Čekam „peticu“ na raskrsnici Džordža Vašingtona i Takovske. Na sred raskrsnice stoji Ciga tetura se kao da je pijan, u jednoj ruci drži jogurt u drugoj onu spravicu za brisanje stakla na kolima. Nekoliko kola prilazi semaforu, upaljeno je crveno svetlo, on se i dalje tetura, oni ga zaobilaze, u jednom momentu izgleda baš jezivo, očekujem da će ga neki od tih automobila udariti što zbog njegovih nekoordinisanih pokreta, što zbog brzine kojom oni pristižu na raskrsnicu naglo kočeći. Kada su se zaustavili, kao iz nekog protesta, on iz sve snage zavali prazno pakovanje jogurta o asfalt i prilazi kolima najbližim pešačkom prelazu. Iz kola iza, novog sjajnog fensi audija, svira taksista, zove ga da podigne ono što je bacio na ulicu, čuju se zapovesti i osorno „naučiću ja tebe pameti!“. Ciga poslušno, onako bauljajući, pokupi ambalažu sa zemlje, „evo gospodine, nemoj se ljutiš gospodine…“. Naravno, odlazeći do sledećih kola, krišom iza leđa ponovo pušta flašicu da padne na zemlju. Pali se zeleno, nije obrisao ni jednu šoferšajbnu, kola odlaze, ponovo smo nas dvojica sami na raskrsnici. Palim cigaretu i on videvši to prilazi, žicka, kažem mu, pokazujuči prstima broj dva, da će dobiti dve ako pokupi sa ulice ono što je bacio i baci u kantu pored. Nije teško biti fin.
„Dobro, dobro, evo hoću…“ dok odlazi po flašicu, vadim tri cigarete iz kutije, on uredno baca smeće u kantu i prilazi mi. Izgleda mi da sam dobro zaključio, čovek uopšte nije pijan, ne oseća se onaj karakteristični zadah alkohola, samo je toliko umoran da ne može da stoji na nogama. Dajem mu cigarete, on me gleda suznim pogledom „hvala brate…dvoje dece…ne mogu da hranim…hvala brate…“. Dolazi petica i ja ga ostavljam da se sam bori sa svojim i sa gradskim demonima.
(ovo je deo posta koji sam hteo da objavim pre nekih mesec dana i trebalo je da se bavi socijalnom tematikom. U međuvremenu sam odustao ali mi dobro dođe kao uvod za ovaj)
***
Prvi čovek sa kojim sam sedeo u školskoj klupi u prvom osnovne bio je Ciganin. Zove se Goran, znam da je kasnije bio i taksista i automehaničar i kako se sve nije snalazio u vremenima u kojima smo, bez da smo želeli, bili prinuđeni da živimo. Dobar momak.
Sreo sam ga pre nekih 7-8 godina, pa smo svratili na piće. Tada su promene u srpskom društvu bile još sveže pa smo naravno razgovarali i o politici. U jednom momentu sam govoreći o narodu kojem pripada upotrebio reč Romi. Nikada neću zaboraviti njegov podrugljiv pogled:
„Čoveče, nisam znao da si ti jedan od tih ljigavaca, ne liči na tebe, ja sam Ciganin, shvati CIGANIN…i nije bitno kako ćete nas zvati, nije bitno…“
Bilo me je sramota pomalo, očigledno je smatrao da je cela kampanja o Romima koja je u to vreme tutnjala puka farsa, licemerje. Bitno je kako se odnosimo prema njima a ne kako ih zovemo, zar ne?
Ali jednom drugom prilikom, nekoliko godina ranije sam zaista osećao stid.
Negde sredinom oktobra 1997. u samom centru Beograda jedan trinaestogosinji dečak, kojeg su roditelji poslali u prodavnicu je na smrt pretučen samo zato što je imao malo tamniju boju kože. Dečak se zvao Duško Jovanović, roditelji su mu bili radnici gradske čistoće. Nekoliko dana nakon toga romska udruženja su organizovala protestnu šetnju od Vukovog spomenika do Trga Republike. Iako sam imao šta da radim tog popodneva, otišao sam tamo. Prisutni? Uglavnom Cigani, možda je bilo nas tridesetak „belih“.
Prethodne zime smo mesecima šetali i lupali u šerpe zbog pokradenih lokalnih izbora (nisu čak bili ni republički). Bilo je dana kada se u Beogradu okupljalo i po sto hiljada ljudi (neki kažu i dvesta) a sada nije bilo gotovo nikoga. I dok sam tako sa tom tužnom kolonom hodao Bulevarom od Vuka ka Konju bio sam posramljen i besan na svoje sugrađane. Izgubismo toliko vremena i energije zarad političara koji su nas, onako šibacarski, prodali a sada kada se istinski akt fašizma dogodio pred našim očima, kada je nekoliko ćelavih budala ubilo dečaka koji je krenuo da kupi kiselu vodu, ništa.
Baš ništa.
Sada, kada sam dvanaest godina stariji malo drugačije gledam na to. Dovoljno je setiti se koliko su ljudi tada bili sluđeni, uplašeni za svoje egzistencije, razočarani bilo kakvim masovnim okupljanjima. Privatno je, bar tako verujem, velika većina bila zgrožena onim što se desilo. Međutim, mase su inertne i ne pokreću se ako ih neka organizovana društvena snaga (u koju, što je veoma bitno, imaju poverenja) ne pozove i podstakne na akciju.
