda jedan trinaestogosinji dečak, kojeg su roditelji poslali u prodavnicu je na smrt pretučen samo zato što je imao malo tamniju boju kože. Dečak se zvao Duško Jovanović, roditelji su mu bili radnici gradske čistoće. Nekoliko dana nakon toga romska udruženja su organizovala protestnu šetnju od Vukovog spomenika do Trga Republike. Iako sam imao šta da radim tog popodneva, otišao sam tamo. Prisutni? Uglavnom Cigani, možda je bilo nas tridesetak „belih“.
Prethodne zime smo mesecima šetali i lupali u šerpe zbog pokradenih lokalnih izbora (nisu čak bili ni republički). Bilo je dana kada se u Beogradu okupljalo i po sto hiljada ljudi (neki kažu i dvesta) a sada nije bilo gotovo nikoga. I dok sam tako sa tom tužnom kolonom hodao Bulevarom od Vuka ka Konju bio sam posramljen i besan na svoje sugrađane. Izgubismo toliko vremena i energije zarad političara koji su nas, onako šibacarski, prodali a sada kada se istinski akt fašizma dogodio pred našim očima, kada je nekoliko ćelavih budala ubilo dečaka koji je krenuo da kupi kiselu vodu, ništa.
Baš ništa.
Sada, kada sam dvanaest godina stariji malo drugačije gledam na to. Dovoljno je setiti se koliko su ljudi tada bili sluđeni, uplašeni za svoje egzistencije, razočarani bilo kakvim masovnim okupljanjima. Privatno je, bar tako verujem, velika većina bila zgrožena onim što se desilo. Međutim, mase su inertne i ne pokreću se ako ih neka organizovana društvena snaga (u koju, što je veoma bitno, imaju poverenja) ne pozove i podstakne na akciju.
***
U decembru 2004. godine se desio onaj cunami u Indijskom okeanu. Svima su poznate posledice, po podacima Ujedinjenih nacija preko 200.000 mrtvih i više od milion interno raseljenih. Međutim, ja bih o nečemu drugom što je pratilo taj cunami. Neposredno posle toga bila je ona licemerna predstava sa minutom ćutanja po svim evropskim gradovima. U Srbiji toga nije bilo. Naravno, tih dana se nije moglo živeti od dežurnih narikača koje su ponavljale kako su Srbi autističan narod nesposoban da pokaže i najmanju trunku empatije.
Nepunih godinu dana kasnije, u oktobru 2005. godine, Pakistan je bio pogođen razornim zemljotresom. Po podacima Ujedinjenih nacija preko 80 000 poginulih i 3,5 miliona interno raseljenih. U prvi mah pomoći nije bilo ni otkuda. Uzalud je Mušaraf preklinjao, molio, apelovao da je u pitanju katastrofa skoro istih razmera kao skorašnji cunami. Po nekim procenama broj žrtava bi bio i za 30% manji da je pomoć stigla blagovremeno.
Srbi su i ovog puta ostali nemi, ali to se i onako moglo očekivati od tih podljudi i „biološkog otpada Evrope“ (patentirao uvaženi profesor Samardžić).
Ja sam bio zaprepašćen odsustvom reakcija civilizovane i humane Evrope. Cinici su govorili da to nije isto, da u Pakistanu nije poginulo toliko arijevskih turista već neki tamo prljavi muslimani, da Pakistan nikada nije bio atraktivna destinacija za seks turizam kao jugoistočna Azija (pročitati Uelbekovu Platformu), da siroti britanski turisti tamo, pošto je u pitanju muslimanska zemlja, ne mogu da praktikuju svoju omiljenu zabavu-opijanje do besvesti…
Iz svega toga su izvlačili zaključak o beznadežnoj pokvarenosti evropskog čoveka i surovom licemerju evropske civilazacije.
