Šljeme-Pleća, još malo

Još malo fotki sa Durmitora.

Durmitor blitzkrieg – kuloar „Šljeme-Pleća“ za manje od 48 sati

Fića, Damjan i ja krenuli autobusom iz Beograda za Žabljak u petak u 23.30. Stop.
U Žabljak stigli u 08.00 u subotu ujutru.Stop.
Posle pauze od sat vremena krenuli stazom od Crnog Jezera ka Velikoj Kalici.Stop.
U šumi sneg, bilo malo propadanja ali ništa strašno.Stop.
Za oko tri sata bili na ulazu u Kalicu.Stop.
U Kalici sreli Vanju i Bojana iz OCP-a (Podgorica). Stop.
Oni penjali isti smer to jutro.Stop.
Nazdravili rakijom. Stop.
Oni nastavili dole ka Žabljaku, a mi ka alpinističkom bivaku.Stop.
Popodne se izležavali oko bivaka, topili sneg za vodu i gledali stenu. Stop.
Negde posle 20.00. legli da spavamo.Stop.
Ustali 02.15 u nedelju ujutru.Stop.
Iz bivaka krenuli u 03.30, posle nekih 40 minuta bili ispod kuloara. Stop.
Sneg idealan, tvrd, smrznut, veći deo smera penjali sa čeonim lampama.Stop.
U 06.30 sva trojica stajali na vrhu smera. Stop.
Ocena smera: 250m visine, sneg 60/70°, miks M2. Stop.
Gledali svitanje sa vrha Šljemena. Stop.
Povratak: grebenom ka kuloaru Miloševog Toka, niz kuloar pa gore na Malu Previju. Stop.
Na Previji se malo izležavali i uživali u jutarnjem suncu. Stop.
Sišli do bivaka, pokupili stvari i krenuli ka Crnom Jezeru. Stop.
Na Crnom Jezeru odmorili, oprali se i presvukli. Stop.
U Žabljaku bili negde iza 12.00 Stop.
Naždrali se u kafani „Durmitor“. Stop.
U 14.00 uhvatili autobus za Beograd. Stop.
U nedelju uveče u 23.00. bili na autobuskoj stanici u Beogradu. Stop.

Srećan sam. Stop.

Smer „Šljeme-Pleća“ ucrtan crvenom linijom

Damjan, pri izlasku sa dela staze koja vodi kroz šumu od Crnog jezera

Ulazak u Veliku Kalicu

Susret sa drugarima iz OCP-a, dva kršna Crnogorca u sredini

Bivak

Blejanje ispred bivaka, Damjan i Fića

Završetak ključnog cuga u smeru

Završni cug, prvi zraci sunca obasjavaju vršne strehe

Svitanje na vrhu

Damjan i strehe veličine omanjih šlepera

Grebenom ka Miloševom Toku

Predah na Crnom Jezeru

Metallica – „Blitzkrieg“

Stara planina, napredni tečaj

U dom pod vrhom Babin Zub smo došli u petak kasno uveče. A neki koji su se gubili po mraku, bogami i u subotu, u ranim jutarnjim časovima

Sutradan smo poranili.

Prvo smo našli pogodno mesto za bivak

Uzbrdo. Izlazak na „borbene položaje“.

Nikola i Peđa. Demonstracija funkcionisanja naveze.

Izrada štandova.

Ništa posebno, samo mi se sviđa fotka, ja izlazim na greben

Abzajl oko pečurke

Isto

Te noći, neki SMO spavali u šatorima…

…a neki SU kopali „vučje jame“

I dok se kopalo…

…kuvala se supica

Neki su bili zahtevni po pitanju „stambenog prostora“…

…a neki malo skromniji.

Momci su oduševljeni što će spavati u rupi u snegu, a ne u glupom toplom domu!

Pogled na Babin Zub sa grebena koji vodi ka Midžoru.
U nedelju je trebalo da vodimo tečajce u stenu Babinog Zuba da prvi put penju smerove u navezama, međutim vreme se pokvarilo. No dobro, sledi još jedan produženi vikend na Tremu ili Durmitoru u toku kojeg će samo to i raditi.

Hvala na pažnji i doviđenja.

Severna stena Trema, ili o lavinama i kosmičkim vevericama

Severna stena Trema viđena iz Kosmovca

Na Suvoj Planini sam bio mnogo puta i leti i zimi. I u proleće i na jesen, i na Tremu i na Mosoru i na Jankovom kamenu. Svaki put do sada sam joj prilazio od Jelašnice, pa preko Studene i Bojaninih voda (ok, jednom sam se spustio sa Trema na drugu stranu u Dušnik). Čak i kada smo penjali u severnoj steni Trema, praktikovali smo višesatni pristup do Devojačkog groba, pa onda niz jednu od onih jaruga i šumu dole pod stenu. Međutim, Raca nam već godinama priča o selu čudnog naziva Kosmovac, koje se nalazi odmah ispod Trema, mestu gde se 400 metara visoka severna stena otvara u celoj svojoj veličini. Jedino je kao poteškoću, ali beznačajnu, isticao „malo lošiji“ put koji do tamo vodi. Gde se selo tačno nalazi možete videti ovde (nemojte verovati natpisima „Book hotel in Kosmovac online and save money“ ili „Kosmovac hotels: low rates, no booking fees, no cancellation fees“, svašta pišu po tom internetu, nema tamo nikakvih hotela, verujte mi )

Dakle, kada? Prošlog vikenda.
Ko? Peđa, Nikola i ja.
Gde? Kosmovac i severna strana Trema.

Krenuli smo u subotu popodne, po lepom vremenu sa planom da te noći prespavamo u Kosmovcu, sutradan penjemo nešto u Tremu i uveče se vratimo u Beograd . Do izlaska iz Sićevačke klisure put je bio više nego poznat, samo prošle godine sam ga prošao bar 5-6 puta što zbog Sićeva, što zbog Trema, što zbog Jelašnice. Posle Sićevačke klisure skrenuli smo desno, negde pred Belom Palankom, kod mesta, hm, mislim da se zove Crvena Greda, ili tako nekako. Nakon nekih desetak kilometara nestalo je asfalta i ispostavilo se da je ono što je Raca nazvao „malo lošijim putem“ u stvari jako loš makadam prošaran ogromnim rupama. Prvo selo na koje smo naleteli se zvalo Toponica. Delovalo je sablasno, mrak, blato, trošne kuće koje samo što se ne sruše, tek je u svakoj petoj gorelo svetlo. Nikoga napolju iako je bilo tek sedam sati uveče. Peđa i ja smo se samo pogledali, bilo nam jasno, ulazimo u zonu dejstva džinovskih veverica-ljudoždera*. Brzo smo odustali od prethodne namere da izađemo napolje i pitamo da li smo na pravom putu, gledali smo samo da što pre nestanemo odatle uzdajući se u sopstveni smisao za orjentaciju i božju promisao.

