Planina Stol kod Bora. Jesenja melanholija, hladne noći i jutarnje izmaglice.
Na slici gore: moj prvi komšija i najbolji drugar prethodnog vikenda. Velikodušno mi je dozvolio da postavim šator u neposrednoj blizini njegove mreže. A mreža, kao naslikana.
„Spider and I
Sit watching the sky
On our world without sound.
We knit a web
To catch one tiny fly
For our world without sound.
We sleep in the mornings,
We dream of a ship that sails away,
A thousand miles away.“
Ponekad je neke stvari nemoguće opisati rečima. O ovom vrhu i ovom smeru sanjam već tri godine. Nadam se da slike mogu bar približno da opišu ta dva dana.
Petak ujutru (24.07.2009), dolina Grbaje
Preko dobro poznatih livada ka Grbajskom zastanu
Odmor u šumi
Izlazak iz šume
Na granici. Forca pred nama.
Ulazak u Ropojanska vrata
Pogled na Kakiš
Peđa ispred bivaka
Ispod ovog ogromnog kamena sam bivakovao i prošle godine sam. Ovog puta sam imao društvo za penjanje.
Peđa i Steva pred spavanje. Ma ne, ne idu oni na onu paradu sad u avgustu, mada…:)
Subota, 04.00 h, ustajanje
Pristup steni
Trebalo je preći preko zaleđenog snežnika dosta velikog nagiba
I ušli smo u smer…
Vegetacija koja se ne vidi iz podnožja ponekad ume da oteža penjanje
Peđa
Posledice čeonog susreta sa kamenom
Steva, jedan prilično krušljiv cug
Peđa na štandu
Steva, ulaz u najteži cug
Špaga
Steva pred jednim od štandova
Pogled u ponor ispod nas
Koliko još ima ?
Zidovi Force
Pretposlednji cug
Prevoj između dva vrha Force
Pogled na Kakiš sa prevoja, u daljini se vidi Maja Jezerce
Vrh. Sva trojica.
Ovog čovečuljka od kamena smo mi napravili, koliko nam je poznato, niko pre nas nije stajao na tom vrhu
Pogled na Kakiš i Jezerce sa vrha
Peđa i pogled ka Maja Koprištitu
Pogled na Južni vrh Karanfila
Peđa voli da slika cveće
I opet…ma ne, kažem vam da ne ide na paradu… 
Prva sekcija abzajla ka zasneženom amfiteatru koji formiraju grebeni Force i Koprištita
Abzajl ka amfiteatru
Amfiteatar, posle ovoga sledi još 200m abzajla
Abzajl, opet
Peđa
Do našeg improvizovanog bivaka smo stigli nešto posle devet uveče, već je pao mrak. Negde oko ponoći smo bili u domu u Grbaji.
Nick Cave-“More News From Nowhere“
*************************
A sada nešto ozbiljnije.
Danas je godišnjica Drenu Mandiću koji je prošle godine poginuo na K2.
Sutra je sedam godina od kako su Vesna Drakulić i Bojana Tekić poginule penjući severozapdni greben Pasjaka na Žijevu.
Slava im.
I slava svoj onoj ekipi, koja, što bi Ivan rekao: „nadamo se, sada penje u nekim drugim, ljepšim i manje krušljivim stijenama“.
Još jednom, slava im.
25. 07. 2009.
Prokletije, Forca, vrh na albanskoj teritoriji odmah uz granicu, Peđa, Steva i ja smo već više od tri sata u steni. Koliko je nama poznato na taj vrh niko još nije kročio nogom, pre svega pošto je nepristupačan za pešake. Dakle, penjemo prvenstveni smer, u do sada nepenjanoj steni, do sada nikada popetog vrha.