Dok bi se o licemerju ove civilizacije moglo naširoko govoriti ne bih se složio sa ocenama o pokvarenosti evropskog čoveka. Ljudi su jednostavno takvi, zainteresovani samo za ono što im se dešava u dvorištu, a često i pred tim zatvaraju oči. U prvom slučaju je nekom stalo da izvrši medijsku „preparaciju“ populacije i usmeri je ka određenoj vrsti akcije, u drugom mu je odgovaralo da ostane mirna.
*** Za kraj jedan od komentara koji se može naći na internetu a povodom smrti Brisa Tatona i dešavanja koja su usledila. Mada se ne slažem sa svim stavovima iznetim u njemu prenosim ga bez ikakvih izmena pošto mislim da je iskren i dobro ilustruje trenutnu konfuziju koja vlada u društvu. (Da se odmah razumemo, sa dobrim delom iznesenog se ipak slažem)
Dakle gospodin koji se potpisao kao Munze Konza:
„Умро је несрећни Татон. И дешава се баш оно што смо и мислили – сви који су били против геј параде стрпани су у исти кош, као да смо лично додавали мотке оним манијацима који су га пребили. Данас је протест против насиља – главни мото је, изгледа, „против насилника и ОРГАНИЗАТОРА“. Ко су ти неименовани организатори насиља – е то ће Чеда да одлучи, самоиницијативно. Организатор протеста – геј организације, омладина ДС-а, ЛДП, покрет за људска права. Смрт Француза је само повод – њима ништа није свето, ни једна ствар није довољно тужна сама по себи, а да не би била добра за политичку корист.
Не може се у овој држави бити националиста и звиждати француској химни и бити огорчен смрћу једног младог човека. Не дају вам да будете националиста и човек, не може обоје. Ваљда мисле да се сваки звиждук и свако неслагање заврашава батинањем на сред улице. Ваљда мисле да смо исти као они. Нисмо исти.
Не дају ми да питам – ако ми је жао Бриса Татона, и ако мислим да му треба упалити свећу, зашто ми не дају право да ми буде жао и Милице Ракић? Ако смем отворено да кажем – осудите бандите који су тукли Француза, зашто не смем исто да тражим за њене убице? Не дају ми да питам – где је веза између хулигана и националиста? Да ли су сви који су звиждали истовремено и убице? То је њихова чувена оптужба „стварање атмосфере“ – за убиство Ђинђића, за пребијање Татона, за шта год.
Пре петнаестак година, студент продекан Правног факултета у Београду и неколико студената били су умешани у тешка кривична дела, пљачке, чак и једно убиство. Да ли је требало похапсити цео факултет због тога? Да ли га је требало забранити? Изгледа да тако мисле.
Зато што су такви, нећу изаћи на протест данас, иако ми је Татона искрено жао. И нећу да се извињавам једној нацији која једну своју смрт сматра за трагедију, а наших 2500 за колатералну штету. Не дам вам оправдања.“
*** Beleške na margini (ukrašću ovaj fazon od Budimca za ovaj post )
Prošlo je devet godina od promena koje su se desile u ovoj zemlji i od kojih se mnogo očekivalo. Sada smo tu gde smo (Crno-bela Srbija / nesloga je ubija / na putu ka Evropi / u govnima završila). Možda je vreme da malo zastanemo, spustimo gardove i razmislimo šta ćemo dalje. Sve ovo što se dešava zadnjih dana je samo vrh ledenog brega, situacija u društvu postaje neizdrživa. Potpirivanjem antagonizama, manipulacijama, sitnim politikanstvom samo tonemo sve dublje. Možda je vreme da pogledamo jedni druge u oči i postanemo svesni da većina onih sa druge strane nisu nepopravljivi izdajnici, odnosno krvožedni klerofašisti. U mesecima koji slede, a u kojima nas izgleda izgleda očekuje najjači udar ekonomske krize do sada, ostraščenim ljudima će biti veoma lako manipulisati.
Ako se svi zajedno ne uzmemo u pamet ovo neće na dobro da izađe.
UPDATE:
Zaboravih sinoć da napišem, ja ću danas, ako budem stigao, ipak izaći na taj protest. Zbog Tatona i zbog Duška Jovanovića i zbog Milice Rakić…
I zbog svih ostalih.
