Razmišljam nešto danas i kažem sebi, Borise baš si magarac. I to onako, baš! Toliko o tome. I o meni. I opet o tome.
E sad pošto sam ostao dužan fotke, a neki su ih čak i eksplicitno tražili, evo. U stvari pre fotki, da vam pustim malo muzike. Nema nikakve veze sa fotkama, niti sa mnom. Ne, ne, nisam paranoičan. Samo sam magarac. Obični. Jedino se pesma tako zove. Jednostavno, zadnjih dana to slušam, pa reko` aj` da pustim.
Steva. Eto tako izgleda kad visiš ukopčan u štand. Ako je nekog zbunjivalo šta to znači.
Mlava, rekoh vam da je lepa. Mislim, lepo je ispala, a?
Kamp
Centralna, velika stena, nešto oko 100m visine. Ovog puta nismo išli gore.
A kad smo već kod centralne stene, aj da stavim dve svoje fotke iz nje slikane negde u oktobru 2006.
Prvu jako volim, to mi je jedna od boljih "penjačkih", pa da se malo pravim važan. Doduše tada nisam imao onaj fensi crveni šlem.
A druga je za nepoverljivu alan_u, slikana je u istom smeru. Da ne bude da mi se nikada ne vidi faca. Evo alana, pa zumiraj i ne pucaj dok mi ne vidiš beonjače! )
Eto, slušajte Red Snapper, gledajte fotke, a ja odoh do kluba četvrtak je.
Јуче.
Од раног јутра сам безвезе. Устао, сам од себе у шест, требало у седам. Наравно после закаснио. Идемо мојим колима. На тренинг. Возим. Нервира ме аутопут. После и онај пут до Петровца. И Петровац. И пекара у којој је нестало бурека.
Горњачка клисура, . Мала стена одмах испод пута, уз саму Млаву. Лепо место, пре свега пријатно. Гомила кратких спортских смерова. Прошле године ови моји бушили, болтовали. Да тренирамо. Да имамо. И треба.
Пењемо, смер по смер. Дошло још пењача. Све из Београда, весела атмосфера. Ја сам безвезе, све ми нешто смета. Остали су супер.
Стева зајебава возаче. На крају смера, попне још који метар. Искочи на пут, уз банкину, маше рукама. Они да се стрмекну доле.
Марија прича о неком лику што га зна. Каже, плаши га се. Осећа језу у његовом присуству. Питам зашто. Не зна каже, али и остали, што га знају, исто тако. Осећају језу. Па како изгледа? Нормално, пристојно. Како се понаша? Ма ништа, културан, љубазан. Па у чему је проблем? Не знам каже, то ти је као у Хичкоковим филмовима, чудовишта нигде ал’ је много страшно.
Не иде ми. Терам се да пењем. Пењачка импотенција, каже Стева.
После испаднем из неког превиса, при копчању. Ко задња будала. Паднем неколико метара, срећом промашим полицу. Паднем испод ње, у паду се окренем. Висим на ужету са главом на доле. Гледам у Млаву пар секунди. Лепа је. На тренинзима не стављамо шлемове, као кратко је. И безбедно. Имао сам среће, размишљам.
После седнем на обалу, у сенку дрвећа. Запалим пљугу. Гледам у воду. Ментална импотенција, кажем ја.
Онда опет у стену. Одемо горе изнад пута, Сишке болтовао нови смер. Да имамо. Да тренирамо. Четрдесет метара, оцена скоро константно шест. Не пење ми се. Мучим се у детаљу, никако да га прођем, псујем. Сишке се смеје из суседног смера. Не дају ми да одустанем. Марија и Стева. Хвала им. Неким чудом, дефинитивно не мојом вољом, укључи ми се мозак. Некако се искобељам горе. Задњих неколико метара лепа пукотина. Стева константно блесав цео дан. Зајебава ме одозго са штанда. Ја га псујем. Излазим, укопчавам се поред њих двоје.Смејемо се. Одозго опет гледам у Млаву. Лепа је. Бар овде у клисури.
Понекад и емотивна импотенција, додајем самом себи.
Абзајлујемо доле, одвали се понеки камен. Опет немамо шлемове. Будале смо, размишљам
Вечерамо у Петровцу. Супер неки ресторан. Причамо. О пењању, а о чему би ? Сишке би да средимо неки напуштени објекат доле у клисури. Да имамо кад дођемо. И треба.
Дајем Стеви да вози од Петровца . Седим поред, пијем пиво, бленем у аутопут. Марија и Сишке спавају позади. Удубљујем се у музику. Смејем се на "More News From Nowhere".