Više od 24 sata sam van dometa bilo koje mreže mobilne telefonije. U principu volim da budem van dometa ali sam ovog puta prilično nervozan zbog toga, čekam vesti sa ultrazvuka. Na trećem štandu, dok Peđa vodi četvrti cug, palim ponovo telefon nadajući se da sam već dovoljno visoko da uhvatim neki signal. I zaista, pale se sve „crtice“ i uskoro od moje lepše i naravno bolje polovine stiže SMS sledeće sadržine:
„Sve u najboljem redu. Cica smotala noge i nije htela da sarađuje ali 99% je kćer „
Severna stena Force – smer „Možda je devojčica“:
Skica smera by Stevan Obradović
Na slici je ucrtan samo alpinistički smer. Nakon toga se laganom šetnjom grebenom stiže do vrha za nekih pola sata.
Detaljnija priča sa puno slika sledi uskoro. Jedna od onih epskih, kako i priliči tom delu sveta.
E da, negde na pola smera sam „popio“ i kamen po sred čela.
Rane junačke
UPDATE:
crvena – penjanje
ljubičasta – abzajl
žuta – hodanje
prva sekcija abzajla se ne vidi na slici
Матка, ресторан и црква
Овај мало више продужени викенд у Македонији заслужује много више текста, али пошто немам баш времена (вечерас путујем на Дурмитор) ево бар ово нешто слика са коментарима, да га време не би прегазило. Живот се згушњава а неки утисци потискују друге.
Дакле овако, из Београда смо кренули раном зором на Велики Петак.
Неки Смо мукотрпно возили сатима а неки Су блажено спавали на задњем седишту. Узгред, подсећа ли вас ова слика на неку од сцена из Алан Форда?
Централна стена, висока неких 150 метара, сликана из ресторана са друге стране језера, горе, са десне старне на превоју, се види напуштени манастир у чијој порти смо спавали.
Чамцем смо прешли на другу страну језера. Пењачи не плаћају карте, договор Скопских пењача са чамџијама.
Дух Византије.
Иако нема монашког братства у манастиру, постоји човек који ту борави и води рачуна о цркви. У позадини иза дрвета се назиру наши шатори. За пењаче боравак кошта онолико колико по свом нахођењу дају прилог цркви, ако немају нису у обавези било шта да плате. А има и конак, под истим условима.
Наредна два дана смо провели пењући. Стена одлична, чиста, Матка је само петнаестак километара удаљена од Скопља и локална пењачка заједница доста води рачуна о овом пењалишту. Следи представљање чланова екипе понаособ.
Раца
Цобе
Исидора
Фића
Миланче
Бојан
И моја маленкост
Иако је ово по годинама била сениорска репрезентација АОБ-а, водили смо и подмладак.
Мала Тара са мама Исидором…
…и блажено успавана у загрљају тата Цобета
Сад стварно мора да прекидам касним на бус. Можда довршим пост када се вратим.
Lepo je videti kada neko prvi put stavi pojas i obuje penjačice a ono mu ide „ko matorom“!
A još je lepše kada je u pitanju neko vama izuzetno drago biće
Dakle, Dame i Gospodo…Gornjačka klisura i Napast u epizodi:
„Napast u steni“ !!!
Navezivanje
„A je l’ moram baš skroz do gore?“
„Kako vi uopšte ulazite u ovo čudo !? „
„Aha! Snašla sam se! „
„Mnooogo su mali hvatovi, evo ovolišni…!“
„Mmmm!!!“
„Kuda sad ?“
Iskusno, gaženje samo palcem
„Puf ! Pant!“
Još samo malo
„Jao ljudi, da me sada mama vidi!“
Na vrhu smera, konačno!
Spuštanje
Još samo malo…
…i konačno na sigurnom tlu!
That’s all folks !
(za sada)
Ovaj spotić je napravljen pre više od dve godine. U pitanju je Gornjačka klisura, negde u toku jeseni 2006. godine. Slike i klipovi su napravljeni običnim fotoaparatom, "idiotom", tako da kvalitet spota i nije neki.
Dakle, evo kako penjanje izgleda u stvarnosti, nema glume, nema laži, nema prevare. Pri kraju imate i jedan "umalo pad". U pitanju je drugi cug smera "Dilkova" (jeste, jeste smešan naziv ) u velikoj steni u Gornjaku.
Za fotoaparatom Steva, na štandu osigurava Toma (vidi mu se pomalo glava na početku), i u glavnoj ulozi moja malenkost.