Pošto je ovih dana moderno, vidim svi se utrkuju u tome, davati podršku pederima i lezbejkama, evo i ja ću.
Dakle, moja apsolutna podrška svim slobodnomislećim pederima i lezbejkama koji se sa prezirom odnose prema onome što se dešava u vezi ove kao „Parade ponosa“ u Beogradu. Moja apsolutna podrška pederima i lezbejkama koji bi samo da budu ravnopravno tretirani u ovom društvu i ne budu robovi niti jedne ideološke opcije već bi samo da žive život dostojan jednog normalnog ljudskog bića. I koji ne žele da budu saveznici ovih gej aktivista i njihovih najboljih drugara iz Obraza.
I još.
Nisam verovao da ću ikada na svom blogu citirati vladiku Irineja ali eto i to se desilo. Mada, kad bolje razmislim, na starom blogu sam nekoliko meseci imao link ka jednom sadržaju na sajtu B92, što je daleko veči zločin od citiranja nesretnog Irineja. Poštovani vladiko, iako bih imao svašta da vam zamerim u citatu koji sledi svaka vam je na mestu.
„У данашњем духовном, социјалном и политичком стању народа и државе, сматрам да су поједини медији (предвођени протагонистом the Comedy of Errors) и поједине, тобож антагонистички настројене невладине организације – сви основани са истим циљем и од истих финансијера – ову тему ради својих приземних, ако не и подземних интереса наметнули читавом друштву, мада је она за нас суштински ирелавантна.„
(boldovanje dela teksta by vrabac)
Ako nekome do sada nije bilo jasno da su Obraz i razne navijačke skupine samo puko oruđe nekih mnogo močnijih struktura koje bi da nam usade ono što treba u glavu, valjda im sada dolazi iz dupeta u glavu. Setite se samo onog „spontanog“ paljenja džamija u Beogradu i Nišu 17. marta pre nekoliko godina kada je trebalo opravdati albanske svinjarije po Kosovu. A i ovo prebijanje onog Francuza mi je jako zanimljivo.
Zlo je u ofanzivi. Žestokoj.
Gebelsovština na B92 je dostigla neviđene razmere. Vratite mi Komrakova i Milu Štulu!
Kada vam se učita plejer sa desne strane, onda prva pesma, pod nazivom „Fukujama“. Mislim da to najbolje ilustruje trenutnu situaciju u ovoj tužnoj zemlji.
U pripremama za novi post, koji već nedelju dana spremam i u kojem ću onako pošteno da se proserem, za trojicu…
U utorak su članovi neke opskurne anarhističke grupe bacili molotovljeve koktele na grčku ambasadu u Beogradu. U saopštenju između ostalog kažu da su to uradili u znak solidarnosti sa grčkim anarhistima. Meni je najsmešniji bio ovaj deo vesti:
„Kako nezvanično saznajemo, jedan od pet mladića, koliko ih je bilo u grupi, bacio je zapaljive „koktele“ na zgradu. Na zidu su nacrtali slovo „A“. Posle napada neki su ušli u taksi, a ostatak se pešice zaputio ka centru grada.“
Samo još nedostaje: „…ušli u taksi i zaputili se u svoje vile na Dedinju…“.
Ovo je zemlja u kojoj ne postoje pravi sindikati. Ovo je zemlja u kojoj cenu rada određuje isključivo poslodavac i koja konstantno opada. Ovo je zemlja u kojoj se sve što vredi našlo u rukama nekolicine ljudi.
Ovo je zemlja u kojoj naši estradni anarhisti, u pripremama svog „antifašističkog“ marša, šalju interni mejl (video sam ga svojim očima) svojim članovima sa uputstvima kako da sarađuju sa policijom i daju im brojeve telefona advokata YUCOM-a kojima se mogu obratiti u slučaju nekih problema. Pazite, YUCOM! To vam je ona Biljana Kovačević-Vučo! No comment.