*O džinovskim vevericama-ljudožderima se malo zna. Navodno su na severne obronke Suve Planine došle iz svemira pre nekoliko vekova i u jednom kratkom periodu nekoliko puta posećivale taj region koristeći lokalitet na kome se danas nalazi selo Kosmovac kao kosmodrom (po predanju odatle i potiče naziv istog). Legenda kaže da je prilikom poslednje posete jedan od džinovskih rotirajučih lešnika (neka vrsta svemirskih brodova) doživeo havariju i da je određen broj veverica ostao na planeti Zemlji. Sve u svemu, lokalno stanovništvo povremene misteriozne nestanke šumara u tom kraju pripisuje zločinačkom dejstvu njihovih potomaka, a postoji i osnovana sumnja da su veverice odgovorne i za skorašnje opadanje populacije vukova na Suvoj Planini (kada su gladne, veverice ne biraju šta će da pojedu). Mi smo prošle zime imali jedan, na sreću indirektan, susret sa njima, kada je jedna dok smo Peđa i ja bili na penjanju u steni Sokolovog kamena, progrizla šator i pojela nam sendvič. Kažem na sreću, pošto ni jedno ljudsko biće nije preživelo direktan susret sa tim čudovišnim stvorenjima.

Posle Toponice, put je postao još gori, rupe su postale pre pravilo nego izuzetak, grane su se češale o vetrobrane a na pojedinim delovima se moralo prolaziti kroz i do pola metra duboko, crveno žitko blato. Šta da vam kažem, osećao sam se kao reli vozač, pa još noćna vožnja, ej! Posle nečega što je meni izgledalo kao nekoliko sati (a u stvari možda je trajalo tek nešto više od sat vremena) vožnje kroz mrak, šumu i blato, konačno smo stigli do odredišta. Kosmovac! Mitsko mesto sudara ljudske civilizacije sa civilizacijom džinovskih kosmičkih veveverica.

Na početku sela naleteli smo na prva ljudska bića od kako smo sišli sa magistrale, trojica meštana se nešto muvala oko nekog prastarog kamiona (po mojoj proceni starog bar 35-40 godina) zaglibljenog u blato.

-“Dobro veče, ovaj, mi tražimo Kosmovac, znate mi…“
-“Da. Ovo je.“, odgovorio je najstariji među njima, suvo i sumnjičavo uz jak južnjački naglasak
-“Pa eto, mi bi sutra malo na penjanje, ima li neka zgodna livada gde bi mogli da postavimo šatore…“
-“Planinari, a?“
-“Ma više alpinisti, znate…“
-“Na kraju sela je škola, ne radi već godinama, možete tamo da prespavate. Hajde idem sa vama, pokazaću vam.“

Seda na zadnje sedište do Nikole i vodi nas do škole. U razgovoru saznajemo da škola više od deset godina ne radi, nema dovoljno dece, posle je neko hteo od tog objekta napravi mlekaru ali je eto i taj projekat propao. Mi se i dalje i raspitujemo za neku stazu, koja bi nas odvela bliže steni, ne bi li negde višlje postavili šatore i tako ujutru uštedeli na pristupu.

-“A šta ćete noću u šumi, bolje prespavajte ovde, sigurnije je, pa sutra polako“, kaže suvim glasim.

Nije spomenuo zašto je sigurnije, ali je pogled koji nam je uputio govorio sve. Mislio je na veverice. Pred silinom tog argumenta, nismo imali kud, razapećemo šatore u nekadašnjoj učionici koja naravno nema stakla na velikim prozorima pa je temperatura ista kao napolju ali drveni pod daje bar neku toplotnu izolaciju sa donje strane. Pitamo šta ima dalje, ako se nastavi putem.

-“Nema ništa“, kaže, „ovo je kraj sveta“.

Brzo se pozdravlja sa nama i odlazi, kaže mora nešto oko pčela, ostajemo sami na kraju sela i gledamo kako se iznad nas, kroz mrak nazire severna stena Trema. Odmah potom, ulazimo unutra, postavljamo šatore i večeramo, dogovaramo se za ustajanje u pet ujutru i posle kraćeg razgovora odlazimo na spavanje. Nikola i ja u jednom, a Peđa sa cepinom nadomak ruke sam u drugom šatoru, rešen da u slučaju iznenadnog noćnog napada veverica skupo proda svoju kožu.

Linija uspona

Kada smo se probudili još uvek nije bilo svanulo, bilo je mračno i hladno i prvi „detalj“ koji smo morali da savladamo tog dana je bio izlazak iz toplih vreća (odmah sam se setio onog: „A climber’s day always starts at the crux: getting out of bed.“). Dok smo doručkovali, stena Trema se polako pojavljivala na svetlosti dana, prvi put u životu sam je gledao sa ove pozicije. Nije bilo teško odabrati smer kojim ćemo izvršiti uspon, jedan markantni kuloar se protezao od podnožja stene do vršnog grebena. Pri vrhu se račvao na levi i desni krak, mi smo naravno odabrali desni pošto nam je izgledao teži i uzbudljiviji.

Spakovali smo nepotrebne stvari u kola i krenuli. Visinska razlika od sela do vrha Trema je 1000 metara i obzirom da nismo znali koliko dubok sneg nas čeka u pristupu kroz šumu i kasnije u kuloaru, valjalo je požuriti, noć još uvek relativno rano pada. Dan je bio vedar i sunčan, možda i previše topao u odnosu na ono što smo očekivali tako da je sve vreme u vazduhu lebdela opasnost od lavina.

Jutro, polazak i škola

Kroz šumu, ka kuloaru

Ulazak u kuloar, nagib je još uvek relativno mali

Kasnije postaje sve veći…

…i veći

I tako, dok je nagib postajao sve veći, sunce se pelo sve višlje na nebu a mi sve višlje u našem kuloaru, polako su oko nas krenule da curkaju „lavinice“. Naime, sa porastom temperature sneg se negde gore topio i komadići su se otkidali i zatim u padu povlačili ostale formirajuči malene reke snega koje su s vremena na vreme tekle kroz okolne žljebove. Mi smo hrabro nastavili dalje, još uvek nenavezani.

A onda se desilo. Na mestu gde se kuloar račva i nagib polako postaje ozbiljniji.