Naime, to je radni naziv prvenstvenog smera koji smo Peđa i ja popeli u Sićevu prošle subote. Pošto ovo čitaju i penjači, evo malo podataka.
Smer se nalazi levo od sekcije stene u kojoj su smerovi "Badžina kantna", "Gertruda", "Jo-jo" itd. Sastoji se od tri skoka u steni, koja se penju u četiri cuga (ne mešati sa sekcijom stene koja se zove "Tri skoka" i nalazi se malo dublje u klisuri). Visina mu je 150m, ocena najtežeg detalja je V-, overall ocena III-IV, treba nositi uže od 60m pošto je drugi cug duži od 50m.
Zaboravili smo vodu, a dan je bio dosta sparan, otud i ime smera. Tokom penjanja smo se sve vreme sprdali u vezi toga. Evo nešto slika.
Prvi skok i prva budala
- Daj tu vodu žedan sam
- E mrzi me da je vadim iz ranca…
- Aj’ dobro…
Drugi skok i druga budala
-Ej ti dole na štandu! Nemoj da popiješ svu vodu, ostavi malo i meni…
-Jebiga, sad gotovo, trebalo je ranije da kažeš već sam sve popio
Treći skok, izlazni detalj (najteži u smeru), u kojem su Peđi poispadala sva međuosiguranja, tako da je na poslednjih 15-20 metara imao samo jedan čok u steni
-Predragi Predraže, zatekao sam groblje čokova i frendova kako samo vise na užetu, sva međuosiguranja su ti poispadala…
-Dobro je da nisam gledao dole, usr’o bi se živ da sam video!
-Nema veze, popio bi malo vode i to bi te smirilo
***
Tog dana se Raca i Marija vratili iz smera, takođe pokušaj prvenstvenog uspona nekih sto metara levo od nas. Raca abzajlovao na sky hook, matori (svima nam je bio instruktor) očigledno još uvek ima više petlje od većine nas.
Raca, bez starca nema udarca
Fića, Neša i Milanče penjali "Mladost" i pošto nisu stigli za dana da izađu iz smera, a nije im se penjao izlazni kamin po mraku, bivakovali u steni, na nekoj polici. Mi ostali smo gospodski prespavali u Niškoj Banji (privatan smeštaj, 400 dinara po osobi, dvokrevetne sobe, kuhinja, zajedničko kupatilo na spratu, sve savršeno čisto!). Ovoj trojici u steni sve vreme slali poruke kako ih mnogo volimo, kako je pivo koje pijemo mnogo bljutavo a i klopa u kafani nije bila nešto. 
E da. Na terasi smo do kasno u noć diskutovali o reorganizaciji tečajeva, trebalo bi da budu dva zimska i dva letnja (početni i napredni).
Marija i Peđa u žaru diskusije o natavnim jedinicama
Sutradan se ja nešto smorio i zamolio Peđu da penje sa Marijom i Racom u trojnoj navezi (da,da, baš sam izdajnik). Ja se šetao magistralom (prilično gadan osećaj, turski šleperi proleću sto na sat na pola metra od tebe a nema gde se skloniš) i fotografisao klisuru.
Klisura
Posle otišao kolima da pokupim onu trojicu "kampera" kod manastira Sveta Petka kada su konačno sišli dole i odvezao ih do kafane da jedu i malo dođu sebi. U sumrak sišli i Marija, Raca i Peđa, penjali neki greben 220m visine, laganica kažu ali su se lepo proveli.
Marija i Peđa na grebenu
I tako. Na kraju se vratili u Beograd.
„Nebeska vrata“, Sićevačka klisura, juče. Još uvek se ne usuđujem da prođem kroz njih.
Za muzičku podlogu idite ovde, pa kada vam se učita plejer, pustite Vračarske Sutone.
Sićevačka klisura danas. Samo onako, fotka.
Sićevačka klisura juče (u subotu). Slikana visoko gore, iz smera.
Opet, samo onako fotka.
UPDATE:
Ova nije samo onako, nego je za Vladislava Radaka. Kao ilustracija za njegov aktuelni post.