Ovo je zemlja u kojoj su, prošle nedelje u Kragujevcu, pripadnici privatnog obezbeđenja (mnogi od njih navijači, huligani) pretukli bivše radnike ko zna kako privatizovane fabrike „22. decembar“.
Gde su tada bili naši drugovi „ljuti anarhisti“ da zaštite te ljude“? To je bilo možda previše za njihove nežne urbane dušice? Bili su možda zauzeti besmislenim bacanjem molotovljevih koktela na grčku ambasadu“.
Srbijo i Bogu si teška.
Dakle, u pripremama za novi post, koji već nedelju dana spremam i u kojem ću onako pošteno da se proserem, za trojicu…
Dugo nisam pisao, ali ovog puta moram. Dobio sam danas mejl.
Subject: orvel
U mejlu samo link. Na sajtu Peščanika objavljen prevod Orvelovog eseja „Notes on Nationalism“.
Kad nisam pao sa stolice. Zar se oni ne prepoznaju u onome što tamo piše? Da li su samo bezobrazni ili su zaista potpuno beslovesni? Pre nekoliko nedelja sam i sam hteo da napišem post o tom njegovom eseju sa posebnim osvrtom na „Drugu Srbiju“. Ovo je defintivno sumrak razuma, na veb sajtu radio emisije koja je jedan od osnovnih stubova trenutno najtotalitarnije i najmračnije ideolgije u Srbiji se pozivaju na Orvela.
Dakle, Orvelova predviđanja se ipak ostvaruju. Konkretan primer Dvomisli na delu.
LJUBAV JE MRŽNJA.
ISTINA JE LAŽ.
SLOBODA JE ROPSTVO.
Setih se onda jednog od onih jutara od pre mesec dana, kada su lile kiše. Vozio sam Bulevarom, imao sam utisak da mi neko prosipa kofe vode na šoferšajbnu. Kada sam skrenuo iz Bulevara u Batutovu, dole ka Gradskoj bolnici, odjednom se ispred mene ukazalo veliko parče vedrog i osunčanog neba, polako se razvedravalo. U istom trenutku se iz zvučnika u kolima začuo smoren, turoban glas:
„Kakav užasan dan, kao da nikada više nećemo videti sunce.“
Počinjao je Peščanik.
Ponekad se zapitam da li gospođa (gospođica?) Luković i ja živimo, ne u istom gradu, nego na istoj planeti?
Ali nema veze, njoj i onako nije dobro. A meni onda ništa.
Originalan esej možete pročtati ovde: Notes on Nationalism. Pročitajte i ostale, meni je jedan od omiljenih „Shooting an Elephant“, ali je to već neka druga tema, a ja žurim, moram da se pakujem.
P.S.
Odoh ja večeras na Prokletije na kratko, produženi vikend, ništa duže. Trebalo bi da se nas trojica zakucamo u ovu stenu, pa šta bude.
220. Pretpostavimo da ste zatražili od levičara da naprave spisak SVEGA što je u društvu pogrešno i da ste izveli SVAKU društvenu promenu koju su zahtevali. Prilično je izvesno da bi kroz par godina većina levičara našla neke nove razloge za pritužbe, neko novo društveno “zlo” koje treba korigovati, zato što, još jednom, levičar nije toliko motivisan rešavanjem društvenih problema, koliko potrebom da zadovolji svoju težnju ka moći tako što će svoja rešenja nametnuti celom društvu.“
Industrial Society and Its Future, by Theodore Kaczynski, 1995.
O Teodoru Kačinskom. matematičaru, teroristi „Unabomberu“, anarho-primitivisti, čoveku koji je pokrenuo najskuplju i najobimniju poteru u istoriji FBI možete pročitati više na Vikipediji ovde.
Ceo njegov manifest objavljen 1995. godine pod nazivom Industrial Society and Its Future (kao i mnoge druge zanimljive stvari) možete skinuti sa mreže ovde:
Ok, siroti Ted je malo odlepio i otišao „na onu stranu“, ali to ne pobija njegove argumente u kritici moderne levice.