Prvo sam začuo potmulo tutnjanje, a odmah potom i ugledao zahuktalu snežnu reku kako se obrušava niz kuloar. Peđa je viknuo „Pazi!“ (on i Nikola su bili nešto ispod i malo više levo od mene tako da nisu bili na liniji glavnog udara), ja sam pokušao da se pomerim za koji metar u stranu, ali nije bilo vremena, već u sledećem trenutku sam počeo da osećam udarce smrznutih koamada snega po glavi, ramenima i grudima. Naravno, silinu udarca nisam mogao da izdržim, pokupilo me je i povuklo dole niz kuloar i pretilo je da će me ovaj iznenadni Kosmovac-Express za džabe odbaciti do sela. Kako mi se taj iznenadni besplatni prevoz nije uklapao u planove, počeo sam da kočim cepinom i najzad, posle nekih tridesetak metara klizanja niz padinu, uspeo da se zaustavim. Srećom, nije me potpuno zatrpalo, lako sam izronio napolje, praćen zaprepaščenim pogledima ove dvojice (oni su u prvi mah mislili da sam ostao zatrpan gore iznad njih, tako da ih je moja pojava nekih tridesetak metara niže iznenadila )

Izranjanje iz snega

Nikola i ja sasvim dole, ovde se može videti koliko me je nosilo. Pre lavine bio sam 5-6 metara ispred njega

Trebalo je ponovo popeti

Posle smo se popeli malo višlje na samo mesto račvanja pod stenu, gde smo bili zaštičeni od mogučih udara novih lavina. Meni je trebalo malo vremena da dođem sebi, iako ova lavina nije bila nešto preterano velika i jaka, sama činjenica da me je pokupila nije bila prijatna. Tu smo dosta vremena izgubili većajući šta nam je dalje činiti, da li ćemo ipak skrenuti levo i tako izabrati lakši i bezbedniji put. Ipak, na kraju smo odlučili da nastavimo desno, s tim da napravimo traverzu uz stenu što će nas bar pola dužine užeta držati van lavinskog toka. Problem je u drugoj polovini, iza krivine. Navezujemo Nikolu na uže i šaljemo ga u izvidnicu, dok ga Peđa i ja junački bodrimo (i osiguravamo) sa sigurnog mesta

Na donjoj slici je on pri ulasku u najriskantniju deonicu.

Nikola, traverza uz stenu

Nekoliko minuta pošto je zašao iza ćoška ne ćuje se ni glasa od njega, a onda viče „Skini me!“, našao je odličnu jelu oko koje je napravio štand. Peđa i ja izlazimo do njega, sada je red na mene da vodim sledeći cug, ujedno i poslednji po čistom snegu, posle toga sledi miks. Nagib je sada već porastao na nekih 60 stepeni, dolazim pod stenu, jedno vreme proučavam žljeb koji izgleda kao najlogičnije rešenje za nastavak smera ali pošto nema dovoljno užeta da dođem do drveta koje viri visoko gore iz stene, a stena ne daje nikakve mogučnosti za kucanje klinova ili postavljanje čokova za štand, pravim isti malo desno na jednom drvetu.

Ja, vodim ka izlaznom žljebu

Ostalo nam je još malo, možda dva, dva i po cuga do izlaska na greben, ali to je ujedno i najteži deo. Ulazimo u miks (sneg, led i stena), a ima i onog što mi nazivamo „srpski miks“, stena i smrznuta trava. Peđa ulazi u žljeb, na samom ulazu je skoro vertikalno oko 80 stepeni, sneg je loš i samo nalepljen na stenu, pri svakom udarcu cepina ili dereza se odvaljuje. Stena je krušljiva, bez mogučnosti postavljanja valjanih međuosiguranja. I to je potrajalo, Peđa je dosta tvrdoglav kada nešto naumi da popne

Peđa, pokušava da prođe ulazni detalj

I dalje pokušava…

Posle zaista herojske borbe odustaje, previše je riskantno, a nije uspeo da postavi ni jedno međuosiguranje a podloga mu se svako malo raspada pod alatkama i derezama. Na kraju silazi što abzajlujući, što otpenjavajući i pravi traverzu u levo, zamiče iza malog grebenčića i tamo pravi štand na drvetu. Pokušaćemo da izbegnemo taj početni skok sa leve strane. Nikola i ja dolazimo do njega. Sada je red na mene da se patim u miksu. Zaista, prvih nekoliko metara koji se vide sa štanda deluju malo lakše.

Peđa i Nikola, štand

Međutim, to je bilo tako samo u tih prvih nekoliko metara. Vrlo brzo dolazim u situaciju u kojoj je bio Peđa, nekako ipak uspevam da ukucam klin (ušao je samo do pola) i isprečkam gadnih nekoliko metara desno. Sada se nalazim iznad onog skoka koji je Peđa pokušavao da popne i uviđam da tu nije kraj mojim mukama pošto me čeka još jedan skok. Postavljam međuosiguranje na nekom sumnjivom drvcetu i nastavljam dalje. Već vidim drvo na kome mogu da napravim štand i iznad njega liniju grebena udaljenu možda još jednu dužinu užeta od tog mesta, a teren se malo obara. Ali za to treba preći ovaj skok. I da ne dužim, u jednom momentu dok sam se ja guzio, penjao i otpenjavao, začulo se „Aj silazi dole, nemamo više vremena, uhvatiće nas mrak a treba i sići“. Beše mi krivo, ali je u tom momentu to bila najbolja moguća odluka. Abzajlovao sam sa onog sumnjivog drvceta sa pomešanim osećanjima sreće (što više neću morati da se akam i plašim gore) i poraza (što nismo ipak popeli). Dalje smo zajedno abzajlovali nekoliko cugova dok se nagib nije dovoljno smanjio da možemo da hodamo na dole.

Nikola, abzajli, odnosno bežanija

Usledio je povratak noću kroz šumu, koji mi se nekako otegao, beskonačni silazak do sela praćen zlokobnim saznanjem da nas kroz mrak posmatraju proždrljive oči veverica. Kada smo došli do kola samo smo pobacali stvari unutra i krenuli. U glavi mi je bio samo dolazak do magistrale i pronalazak prve kafane u kojo ćemo se najesti. Naime, za ceo dan sam pojeo samo onu paštetu za doručak i jednu „Mars“ čokoladicu u toku uspona. Toga sam postao svestan tek kada sam sišao dole.

„Ma trpaj samo, posle ćemo da sređujemo!“

Posle večere i izlaska na autoput, ova dvojica su zaspali ko zaklani, a ja do Beograda nisam spuštao ispod 150 na sat.