Moja desna noga, juče (u nedelju), slikano "iz ruke"
Plus.
Što bre volim da penjem sa Peđom, čak možda i više nego da se zapijem sa njim. A sa njim mnogo volim da se zapijem. Rekoh volim da penjem sa njim pa makar zaglavili u steni do kasno u noć, makar se borio za život vodeći poslednji cug po mrklom mraku.
Dve budale, po izlasku iz smera u subotu uveče.
Da, bili smo u Bugarskoj, u Vraci. Akciju je organizovala komisija za alpinizam PSS-a (ne, to ne znači Pokret Snaga Srbije). O samoj akciji i Vraci ću možda u narednom postu, ovaj post je posvećen prvom smeru koji je Marija samostalno izvela (penjala kao prva) u celosti.
Prvog dana (u petak) dok smo mi podigli šatore, otišli do grada da razmenimo lovu i uopšte se organizovali već je prošlo podne. Nije bilo vremena da se penje ništa dugačko ili teško. Dalje, ja sam na put krenuo bolestan (što sam i dalje), sve vreme sam se vukao kao prebijen pas (ili jeban vuk, da opet citiram Racu), plus, slabo treniram u zadnje vreme pa sam malo "neupenjan". Tako da su se stekli svi uslovi da Mariji ispunim želju da ona vodi prvi cug smera "Zabjat". Već sam u maju, u postu o penjanju u Boki, spominjao da ona ima strah od toga da penje kao prva. Međutim u zadnje vreme je odlučila da taj strah prevaziđe i postane, da tako kažem, kompletan penjač
Smer smo već oboje peli pre neku godinu, doduše ne zajedno, poznajemo ga, a inače spada u jedan od lepših lakih smerova Vraci. Dužina mu je nekih 140 metara koji se podele u tri cuga.
Linija duž koje se proteže smer
Poveli smo sa nama i Mojcu, koja je letos kod nas završila tečaj i ovo joj je bilo prvo penjanje od tada. Znači, trojna naveza sastavljena od jednog bolesnog i neupenjanog, jedne što treba da vodi a frka joj, i jedne početnice. Lepo.
Sa druge strane bilo mi je zadovoljstvo da se šepurim kao paun pred ostalima vodeći dve šarmantne dame sa sobom u stenu, dok Marija uz kez ponavlja "Ovo je naš kavaljer" . Doduše, kasnije me je Mojca prozvala "ovaj nervozni čika", pošto sam stalno nešto vikao i požurivao je u smeru. Što uopšte nije fer, pošto je samo desetak dana mlađa od mene. Mislim, gde je tu generacijska solidarnost?
Marija je pred ulazak u smer bila vidno uznemirena, ali rešena da ne odustaje od vođenja prvog cuga. Krenula je polako i u početku pomalo nesigurno, nervozno, ali je bilo jasno da sa svakim prepenjanim metrom stiče sve više samopouzdanja. Ja sam je odozdo, osiguravajuči je, sve vreme bodrio, pevao joj, skandirao kao da sam na utakmici, čak i kada mi se izgubila iz vidnog polja. Inače, ja nikada ne idem na utakmice. Mojca je za to vreme umirala od smeha.
Krenula je
A onda se odozgo začulo "SKINI ME !" tj. znak da mogu da skinem uže sa sprave za osiguravanje pošto je napravila štand i ukopčala se u njega, da ne pomislite svašta. Vičem "SKINUO !", ona kupi užad a ja dok obuvam penjačice govorim u sebi "Eto Marija, tvoj prvi cug, poklon od mene kao što sam i obećao".
Posle je došao red na mene da penjem i povadim opremu iz stene i po dogovoru obratim pažnju na to kako su postavljena međuosiguranja, ne bih li joj kasnije ukazao gde greši, šta je dobro uradila a šta ne. Postavke su joj bile dosta solidne, svaka bi izdržala pad, sem frendova koji su bili pomalo kilavi, ali dobro naučiće.