Da se razumemo, ja sebe smatram prilično crvenim. Međutim, ova kritika (pročitajte ceo tekst) ne dolazi „s desna“ od strane „nekih mračnih i totalitarnih fašističkih sila“. Naprotiv.
Najsmešnije je što ovi naši Drugosrbijanci preuzimaju (po principu „videla žaba da se konj potkiva“) koncepte koji su i na zapadu već odavno pod znakom pitanja. Ali i to je Srbija. Nažalost.
Toliko o današnjim mudroserijama u Peščaniku.
A ovo nekada beše špica u emisiji „Moć veštica“
The Only Promise That Remains – Reba McEntire (featuring: Justin Timberlake)
*Ovaj poster je jedan od mnogih koji su nastali u okviru "Anti-Ad Poster" kampanje koju je organizovala AAA (ne, nisu u pitanju one male baterije, za više informacija kliknite na link a imate i baner sa desne strane)
Наш главни јунак је убеђен у своју коначну победу. Прво се изборио да и из њега исходи. Била је то прва,наизглед мала, али веома битна победа.
Затим је уследила вековна борба. И најзад, прогласио је крај историје.
Томас Торкемада и Жозеф Фуше се загрљени задовољно цере са билборда. Ломача и гиљотина за јеретике. Одувек у истом строју, одувек на истој страни. Више нема потребе да то скривају.
И када је требало линчовати Хипатију у Александрији и када је требало стрељати монахе по Русији. Увек у истом строју. Нема више потребе за скривањем.
Милионер и манипулант жицка по пет фунти за своју "просветитељску" кампању. Армије зомбија широм света се одазивају. Програм је одавно усађен, мозгови су добро испрани. Довољан је био само притисак на дугме. Војска је нарасла, предано се радило на томе.
Торкемада и Фуше се задовољно церекају.
Наш главни јунак је прогласио коначну победу. Себе је поставио у центар космоса. Сада је већ убеђен да само из његаисходи. Мада је заборавио Шта.
Ovo je trebalo da bude post o riječkoj grupi Paraf. Šta je na kraju ispalo ni meni nije jasno. U svakom slučaju je predugačko, tako da, ako vas smara da čitate i preslušavate klipove, slobodno nastavite da klikčete dalje po blogu. Nećete ništa bitno propustiti.
Takođe, ako ste osećajna dušica, koja se lako rastuži zbog sveukupnog ljudskog besmisla, ne preporučujem čitanje. Ne bih da vas potresam.
*****
Novembar 1999. godine
On:Pre godinu dana se vratio iz Holandije. Za vreme bombardovanja se sklonio kod roditelja koji su nakon penzionisanja otišli da žive na selu. Posle ostao, ne zna šta da radi u Beogradu, nema posla a i ne bi li se skinuo sa raznih stimulansa koje prethodnih godina uzimao. Ja: U fazi ponovnog buđenja emocija, posle par godina potpune obamrlosti i tuposti. Sa neretkim izlivanjem nesvesnih sadržaja u svesno.
Uz jutarnju kafu, slušam vesti. Obaveštavaju koji će delovi grada u kojim periodima ostajati bez struje. Napolje je siv kišan dan. Osećam da ne mogu više da izdržim, moram negde iz Beograda. Setim se da me je, kada je letos svratio u Beograd, pozvao da dođem. On tamo nema telefon, ne mogu da mu se javim, tada mobilni telefoni još nisu bili toliko zastupljeni. Znam samo ime sela i u okolini kog grada se nalazi. Uprkos tome, hvatam prvi autobus, pa onda lokalac preko Morave, u brda. U selu mi objašnjavaju, gde je kuća, u pitanju je zaseok pod brdom u jednoj ušuškanoj dolinici. Prvo mu naletim na oca u dvorištu, a onda se pojavljuje i on na vratima lepe predratne kuće, skoro renovirane. Stoji na pragu u vunenom pletenom đemperu i istim takvim čarapama i smeška se.