Нема слика. Заборавио сам да променим батерије у апарату.
Нема јутјуба. Смара ме да се зезам са тим. Замислите у позадини This Mortal Coil – ’til I Gain Control Again. Ако хоћете. Ако нећете баш ме брига.
Ne bih li izašao iz agonije prethodnog posta a isprovociran diskusijom u kojoj sam učestvovao pre neko veče u realnom svetu, malo ću da kopipejstujem. U pitanju je tekst Boba Bleka "Feminizam kao fašizam". Ne, nije u pitanju neki sumanuti desničar. Naprotiv, čovek je jedan od najpoznatijih američkih anarhista. Tekst je napisan osamdesetih ali je i dalje veoma aktuelan.
Prenosim samo odlomke za ceo tekst kliknite nalink
***************
"Kao što piše u jednoj poznatoj dečijoj knjizi, svinja je svinja, bez obzira na oblik polnog organa. Ilze Koh je bila naci, a ne “sestra” (žena komandanta koncentracionog logora u Buhenvaldu; poznata kao “kučka iz Buhenvalda”; Imala je veliku kolekciju predmeta napravljenih od kože zatvorenika sa velikim i zanimljivim tetovažama, posebno abažura; nap. prev.). Ljubav nije mržnja, rat nije mir, sloboda nije ropstvo, a spaljivanje knjiga nije vesnik slobode. Antiautoritarci koji bi želeli da postanu revolucionari suočavaju se s mnogim teškim pitanjima. Zato bi, za početak trebalo da ispravno odgovore na nekoliko lakših.
Ako ostavimo po strani sve hiperbole i metafore, ono što se danas plasira kao “radikalni feminizam” jeste čist fašizam. Radikalni feminizam promoviše šovinizam, cenzuru, maternalizam, pseudoatnropologiju, stalno traženje žrtvenih jarčeva, mistično poistovećivanje s prirodom, pseudopagansku religioznost, aparthejd, naglašenu uniformnost misli, čak i pojave (u nekim četvrtima salon lepote HERA nudi svoje usluge feministkinjama koje žele da izgledaju posebno “feministički”)."
***********
"Fašistička ideologija se svojim mušterijama, svom izabranom narodu, uvek obraća u isto vreme kao potlačenima i kao superiornima. Nemci, u stvari, nisu izgubili Prvi svetski rat. Kako bi tako nešto uopšte bilo moguće? Oni su po definiciji superiorna rasa. Prema tome, neko im je zabio nož u leđa (iako onda ostaje nejasno kako je jedna superiorna rasa uopšte mogla da se nađe u takvoj situaciji?). Muškarci su, i samo oni, kako piše u žalopojci Antipornografskog Pokreta (APP) objavljenoj u Kick It Over (Toronto), “stvorili ovu po prirodu destruktivnu i mržnjom prema ženi ispunjenu kulturu.” Ako je tako, onda je ili doprinos žena ljudskoj kulturi ravan nuli ili u toj kulturi ima još nešto, možda čak i nešto sasvim drugo, što je čini destruktivnom po prirodu i ispunjenom mržnjom prema ženi.
Zbog svojih ciljeva (od kojih su neki sasvim prizemni, na primer, seksualno rivalstvo sa heteroseksualnim muškarcima oko žena na koje i jedni i drugi bacaju oko) samozvane radikalne feministikinje zapravo svode ženu na bespomoćno, vegetativno stvorenje, pasivnu žrtvu muškog prezira i nasilja. Ovaj po ženu duboko uvredljiv stav daleko nadmašuje dostignuća najcrnjih patrijahalnih ideologija – jervrejsku predstavu o ženi kao o izvoru nečistoće ili noćnu moru hrišćana, ženu kao ovaploćenje Iskušenja i neukrotivu prirodnu, seksualnu silu. Oni su ženu videli kao oličenje zla, ali ne i kao bespomoćnu. Ovaj novi stereotip, o ženi kao žrtvi, direktno se nastavlja na viktorijansko patrijahalno stanovište koje je (buržoasku) ženu svodilo na inertan ukras. Osporavajući ženi kreativnu moć, svojstvenu svakome, radikalne feministikinje stavljaju problem žena u istu ravan sa, recimo, slučajem beba-foka."