I tako…

Zimski tečaj, Stara planina, završna vežba

Babin zub

DAN PRVI

Već prethodne noći, pri dolasku u dom „Babin zub“ pod istoimenim vrhom, bilo je jasno da nas sutra očekuje ne baš lep dan. Od ranog jutra duvao je jak severac tako da je subjektivan osečaj hladnoće bio daleko od onog što je termometar pokazivao kao temperaturu vazduha (a pokazivao je -8 C). Uprkos sveže napadalom snegu uspeli smo da pronađemo dovoljno strmu i smrznutu (vetar je odradio svoje) padinu za uvežbavanje zaustavljanja padova i kočenja u snegu.

Jutro, subota. Sneg, magla i jak vetar

Padovi…

…i zaustavljanja

Posle povratka u dom, sušenja, ručka i kračeg odmora krenuli smo ka ranije određenom mestu na kojem će biti postavljen kamp. Po novoj organizaciji tečajeva, kopanje vučje jame i spavanje u istoj se radi na naprednom kursu, na početnom bivakuju u šatorima. Mnogima je ovo bio prvi put da postavljaju šator u snegu, a nekima i prvi put da spavaju u šatoru uopšte.

Ukopavanje

Dok su oni završavali sa postavljanjem šatora Peđa i ja smo ispitivali smerove po kojima ćemo sutra da postavimo fiksnu užad. Sa padanjem mraka i magla je počela da biva sve gušča, vidljivost je bila nikakva, ostalo nam je samo da se nadamo da će se lepa prognoza za nedelju obistiniti.

Peđa otpenjava prvih 10 metara jednog od smerova

DAN DRUGI

Nedelja ujutro u šumi, dan koji je osvanuo je bio sušta suprotnost prethodnom

Jutro u kampu, svi tečajci su nam „pretekli“ uprkos hladnoj noći

Dok je Raca pokazivao tečajcima kako se kopa lavinski test“, Peđa, Milanče i ja smo „fiksirali“ smerove i postavljali abzajl linije

Dolazak pod stenu

Kako je jutro odmicalo, nebo se više razvedravalo. Usledio je prelep sunčan dan. Slede slike iz jednog (onog na kojem sam je bio „dežurni“) od dva smera duž kojih su bila postavljena fiksna užad…

…i malo abzajla

Na moje prijatno iznenađenje, svi tečajci su bez večih problema prošli kroz oba fiksirana smera. Ok, u pitanju je kretanje uz fiksnu užad, što u velikoj meri olakšava stvar, ali treba uzeti u obzir da je većina njih na ovom tečaju prvi put stavila dereze na noge i uzela cepin u ruke, a smerovi su bili relativno strmi (i do 70 stepeni) sa par vertikalnih stenovitih skokova. Malo više problema je bilo pri samom abzajlu (mnogo su spori), ali, to je već stvar iskustva.

Po povratku u kamp, bilo im je demonstrirano kretanje ledničke naveze i vađenje partnera upalog u ledničku pukotinu. I to bi bilo to. Početni zimski tečaj je završen. Napredni tečaj počinje u drugoj polovini marta i biće održan na Durmitoru i eventualno još i na Suvoj planini (severna stena Trema).

Midžor u daljini, slikano sa ski staze

E da!

Klopa u kafani „Kamiondžija“ u Svrljigu je odlična, a porcije su više nego obilne

P.S.

Možda u narednim danima „osvežim“ post sa slikama iz drugog smera i demonstracijom spasavanja iz pukotine.

Zimski tečaj-Divčibare

Uprkos kataklizmičnim vremenskim prognozama sve do petka nismo odustajali od odlaska na Staru planinu za vikend. Ipak, u petak ujutru je bilo jasno da od toga nema ništa. Snimci zavejanih puteva i kletve AMSS-a („Ko se usudi da izađe na puteve Srbije, ne rodila mu pšenica bjelica…) u sadejstvu sa mađijanjem i mračnim proročanstvima srpskih metereologa („Iz ustiju zveri će padati sneg, od njenog hladnog daha lediće se krv u žilama i vernima i nevernicima…“) su nas ipak pokolebale. Peđa je na brzinu (nekim rođačkim vezama) obezbedio dom na Divčibarama i obavestili smo tečajce da je došlo do promene plana. U tom trenutku to je bila jedina koliko toliko sigurna alternativa, dovoljno blizu Beograda a ipak kakva-takva planina.

Uslovi? Skoro pa nikakvi. Dubok, pršičast sneg pogodan samo za turno skijanje. Mislim, turno skijanje je super ali nama to nije bilo u planu. Prvog dana smo ih učili osnovnim tehnikama kretanja i korišćenja dereza i cepina, mada, u tim uslovima, sa takvim kvalitetom snega to baš i nema nekog smisla. U toku takvih dana se uglavnom ostaje u domu, šatoru, vučjoj jami ili već gde… Opet, bilo je potrebno da to nauče, pa makar i na takvom, dubokom snegu u koji propadaš do kolena, pošto većina njih nikada nije stavila dereze na noge i uzela cepin u ruke.

Ipak, drugog dana smo pronašli lokaciju mnogo strašnijeg naziva nego što zaista izgleda. Elem, neki tamo Ljuti krš, mesto sa padinama dovoljno dugačkim i dovoljno velikog nagiba da se može provežbati abzajl i penjanje uz fiksnu užad. Tehniku zaustavljanja padova u snegu i ledu smo ostavili za sledeći vikend, nadamo se da će to ovog puta biti Stara planina, uprkos svemu.

Slike koje slede su napravljene tog dana.

Kroz šumu

Abzajl

Uz fiksnu užad

Pogled sa vrha

Povratak

I za kraj, propoved Mudrog Načelnika Peđe.

Beseda pod gorom, divčibarskom

Zimski tečaj je u toku

Ovo je prvi zimski tečaj koji smo organizovali po novom programu. Naime, nekadašnji jedinstveni zimski alpinistički tečaj je sada podeljen na dva zasebna, početni i napredni.

Početni
Namenjen je pre svega onima koji vole da se nazivaju „visokogorcima“. Taj termin postoji samo u ovoj zemlji i nigde više. Meni je pomalo smešan, ne bih sada o tome kako je nastao i prihvaćen od strane jedine zvanične planinarske organizacije u ovoj zemlji. Pogađate, u pitanju su neki interesi, a interesi su veoma često sinonim za novac. No dosta sa prljavim vešom. Recimo da je namenjen malo naprednijim planinarima, ljudima koji bi da idu u visoke planine, uglavnom u sastavu komercijalnih (turističkih?) ekspedicaja i želeli bi da nauče osnove kretanja u snegu i ledu kao i da se upoznaju sa opremom i osnovnim tehnikama koje im tamo mogu zatrebati.

Takođe zamišljen je i kao uvodni tečaj za ljude koji bi da se bave pravim alpinizmom, a pre toga nisu imali nikakva iskustva u tome.