Odlazimo u kuhinju, koja je objekat za sebe, kafa, rakijica, sve po redu. Posle ručamo, sedimo i časkamo sa njegovim roditeljima. Dugo ih nisam video, omatoreli su. Ipak, ne žale se, kažu da im prija seoski život.
Uveče, nestaje struje i sedimo pod svetlošču sveća. Pijuckamo rakiju i ložimo peć. Pričamo o bombardovanju, o ratovima u prethodnih deset godina, ljudskim sudbinama u sveopštem ludilu. Na jednom zidu svetlost sveća obasjava ikonu. Na drugom je slika Bogorodice, tipično katolička. Majka mu je polumađarica. U jednom trenutku uzima kasetu i stavlja je u neki stari kasetofon na baterije. Vidi šta sam pokupio u Topoli (Bačkoj prim. vrabac), kaže, priznaj koliko dugo ovo nisi slušao.
Paraf, "Zastave".
Jako dugo, zaista. Nastavljamo razgovor, raspitujem se kako je u ovom kraju izgledao četničko-partizanski sukob u onom ratu. Onda se ponovo vraćamo na skorašnje ratove, iz razdrndanog zvučnika odjekuje " I doje nove heroje! I doje nove heroje!…"
Razmišljam o tom patrijarhalno-herojskom modelu, o Balkanu, o gusto nataloženoj istoriji . Da, model. Što bi rekao onaj Irac, od našeg mentaliteta i iz našeg blata. Razmišljam o onome što Crnjanski u "Romanu o Londonu" naziva geografskom sudbinom čoveka, ili već tako nekako.
Napolju je mračna i maglovita noć. Pred očima mi prolaze slike blatnjavih rovova, izbezumljenih izbegličkih kolona, depresivnih lica ranjenika. Slike bosonogih ljudskih tela koja leže na vlažnoj travi u jutarnjoj izmaglici. Tela ljudi izvedenih noću i streljanih tu, pred kućom, iz nekog razloga. Bilo kog razloga. Slike bede. Ljudske bede, pre svega.
Imam utisak da će mi grudi eksplodirati od težine emocija. Grabim flašu sa rakijom i odlučujem da se napijem.
Paraf – "Kada se oglasi" Zastave, 1984
Kada se zimom iz žuta vrča
izlije sunčani dan
ljudi kao iz rupa izlaze
i njuše zrak
Kada sa kula
otkuca pozni sat
ljudi duboko dišu
samo straže čuvaju konje
Paze na konje!
Kada se oglasi truba
muški se dižu i kreču
pijevaju junačke pijesme
žene im rade i čuvaju spilje
I doje nove heroje!
I doje nove heroje!
NAPOMENA:
Ja album "Zastave" smatram jednim od najboljih izdanja celokupnog ex-YU novog talasa, mnogo boljim od nekih izvikanih. Muzički nije zaostajao ni malo za onim što se tada u "žanru" radilo u belom svetu. Tematski je bio ispred svog vremena, usudio bih se da kažem, pomalo i proročanski. Svoje pravo čitanje je mogao da doživi tek u narednoj deceniji. Na žalost, kako piše u ovoj nadahnutoj recenziji, svojevremeno ga je pojeo mrak mediokriteta i lošeg ukusa.
*****
Leto 1984. godine
On:Završio prvi razred srednje škole, došao sa roditeljima na more. To ga mnogo nervira. Rođen je i živi u Zagrebu. Ja:Završio šesti razred osnovne škole, došao sa roditeljima na more. Još uvek sam klinac da bi me to nerviralo. Rođen sam i živim u Beogradu.
Malo ostrvo na Jadranu, između Šibenika i Zadra. U tom uzrastu, razlika u godinama između nas je velika ali smo se ipak nekako pronašli. On je visok i suvonjav, plavu kosu stalno maže želatinom da bi postigao onaj "jež" efekat. Svaki dan menja bedževe, ponekad obesi neki lanac da mu visi sa pantalona. Uglavnom je obučen u crno, ima neke majice na kojima piše Sex Pistols ili Exploited. Na plažu nosi kasetofon, ljudi uglavnom pobegnu dalje od nas zbog muzike koju pušta. Priča mi o koncertima, o bendovima za koje nikada nisam čuo, o tome kako su on i njegova "škvadra" u ratu sa zagrebačkim šminkerima. Ja sve to slušam širom otvorenih očiju, ceo taj svet mi izgleda opčinjavajuće.