*******
"Feministikinje-spaljivačice knjiga su najobičnije oportunističke kukavice. Ako je ono protiv čega se bune prisilna socijalizacija žena u smislu nametanja podređene uloge u odnosu na muškarce (pri čemu se ista uloga u odnosu na dominantne lezbejke smatra za bezazlenu igrariju), onda bi njihova glavna ili čak jedina preokupacija trebalo da budu Cosmopolitan, romani Barbare Kortland i ogromna produkcija popularne, kriptopornografske literature namenjene ženama, koju ove gutaju kao lude.
Pre petnaest godina, tadašnje radikalne aktivistkinje (koje su u međuvremenu postale istaknute sveštenice, pravnice i birokratese u usponu) barem su napadale uticajne neprijatelje, poput Hjua Hefnera i Endija Vorhola. Danas njihove naslednice terorišu klince, anarho-pankere, zato što je na njihovim kolažima Margaret Tačer prikazana kao diktator, kao “majka hiljadu mrtvih”, a ne kao “sestra”. To je logika tog bizarnog, biološkog determinizma: svaka životinja opremljena vaginom jeste jedna od nas, a svaki privilegovani kurčić jeste jedan od njih. Prisećam se pitanja iz jednog skeča The Firesign Theatre: “Ali, ko sam to mi?”
Muškarci-levičari rado i lako daju podršku ovom feminističkom siledžijstvu. Reč je o kombinaciji, tako tipičnoj za levičare, osećanja krivice zbog svih prošlih nepravdi (generalno, oni koji se osećaju krivim prema ženama, crncima, strancima ili kome god, obično i jesu krivi) i aktuelne ambicije da uskoče u levičarsko-feminističke pantalone. Tako u Berkliju, Kalifornija, gde sam nekada živeo, sve vrvi od preobraćenih muških “feminista” koji se nadaju da će im to pomoći da lakše povale nešto. Izgleda da se isti cirkus dešava i u Torontu, a nema sumnje i drugde. Ove skrivene ambicije same po sebi ne diskredituju ideologiju za koju pokušavaju da se vežu; do pravog odgovora možemo doći sledeći najgore namere. Ma koliko ova priča delovala idiotski svakome sa strane, inače neobjašnjiv paroksizam ovih (muških) intelektualaca postaje jasan tek kada se u njemu prepozna jedna sebična i krajnje neiskrena racionalizacija."
*************
"Radikalni feminizam (nema svrhe raspravljati o samom pojmu sa onima koji na njemu insistiraju) jeste idiotska, mrziteljska, autoritarna, seksistička, dogmatska konstrukcija koja svoju ničim zasluženu revolucionarnu reputaciju duguje samo onima koji je uzimaju za ozbiljno. Krajnje je vreme da se prestane s podrškom ovim teroristkinjama trivijalnog i da se konačno utvrdi njihova odgovornost zbog propovedanja genocidne histerije i upražnjavanja istog zla za koga tvrde da je usmereno protiv njih (čak i silovanja, ako ćemo pravo!)
Kako stati za vrat femino-fašizmu? To je barem lako: samo ih držite za reč i tretirajte kao jednake… i onda ih slušajte kako cvile!"
—————————-
UPDATE
Malo da jutjubujem. Nema mnogo veze sa temom, ali ima sa Bob Blekom, odnosno njegovim stavovima. Nešto što sam mnogo voleo kao srednjoškolac (sada će treča_smena da se javi da kaže, kako sam mnogo mator). Dakle, za sve koji vole, ili su voleli bubanj "na keca", MDC (Millions of Dead Cops) o Americi, ljudskim pravima, demokratiji….
Отишла је.
Один ју је позвао назад. Више му нису потребне душе палих блогера. Киша је тог дана најављивала сумрак блогова. Док смо нас двојица грицкали Семенке у Арени, она је већ била у Валхали и јахала раме уз раме са Брунхилд и Олрун.
Обећала је да ће се јавити са далеког севера. Са Лорелај стене. Са аријевских висина.
Канонадом топова која ће одјекивати као ударци Торовог чекића.
Волео бих да знам да ли је пронашла одговор на питање које нам је онда поставила.
Има ли живота после блога? Или је блог антипод живота?
A nekada davno i On je tako otišao. Samo se povukao. Iznenada. Svirajuči Gajde Pred Vratima Zore.
(1946-2006)
Niko u prvi mah nije verovao da je to istina. Kasnije su mu poručivali da bi Želeli da je Ovde. I Onde. I Tamo. Nazivali ga Dijamantom i tražili od njega da nastavi da Sija. On je na sve to samo odgovorio Vragolastim Osmesima. Nikada im se više nije vratio.
Pre dve godine je zaista otišao.
Dužan sam mu barem pisanje ovog posta.
)