Napredni
To je već pravi „penjački“ tečaj. Penje se u navezama, u vertikali ili bar veoma strmim nagibima. Namenjen je penjačima a ne „hodačima“ i biće održan neposredno po završetku ovog.

Tek oba završena tečaja daju onu „zimsku polovinu“ uslova da se dobije zvanje alpinističkog pripravnika.

Ovog vikenda smo prvi put izveli tečajce napolje, da rade nešto praktično. abzajlovanje i samospašavanje. Vrlo bitne tehnike koje ponekad i bukvalno „život znače“. Evo nekoliko fotografija na kojima se može videti kako je to izgledalo danas u Topčideru.

Fini nam neki tečajci ove godine, ima i dve devojke. Slušaju i ne bune se A i trude se, zainteresovani su.

Sledećeg vikenda ih vodimo na Staru Planinu.

Led

 Divčibare, zaleđeni vodopadi, juče.

 

 

 

 

Koliko drži jedan ledni klin ?

U susret zimskoj sezoni, izvađeno iz arhive ili, Još jedna epska, Igorova i moja u kojoj se pojavljuju još neki

Ovaj tekst o neuspešnom pokušaju zimskog uspona na vrh Očnjak na Prokletijama je napisan februaru 2006. godine u vidu izveštaja sa akcije namenjenog veb sajtu AOB-a. Delovi koji su pisani italic fontom su moje opaske napisane danas.
Originalan tekst je pisan bez upotrebe naših slova, nešto sam se sada trudio da ispravim, ako sam nešto preskočio, praštajte.

*************
13.02.-17.02.2006. – Grbaja
Učestvovali: Igor , Damjan, Boris poznatiji kao “mali” Boris i moja malenkost isto Boris u nekim krugovima poznatiji kao Vrabac

13.02.

Zimsko jutro u Grbaji

S ranim jutrom dolazimo u Berane. Nastavljamo do Gusinja kombijem gospodina Brane Kekovića (kojeg duboko preporučujem ako vam treba prevoz, moze vam se čak i desiti da slusate džez umesto turbo-folka tako uobičajenog u javnom prevozu). Prijavljujemo se i uzimamo ključ u policiji (od Radonjine smrti ključ je u stanici). Brana uspeva da se probije do izvora “Savina voda”, dalje nastavljamo pešaka. Hladno je i sunčano jedini problem sneg koji je dubok i pršičast. Kakva – takva prtina postoji do skretanja sa puta ka domu, a tih zadnjih 200 metara prelazimo skoro pola sata. Tu dolazi do greške koja nas je mozda kostala samog uspona na Očnjak. Naime neki od nas nisu stavili kamašne, tako da do doma dolaze mokrih nogu. Treba nam oko sat vremena da upalimo peć (Laza je izbacio stari smederevac i stavio neki krš). Dok se ostatak ekipe suši, odlazim do druge livade da izvidim smeri u Volušnici i kvalitet snega.
Kao što smo i očekivali sneg je jako loš. Odlučujemo se da sutra krenemo ka Očnjaku. Plan je sledeći, idemo do Ljubokuća, gore prespavamo i sledećeg dana idemo na vrh, u povratku pokupimo šatore i nazad u dom.

14.02.

 Izlazak sunca iza Očnjaka

Kasnimo sa polaskom mnogo više nego što je podnošljivo. Pokušavam da se ne nerviram oko toga da ne bih dobio čir na želucu i dvanaestopalačnom istovremeno.
Igor i ja na kraju krećemo sami, sporo prtimo sa rančevima, teški smo pa upadamo do pojasa. Damjan i “mali” Boris nas stižu u šumi, nagib se povećava i ponekad ne napredujemo više od par metara u minutu.
Damjan je apsolutni heroj tog dana, prti i tamo gde niko od nas ne uspeva da se pomeri. Negde oko 16h počinjemo da razmišljamo šta nam je dalje činiti.
Nismo još ni izasli iz šume a uskoro će mrak, “mali” Boris je pred kolapsom uz to ima najslabiju opremu (odeća, vreća itd.), hladno je smrznuće se u toku noći. Odlučujemo da se vratimo, prespavamo noć u domu i sutra krenemo samo nas trojica (Damjan, Igor i ja).

Mogli smo samo nas trojica da nastavimo gore, došli bi do mesta gde smo planirali da postavimo šator ali nije bilo govora da klinca (ne znam da li je tada imao punih osamnaest godina) pustimo nazad da se sam vraća. U stanju u kakvom je bio, po za njega nepoznatom terenu i generalno uzevši slabom iskustvu na planinama, postojala je velika verovatnoća da ga sutra nađemo smrznutog na stazi ka domu. Naročito sam ja osećao veliku odgovornost kao najstariji, kada sam već napravio grešku i pristao da ga povedemo, nije mi padalo na pamet da napravim još jednu koja bi mogla da ima i katastrofalan ishod.

15.02

Fenomenalan sunčan i hladan dan. Brzo napredujemo po isprćenoj stazi. Damjan opet kasni, stiže nas na kraju jučerašnje prtine. Momak je fantastičan, samo što mu dugo treba da krene. Doduše kad napokon kresne funkcionise besprekorno, ali dok upali…
Primenjujemo malo drugačiju taktiku, prvi prti bez ranca druga dvojica idu za njim, zatim se prvi vrati po ranac a neko drugi preuzme štafetnu palicu. Ovaj metod se pokazao kao mnogo lakši i brži. Izlazimo iz šume na zaravan ispod Pod-Očnjaka. Odlučujemo da tu postavimo šator, ostavimo stvari i tako lagani isprtimo stazu do ulaska u rampu da bi sutra brže napredovali. Tako i činimo, u povratku sa zebnjom gledam kako se navlače tamni oblaci iz smera Žijeva. Nije mi prvi put da to vidim u Grbaji i znam sta to znači.

 Šator…

…i u šatoru

Zavlačimo se u vreće, topimo vodu i uz par “incidenata” uspevamo da spremimo špagete. Dogovaramo budjenje u 5.30 (ja preuzimam odgovornost za to) i pokušavamo da spavamo.
Meni taj posao teško ide. U toku noći me bude jaki udari vetra pod kojima se sator povija.

Incident sa sa špagetima.
Naime, Damjan se prihvatio kuvanja špageta (onih instant iz kesice što imaju i one dehidrirane sosove pride) u predvorju šatora. Taman je otopio sneg i stavio špagete u vodu kada mu se izvrnula šerpica i sve se prosulo po snegu u predprostoru. Kako nam je to bila jedina ozbiljna hrana za to veče, nije bilo druge nego da sve to vratimo nazad sa sve snegom i polako topimo pa na kraju skuvamo. Izgledalo je odvratno, ukus je bio tek nešto bolji.