Na rastanku Tomislav mi je poklonio kasetu na kojoj su bili prvi i drugi album Parafa, "A dan je je tako lijepo počeo" i "Izleti".
Paraf – "Javna kupatila"
Izleti, 1982
Veseli narode,
čekaju vas konjaci,
čekaju vas vaši snovi,
navijajte sportski!
Naprijed promatrači odlučni
čekaju vas stadioni
praznite se, praznite se!
Sad!
Pazi šta vičeš!!!
Juriš u javna kupatila
tu su vaše strasti
tu su tajne kamere
i zato pazi šta vičeš!
Ipak pazi šta vičeš!!!
A evo kako je to zvučalo uživo u to vreme
NAPOMENA:
Naravno, ova pesma nije samo o stadionima, a u današnje vreme, skoro 30 godina kasnije, može imati i neka nova, zanimljiva čitanja.
*****
Planina Tara, 2004. godine
Ona:Stranac je u ovoj zemlji i sve joj je zanimljivo. Ja:Nisam stranac u ovoj zemlji ali se često tako osećam. Mnogo toga mi nije zanimljivo.
Žalim se što Tara nije malo više stenovita. Zeza me, kaže da sam mountain goat. Njoj je sve ovo čudesno, njena zemlja je potpuno ravna. Smešno mi, vodim je na vidikovac, na Kozje stene. Odozgo gledamo Drinu.
I preko Drine.
Pričam joj. O reci, o ratovima, o vojskama koje su je prelazile iz različitih smerova. Sluša me pažljivo, neki tužan pogled joj je u očima. Pita me za one spaljene kuće na drugoj obali, koje smo videli iz Bajine Bašte. Obaram pogled, suzdržavam se da ne izgovorim "i oni su nas", nije opravdanje. Mislim, jesu, ali nije opravdanje. Gledam u zemlju.
Spuštamo se do jezera, pronalazimo neki jako uzak a dugačak rukavac, ona kaže fjord. Smejem se. Pita kako uspevamo da nam jezera imaju ovako nestvarnu i predivnu zelenu boju. Tvoje oči imaju još nestvarniju i divniju. Mislim, ali ne kažem.
Vraćamo se do Mitrovca. Uz sam put, majušna stabla tek izniklih omorika. Zanimljiva su joj. Ja mislila da se samo Japanci bave bonsaiem, kaže u šali. Pa da, odgovaram, to i uzgajaju potomci zarobljenika iz crnogorsko-japanskog rata 1904. godine. Gleda u mene sa čuđenjem i nevericom, otvorenih usta. Kada posle nekih pet minuta uspevam da zaustavim smeh, objašnjavam joj o kakvom se ratu radi.
Predveče, postaje hladno, u kući ložim peć. Pada gusta magla. Imam utisak da smo potpuno sami na celoj planeti . Kasnije, perem sudove, ona sedi pored. U jednom trenutku se okrećem, gledam je u oči i postavljam pitanje.
"I dobro Marik, šta ćemo na kraju?"
Paraf – "Napunjeno vrijeme" Zastave, 1984
(ovde neću da vam pišem tekst, poslušajte pesmu)
*****
Septembar 1991. godine
On:Skida se nekoliko dana pre mene. Kada kaže, idem kući, misli na Zagreb. Izjašnjava se kao Hrvat. Ja: Skidam se nekoliko dana posle njega. Kada kažem, idem kući, mislim na Beograd. Izjašnjavam se kao Srbin.