Mojca je bez problema ispratila kao treća, bez nekih ozbiljnijih simptoma panike koji umeju da se pojave kod početnika, samo je bila malo sporija, što je i normalno. Možda to ima veze sa onim delom njenog porekla koji vuče iz zemlje sa dugačkom i bogatom alpinističkom tradicijom, što se po imenu da i zaključiti.
Hajde generacijo! Mojca pri kraju prvog cuga. Ne, ne sedim na drvetu, sedim na steni, samo sam podigao noge na drvo.
A onda je na štandu nastao obrt, već sam krenuo da gledam da li mi je tu sva oprema potrebna za vođenje sledećeg cuga i u šali kažem Mariji, siguran da će odbiti:"Bre Meri, vidiš kako si ovo lepo izvela, aj vodi i sledeći, vidiš da sam bolestan a i mrzi me nešto".
Ona momentalno i bez trunke oklevanja odgovara "Da važi, vodiću ga!"
Gledam je sa nevericom "Čekaj, je l’ ti stvarno hoćeš da vodiš i sledeći cug?"
"Pa, je l’ mi daš?", kezi se.
"Ma evo ti vodi bre", smejem se, okrećem se Mojci "Pazi je samo kako se primila"
Za to vreme su Siške i Fića peli susedni smer u istoj steni. Tako da je bilo dovikivanja i prijateljskog peckanja. A ja sam ih i malo slikao.
Fića u smeru "Jubilej"
i opet on
Drugi cug je psihološki malo teži od prvog pošto se sa grebena prelazi na ravne vertikalne ploće, tako da si sve vreme u "praznom prostoru" a ispod tebe zjapi ambis od skoro sto metara dubine, dok ti se nad glavom zlokobno nadvijaju previsi. Međutim, hvatovi su veliki tako da je penjanje skroz lagano, skoro kao po merdevinama. Dobro, rekao sam skoro.
U svakom slučaju, osokoljenoj Mariji to nije bio nikakav problem da izvede. Mojca i ja smo penjali simultano, ja sve vreme nekih 5-6 metara ispod nje da budem tu ako je uhvati frka na tim pločama. Na tom delu sam je čikao da pogleda dole u prazninu, međutim odbijala je svaku pomisao na tako nešto. Zabila nos u stenu, gleda samo ispred sebe i gore i protestuje što je zezam
Eto i mene. Malo poziram za kamere pred štandom pri kraju drugog cuga
Gužva na štandu. Trebalo je spakovati nas troje na relativno malom prostoru.
Posle smo se malo organizovali. Odnosno devojke su se organizovale a mene oterale da visim nešto niže. Što bi se reklo "izvisio sam".
Naravno, bilo je logično da onda Marija i završi smer, odnosno izvede i treći cug koji je i onako kraći od prethodna dva. Ja sam se malo bunio, kao hoću sad malo ja da vodim ali zaista je bilo najnormalnije da ona dobije svoj prvi smer koji je cela izvela. Do kraja je sve proteklo u najboljem redu uključujući i abzajl sa druge strane, sem što nam se Mojca malo "zabagovala" u detalju u poslednjem cugu, ali se vrlo brzo "odbagovala". Kažem ja, slovenačka je to krv.
Marija vodi poslednji cug
Mojca u poslednjem cugu. Malo "baguje".
Pri silasku u dolinu se smejemo, zezamo se, dok kršimo noge po onom siparu. Svi su srećni, Marija zbog svog prvog smera koji je izvela, Mojca što je konačno penjala nešto posle tečaja a ja onako, sam od sebe. Mislim, bilo mi dobro zezanje.
Kada sam sišao dole kažem Raci "Evo, malo sam vodio devojke u stenu". On se kvarno smeška "Pa znaš, pitanje je ko je koga tu vodio". I jes’ vala, čovek je u pravu.
Bravo Marija! Eto dobila si smer na poklon, a evo ti sada poklanjam i ovaj post.
Za kraj naravno, ponovo oni, mislim Mojcini zemljaci Nekako mi baš ova stvar ide uz celu priču.
(više mi se sviđa verzija na nemačkom ali je ovaj spot bolji)