Slatka mala izvrnuta torto

16.02
“BORISE ZAŠTO JE DAN ????” odzvanja mi u ušima Igorovo pitanje u kojem se mešaju prebacivanje i očajanje. Sedam sati je, očigledno sam zakazao.
Izlazim iz šatora, sneg je potpuno zavejao prtinu, Očnjak je u magli i ne vidi se.
Raspravljamo šta da radimo. Odlučujemo ne baš mudro da ipak krenemo. Ponovo prtimo do rampe, vidljivost ponekad nije veća od deset metara. Teren je idealno lavinozan, sve vreme osećam blagu jezu u stomaku.
Zbog magle promašujemo rampu (skrećemo desno malo ranije) ova dvojica kažu da sam ja kriv, ja mislim da nisam. Igor i ja blago varničimo izmedju sebe. Nije nam prvi put, ali nema veze mislim da je to već postao folklorni deo našeg penjačko-partnerskog odnosa, koji uopšte ne ugrožava samo penjanje. Bitno je da ja u svakom trenutku imam poverenja u njega i u principu volim da penjem sa njim. Nadam se da i on to tako doživljava.

 

Ka rampi kroz maglu

Na ulazu u rampu ponovo većamo šta nam je činiti.
Ulazimo u smer. Prvih 60-70 metara penjemo nenavezani, sneg je katastrofalno pršičast, ne drži ništa tako da osiguravanje i nema nekog smisla.
A onda treba isprečkati nekih 7-8 metara po pršiću nagiba preko 60 stepeni. Otkopavam stenu i pravimo štand. Izlazim još nekih pedesetak metara, nagib opada na nekih 35- 40 stepeni magla se razilazi. Jasno vidim nastavak rampe do mesta gde zavija ka krošnji.
Prešli smo najtezi i najopasniji deo rampe, razmišljam. Posle krivine nas čeka još onih stotinak metara u steni. Ubedjen sam da cemo izaći na vrh.
Vidim levo neko drvce nekih desetak metara iznad rampe u steni. Pokušavam da dodjem do njega kroz neki žljeb. Sneg u žljebu se odronjava i hvata me ozbiljna frka. Počinje da duva jak vetar koji podize sneg koji curi niz žljeb u kojem se nalazim. Ne vidim metar ispred sebe i bežim nazad na rampu glavom bez obzira.
Pravim štand na cepinu, Igor izlazi gore, čini mi se da tih 10-15 minuta traje satima. Jako je hladno. Tek tada gledam na sat i shvatam da je prošlo jedan. Vetar se pojacava. Odlučujemo da idemo nazad.
Pokušavamo da to javimo Damjanu ali nas ne čuje zbog vetra, po užetu shvatam da je krenuo gore.

 Uspon, Damjan

Uspon, Igor

Igor herojski odlazi u onaj žljeb uprkos snegu koji mu se raspada pod nogama i uspeva da ukuca klin za abzajl (ne pada nam na pamet da otpenjavamo). Damjan izlazi samo da bi na kraju abzajlovao sa nama.

Abzajli kroz maglu. Taktičko povlačenje sa Očnjaka, u narodu poznatije kao "bež’te noge, da vas ne userem!"

U povratku, po izlasku iz rampe “idealno” sečemo padinu i prosto prizivamo lavinu. Tih sto metara mi je srce tuklo 300 otkucaja u minutu.

Dolazimo do šatora kojem je vetar skinuo gornji deo. Pakujemo se uz još malo “folklora” izmedju mene i Igora.
Mrak nas hvata u šumi, po silasku u dolinu odmaramo kod izvora.

 U domu nas dočekuje "mali" Boris, dom sredjen i očišćen, vatra založena – “bravo majstore”. U razgovoru sa njim saznajemo da se u prethodnih 24 sata u domu vodila teška borba za opstanak izmedju čoveka i miša, po principu: “MOZE BITI SAMO JEDAN !”

U domu smo spavali dole u dnevnoj prostoriji, na podu u vrećama, pošto je samo tamo radila peć (noću su temperature padale i do -20). Mislim da je "malom" Borisu bilo pre svega strašno što je ostao sam i to ne samo u domu, naime, mi smo bili jedini ljudi tada u dolini. Još kada se pojavio i miš, eto panike! Tako da verovatno nije sklopio oči celu noć, mislim da je jurenje miša samo bila aktivnost čija je svrha bila da ostane budan

17.02
Od ranog jutra pada kiša. Naglo je otoplilo i čuju se lavine kako tutnje kroz Krosnju i Ljubokuc.
Pakujemo se, cistimo dom i krećemo. Brana nas čeka sa kombijem kod izvora. Drma me temperatura. Ćevapi u Beranama i tako to…

*************************
Epilog, skoro tri godine kasnije

Igor je postao jedan najboljih penjača mlade generacije u Srbiji. Prava uzdanica srpskog alpinizma i sve je bolji i bolji.

Dača je isto postao dosta dobar (i on je tada bio relativno nov u priči). On malo vuče po stilu  i stavu na one Josemitske penjače-frikove. Međutim i dalje je katastrofalno spor prilikom spremanja i pokreta. Sada se već u aob-u raspredaju mitovi o njegovoj usporenosti, te zime sam ja bio jedan od prvih koji je to osetio na svojim leđima. I još uvek osećam, na primer prekjuče u Gornjaku Šalim se super je momak, u međuvremenu smo se bolje upoznali, ali da je spor, spor je do ludila.

"Mali" Boris se posle ove epizode, možda još dva-tri puta pojavio u klubu na sastanku i posle nestao kao da je u zemlju propao. Valjda je ovo bilo previše za njega. A bio je tako pun entuzijazma.

Ja?
Samo nekoliko dana po povratku sa Prokletija te zime desio se prvi u nizu događaja koji će mi uzdrmati život iz korena u jednom dužem vremenskom periodu. Odjeci tih zgusnutih dešavanja iz 2006. godine se i dalje osećaju. Ali dobro, valjda je sve to život…

 

 

Penjanje na granici Kuča i Vasojevića – Drugi deo

Ima onih dana koje slobodno možete proglasiti za svoj novi rođendan, pošto vas je samo čudo spasilo i pošto ste, što se kaže pobegli grobaru sa lopate.  Kada se bavite penjanjem, takvih dana se nakupi vremenom. Na primer onog leta na Žijevu kada smo Ivan i ja bežali od nevremena, pa mi se otkačilo uže tokom abzajla. Ili onaj suludi pokušaj u Očnjaku na Prokletijama pre dve zime…Ali mislim da  ovaj dan čiji opis sledi ulazi u najužu konkurenciju.