Srećan je, konačno se završilo. Ne zna kako će do Zagreba, u Slavoniji, oko Vukovara, već se ozbiljno ratuje. Pratim ga do kapije. Prelazimo preko ogromne piste za postrojavanje. Ovo je nekada bila velika kasarna. U maju smo, na toj istoj pisti, pod punom opremom stojali postrojeni i čekali da nas pošalju da intervenišemo u Sloveniji. Onda je bila povučena ona naredba. Na kapiji se rukujemo, suvo "vidimo se", a onda se jako dugo gledamo u oči i čutimo. Naglo se okreće i kreće nizbrdo ka gradu. Pokušavam da se našalim, dovikujem mu da se bar jednom okrene i pogleda u kakvim govnima je proveo godinu dana. Ne mogu, kaže, ne okrečući se. Kao da mu je glas malo zadrhtao.
Vraćam se kroz kasarnu, ka našem paviljonu. On je bio neko na koga sam se u prethodnih godinu dana mogao u svakom trenutku osloniti. I kada smo se "džorali" za požarstva i kada je trebalo da se pobijemo u gradu i kada smo se smrzavali na minus trideset na straži i kada smo puzali kroz sneg i blato na Krivolaku. Prelazim ponovo preko piste, dok mi je u grlu zapela neizgovorena misao.
"Jebote, Dubravko, pa nećemo valjda…"
Ne usuđujem se da završim rečenicu ni u sebi.
Paraf – "U pobijede nove" Zastave, 1984
Otvaram prozor
nad gradom bukti plamen
radio kaže, rat je
srce gomile lupa, rat je
Narod me zove u pobijede nove
Požuri, oj junače
vrijeme neće čekati
poslušaj svoje snove, rat je
srce gomile lupa, rat je
Narod me zove u pobijede nove
Sloboda neće sama doći
k njoj treba odlučno poći
stijena moje su pesti
uzimam pušku, jurim
Narod me zove u pobijede nove
(ovde nećete dobiti klip, mrzi me da pravim još jedan spot, možda vam ostavim link na radpidshare)
NAPOMENA:
Ja sam za taj rat bio prilično "nezainteresovan". Mislim da ova pesma govori više o tome kako se on tada osećao. Ovom prilikom ne bih da ulazim u opravdanost ili ispravnost tog njegovog osećanja, kao ni moje nezainteresovanosti. Imali smo samo po devetnaest godina.
A radio kaže: "Rat je."
*****
2008. godina
Ona:Živi na jednom ostrvu blizu Rijeke. I dalje se zove Pavica ali se više ne preziva Mijatović. Sada se preziva Čabrijan. Ipak, večina je pamti po pseudonimu Vim Kola. On:Živi na jednom ostrvu blizu Rijeke. Oduvek se prezivao Čabrijan. Ponekad ponovo uzme bas gitaru u ruke.
Kako stoji u uvodniku ovog zajedničkog intervjua datog 2003. godine, Pavica i Zdravko Čabrijan "danas uživaju u primorskom miru Baške, vođenju svog restorana i ribarenju". Zanimljivo je uporediti sudbine članove Parafa sa sudbinama članova Ekatarine Velike. Na primer, Valter Kocijančić, prvi frontmen benda, i danas živi u Rijeci, radi kao učitelj, oženjen je i ima dve ćerke.
Toliko o zdravlju.
Kada smo već kod njega, kopajući po internetu, naleteo sam na njegovu izjavu o Prljavom Kazalištu "kućnom HDZ rok bendu":
U februaru ove godine Paraf su se privremeno okupili i zajedno sa Termitima, u znak sećanja na "Riječki novi val", održali koncert u riječkoj Dvorani mladosti. Nekoliko nedelja kasnije usledio je koncert i zagrebačkoj Tvornici. Žao mi je što nisam bio, pre svega na onom u Rijeci, nisam bio u toku. A baš su mogli da dođu i u Beograd.
O tome kako je koncert izgledao možete pročitati ovde.
A evo kako to zvuči, poslušajte, uprkos malo lošijem kvalitetu snimka, može se osetiti količina energije koju su emitovali uprkos tome što su svi negde oko pedesete. Pavičin glas je i dalje onako hladan i čeličan. Sa godinama je još samo dobio na dubini.
Da se smrzneš.
)