Promolio sam nos iz vreće. Brrrr…kako je bilo hladno. Ja inače dobro podnosim hladnoću za razliku od vručina, ali je ovo bilo previše. Termometar na Perinom satu se šlogirao i više nije hteo da pokazuje temperaturu. Prvi se Peđa usudio da se izvuče iz toplog perja. Kakva je samo to vriska i cika bila, kao živog da ga deru. Za njim sam iskočio ja deruči se na sav glas : „Džeeeeerooonimoooo !!!!“ Gojzerice su mi bile naravno zamrznute, kao da sam na noge navukao dva betonska kalupa. I njih je sinoć trebalo staviti u vreću.

Krebulo je oblačenje, pakovanje, tresli smo se, cvokotali, psovali sami sebe šta nam sve to treba u životu…Neki su se obukli pa su se vratili u vreće, pa opet izašli iz njih. Žvakao sam smrznuti sendvič, moleći se da ne polomim zube. Jedva da sam pojeo malo više od pola, što je kasnije moglo da uzrokuje neke kobne posledice. Voda koju sam prethodno veće zaboravio da odmah stavim u vreću, pa je naknadno odleđivao sopstvenom temperaturom bila je polu smrznuta. Na kraju nekako krenusmo…

Jutro

Dan je bio lep, sunčan ali jako hladan. Vetar šibao, po mojoj proceni, sa naletima i do 80 km/h. Spustili smo se u šumu kroz koju vodi staza do Međukomlja. Fićin tremometar je pokazivao -18 stepeni. U šumi! A u šumi je uvek malo toplije. Propadali smo u sneg nekada i preko kolena. Bilo je jasno da nema ništa od zapadne stene, suviše je daleko a i počeli su da se skupljaju neki oblaci. Vreme se menjalo. Jedino rešenje je bio uspon u severnoj strani i to po najlakšoj mogučoj liniji koju smo mogli da „ošacujemo“. Krenuli smo na gore prilično strmom padinom, kroz dubok sneg dok nismo naišli na jedan zaleđeni žljeb. Tu je počinjalo penjanje. Mina je shvatila da je zaboravila dereze, htela je živa da se pojede. Morala je da se vrati. Ja sam shvatio da sam zaboravio onu vodu. Što li sam se nočas smrzavao, pokušavajući da je otopim ! Znači ostali smo nas petorica Peđa, Pera, Fića, Dren i ja.Rešili smo da penjemo solo, nenavezani, nagib nije bio veliki a trebalo je popeti jedno 600m visinske razlike. Doduše u tih prvih 200m bilo je i skokova od po 70 stepeni ali smo ustvrdili da smo hrabri momci i da nama užad nisu potrebna Evo kako izgleda ceo smer, levo je visinska razlika a uz liniju su upisani nagibi pojedinih deonica u stepenima.

Smer.

copyright  by Peđa

Posle tog strmog dela nagib je opao. Nekako smo se spontano razdvojili, oni su peli po nekim rampama i skokovima, dok sam ja sam vukao nekih 100m levo od njih padinom konstantnog nagiba (35-40 stepeni). Sneg je bio fantastičan, tvrd nabijen, dereze i cepini su lako ulazili a opet su odlično držali. Mom oduševljenju nikada kraja, penjao sam u urlao: „MILINAAAA!“. Evo kako je to izgledalo viđeno objetivom Peđinog fotoaparata.

„MILINAAAA !!!“  (Jel da da sam super ispao )

Oni nekih 100m desno…predah na mestu gde se nagib spustio
Kada se nagib opet povečao, spojili smo se na istoj liniji. Bili su malkice iznad mene. Oblaci su se već ozbiljno navukli  a vetar je duvao sve jače i jače. Što se tiće samog uspona  ponovo su počeli da se pojvljuju i neki gadni detalji.

Pera u akciji
Nekih 100m pre izlaska na greben izgubio sam ih iz vida. Vidljivost nije bila veča od 20m. Intuitivno sam peo nekom linijom koja mi je delovala najlogičnije. Bilo me je strah da ih ne pogubim a i počeo sam da osećam neku čudnu malaksalost. Naime kad sam kasnije analizirao, problem je bio u tome što sam malo jeo (samo onaj smrznuti sendvič i istu takvu „Mars“ čokoladicu) a sve ovo je bilo dosta iscrpljujuce. Jednostavno pao mi je šečer, kada se tome doda malo slabija kondicija na koju sam se već žalio…
Sve je bilo još OK u smeru, ali kada sam konačno izašao na greben i uspravio na dve noge počelo je da mi se vrti u glavi. Brzo sam pojeo jednu „Bonžitu“, ali organizam je več bio na silaznoj putanji. Na grebenu je duvalo….ne znam koliko, mnogo na sat. Bio sam u oblaku nisam video dalje od 15m,vetar je podizao sneg, kovitlao ga, iglice su mi se zabadale u obraze dok sam se teturao po grebenu pazeći da se ne strmeknem nekih 500m na drugu stranu. Išao sam u pravcu vrha, nadajući se da neću da promašim i uhvatim neku pogrešnu razdelnicu grebena. U tom momentu se iz magle pojavilo priviđenje, koje je mahalo rukom vikalo: „Ovamo, ovamo…“.

Bio je to Peđa.

Peđa na vrhu

Za njim su se poajvili i ostali. Termometar je pokazivao -25. Zbog vetra, subjektivan doživljaj (wind chill efekat) je verovatno bio oko -40. Odmah smo krenuli nazad ka istočnoj strani. Tamo bi silazak trebalo da bude lakši.

E sad ono što sledi neće biti ilustrovano fotografijama. Jednostavno u takvim momentima niko nema ni vremena ni snage da se bakće sa tim. Kao što rekoh, pomalo sam gubio snagu. Koordinacija pokreta mi je bila sve slabija. A trebalo je spustiti se dole. Rekao sam to momcima. Vetar je sve jače tukao, a vidljivost je bila ne veća od 20m, bili smo u oblaku. Hodao sam po onom grebenu kao šlogiran i samo sam čekao da izgubim ravnotežu, zakoračim u strehu i strmeknem se dole u ambis. I onda smo u jednom trenutku shvatili da ne znamo kuda dalje. Mada smo uglavnom svi ranije bili na ovom vrhu (neki i više puta) to nije bilo ni od kakve koristi. Jednostavno u toj magli, po vetru koji diže sneg i kovitla ga naokolo, ništa se nije dalo prepoznati. Ja sam se jedva vukao, a i Pera je bio prilično iscrpljen.

U tom trenutku kada smo shvatili da smo se malo pogubili, Fići koji ide nekih desetak metara ispred mene propada prvo jedna noga do kolena. U sledem momentu druga i onda… čovek nestaje, propada ceo, progutalo ga na moje oči. Peđa i Pera koji su bili bliže stoje i zure u pukotinu, koja se otvorila. Pitam ih da li ga vide. Peđa polumrtvim glasom kaže da je sve ok, nije propao dublje od tri metra. Dolazimo i Dren i ja. E da je tu bio neko sa strane da slika. Četiri kretena zure u rupu u snegu i čute. Fića odozdo gleda u nas pomalo začuđen, kao da još ne shvata šta mu se desilo. Elem, zbog razlike u temperaturi sneg uz stenu se otopi i stvori se vazdušni čep koji je odozgo prekriven snegom pa se ne vidi. Kada je on stao iznad, samo ga je progutalo. Imao je sreće, ta čuda umeju da budu mnogo dublja, propao je ne više od tri metra. U jednom momentu, stojeći iznad palo mi je na pamet da bi trebalo da fotografišem. Ali nisam mogao da skidam rukavicu po onom vetru, raskopčavam jaknu, vadim aparat koji mi visi oko vrata.

Problem je bio što je Fića imao ranac na leđima, pa se zaglavio između snega i stene. A pri nekom večem pomeranju u pokušaju da ga skine, pretila je opsanost da propadne još dublje. Počelo je da izgleda kao početak jenog vrlo mračnog scenarija…Gladni, iscrpljeni, u sred snežne oluje, ovaj u pukotini, ja skoro neupotrebljiv, ostali poluupotrebljivi…

Na kraju je ipak uspeo da  doda Peđi ranac i da se uspentra gore. A nekako baš u tim momentima Dren i Pera su pronašli put dole ka Štavni.

Ja sam i dalje bio poluzombiran. Vidno polje je počelo da mi se sužava, a i onako je bilo suženo injem na trepavicama i kapuljačom preko glave. Koordinacija je bila sve gora, a trebalo je sići dole. Nekoliko puta sam sam se okliznuo i pao. Počinjalo je da mi buda frka, sledila je dosta strma deonica od nekih 30-40 stepeni nagiba, a sneg je bio nabijen i zaleđen. Svaki pad bi značio klizanje nekih 300-400 visinskih metara dole do Štavne, uz lupanje o okolne stene kao u fliperu. Silazak normalno hodajuči nije dolazio u obzir, moralo se otpenjavati (to vam je isto kao i penjanje, samo na dole , znači koriste se i ruke i noge). I tada je stupilo na scenu ono što volim u AOB-u. Ono što naš klub neguje i zbog čega sam ponosan na njega. Ima i boljih penjača, daleko smo mi od nekih svetskih rezultata uglavnom sve to radimo za svoju dušu. Mogli bi da budemo i mnogo bolje organizovani, ja prvi stalno gunđam i dižem frku po tom pitanju. Ali smo ljudi i ortaci. Čovek se ne ostavlja u planini, pa makar se i rizikovalo.

Elem,  Peđa je sve vreme otpenjavao nekih 3-4 metara ispod i bio spreman da se baci preko mene ako skliznem ne bi li me zaustavio. Jednom se to umalo i desilo, trebalo je samo da mu vidite reakciju, kao golman koji upravo treba da izvede paradu. Samo što je ovaj golman ponekad bio na ledu nagiba od nekih 40 stepeni i trebalo je da uhvati celog čoveka. A realno, šanse da me zaustavi su bile minimalne, verovatno bih pokupio i njega pa bi se zajedno lupali o stene niz padinu. Ali je ipak sve vreme bio tu, direktno ispod mene, nikada dalje od 5 metara.

I to je trajalo. I trajalo… Upotrebio sam zadnje rezerve energije, ne bih li se usredsredio na pokrete. Otpenjavanjo sam mehanički, a u tome je i bila zamka. Treba jedan isti pokret ponoviti hiljadu puta a da ne pogrešiš. Sada kada se setim toga, pred očima mi je samo neka belina…sneg, magla, cepini koje zabadam u sneg ispred sebe.Dren koji otpenjava paralelno sa mnom, nekih dva metra sa strane, gleda u mene sve vreme i samo čeka kada ću da ukrstim očima i izgubim ravnotežu. Ne znam da li treba da napominjem, da su momci isto tako bili iscrpljeni i da im je bilo hladno…

Eh tog blaženstva kada smo sišli i kada sam ponovo napravio taj evolucioni pomak uspravivši se na dve noge Tada sam smogao snage da izvučem foto aparat i uslikam se „iz ruke“. Hehe…definitivno sam imao i boljih izdanja

Autoportret

Odlučili smo da idemo pravo do ovih u toplim „eko katunima“ ne zadržavajući se u našoj hladnoj kolibi. Peđa im je je več radio vezom  javio da sa mnom nije baš sve u redu. Oni spremili supice, čajeve čak su i krevet namestili za „ranjenika“. Ma dobro sam bre ljudi samo dajte nešto da JEDEM!

I zaista snaga mi se vratila, čim sam se najeo. Odmah sam počeo da se raspitujem za onu rakiju što može da se kupi kod domačina:) Sana me je posle zezala da mi u stvari ništa nije bilo, nego sam samo razmažen i privlačim pažnju . Eh, Sanice ne znaš ti kako je sve to gore izgledalo, drugo je sad ovde na toplom. Gore sam hteo da riknem

Peđa je zaradio blage promrzline, nekoliko nožnih prstiju mu je bilo plavo. Osečao sam grižu savesti zbog toga, da nije bilo mene brže bi silazio i možda mu se to ne bi desilo. Možda i bi, ali sam se ja ipak osečao pomalo krivim…

U toplom…Perice! Vadi tu ruku odatle!

Sutra ujutru smo se spakovali i polako krenuli nazad. Sunce se polako probijalo kroz oblake i vreme se popravljao. Odlazeći bacio sam poslednji pogled na Komove, za ovaj put. Još uvek su bili u oblacima. Stvarno su izgledali močno. Zahvalio sam im se što su me pustili da siđem. Baveći se alpinizmom, vremenom shvatiš da se vrhovi ne osvajaju. Možeš samo da ih zamoliš da se popneš na njih i kasnije bezbedno spustiš. I da se nadaš da će ti tu molbu uslišiti…

Komovi u oblacima

Kasnije tog dana, vozimo se nazad za Beograd i Peđa se okreće u svom sedištu i dovikuje mi sa suprone strane kombija:

„E čovek, samo da mi stignu one nove cipele i idemo u martu na Prokletije kao što smo pričali? Dogovoreno? „

Naravno majstore…….NARAVNO DA IDEMO !!!

KRAJ