***
U decembru 2004. godine se desio onaj cunami u Indijskom okeanu. Svima su poznate posledice, po podacima Ujedinjenih nacija preko 200.000 mrtvih i više od milion interno raseljenih. Međutim, ja bih o nečemu drugom što je pratilo taj cunami. Neposredno posle toga bila je ona licemerna predstava sa minutom ćutanja po svim evropskim gradovima. U Srbiji toga nije bilo. Naravno, tih dana se nije moglo živeti od dežurnih narikača koje su ponavljale kako su Srbi autističan narod nesposoban da pokaže i najmanju trunku empatije.
Nepunih godinu dana kasnije, u oktobru 2005. godine, Pakistan je bio pogođen razornim zemljotresom. Po podacima Ujedinjenih nacija preko 80 000 poginulih i 3,5 miliona interno raseljenih. U prvi mah pomoći nije bilo ni otkuda. Uzalud je Mušaraf preklinjao, molio, apelovao da je u pitanju katastrofa skoro istih razmera kao skorašnji cunami. Po nekim procenama broj žrtava bi bio i za 30% manji da je pomoć stigla blagovremeno.
Srbi su i ovog puta ostali nemi, ali to se i onako moglo očekivati od tih podljudi i „biološkog otpada Evrope“ (patentirao uvaženi profesor Samardžić).
Ja sam bio zaprepašćen odsustvom reakcija civilizovane i humane Evrope. Cinici su govorili da to nije isto, da u Pakistanu nije poginulo toliko arijevskih turista već neki tamo prljavi muslimani, da Pakistan nikada nije bio atraktivna destinacija za seks turizam kao jugoistočna Azija (pročitati Uelbekovu Platformu), da siroti britanski turisti tamo, pošto je u pitanju muslimanska zemlja, ne mogu da praktikuju svoju omiljenu zabavu-opijanje do besvesti…
Iz svega toga su izvlačili zaključak o beznadežnoj pokvarenosti evropskog čoveka i surovom licemerju evropske civilazacije.
Dok bi se o licemerju ove civilizacije moglo naširoko govoriti ne bih se složio sa ocenama o pokvarenosti evropskog čoveka. Ljudi su jednostavno takvi, zainteresovani samo za ono što im se dešava u dvorištu, a često i pred tim zatvaraju oči. U prvom slučaju je nekom stalo da izvrši medijsku „preparaciju“ populacije i usmeri je ka određenoj vrsti akcije, u drugom mu je odgovaralo da ostane mirna.
***
Za kraj jedan od komentara koji se može naći na internetu a povodom smrti Brisa Tatona i dešavanja koja su usledila. Mada se ne slažem sa svim stavovima iznetim u njemu prenosim ga bez ikakvih izmena pošto mislim da je iskren i dobro ilustruje trenutnu konfuziju koja vlada u društvu. (Da se odmah razumemo, sa dobrim delom iznesenog se ipak slažem)
Dakle gospodin koji se potpisao kao Munze Konza:
„Умро је несрећни Татон. И дешава се баш оно што смо и мислили – сви који су били против геј параде стрпани су у исти кош, као да смо лично додавали мотке оним манијацима који су га пребили. Данас је протест против насиља – главни мото је, изгледа, „против насилника и ОРГАНИЗАТОРА“. Ко су ти неименовани организатори насиља – е то ће Чеда да одлучи, самоиницијативно. Организатор протеста – геј организације, омладина ДС-а, ЛДП, покрет за људска права. Смрт Француза је само повод – њима ништа није свето, ни једна ствар није довољно тужна сама по себи, а да не би била добра за политичку корист.
Не може се у овој држави бити националиста и звиждати француској химни и бити огорчен смрћу једног младог човека. Не дају вам да будете националиста и човек, не може обоје. Ваљда мисле да се сваки звиждук и свако неслагање заврашава батинањем на сред улице. Ваљда мисле да смо исти као они. Нисмо исти.
Не дају ми да питам – ако ми је жао Бриса Татона, и ако мислим да му треба упалити свећу, зашто ми не дају право да ми буде жао и Милице Ракић? Ако смем отворено да кажем – осудите бандите који су тукли Француза, зашто не смем исто да тражим за њене убице? Не дају ми да питам – где је веза између хулигана и националиста? Да ли су сви који су звиждали истовремено и убице? То је њихова чувена оптужба „стварање атмосфере“ – за убиство Ђинђића, за пребијање Татона, за шта год.
Пре петнаестак година, студент продекан Правног факултета у Београду и неколико студената били су умешани у тешка кривична дела, пљачке, чак и једно убиство. Да ли је требало похапсити цео факултет због тога? Да ли га је требало забранити? Изгледа да тако мисле.
Зато што су такви, нећу изаћи на протест данас, иако ми је Татона искрено жао. И нећу да се извињавам једној нацији која једну своју смрт сматра за трагедију, а наших 2500 за колатералну штету. Не дам вам оправдања.“
***
Beleške na margini
(ukrašću ovaj fazon od Budimca za ovaj post 
)
Prošlo je devet godina od promena koje su se desile u ovoj zemlji i od kojih se mnogo očekivalo. Sada smo tu gde smo (Crno-bela Srbija / nesloga je ubija / na putu ka Evropi / u govnima završila). Možda je vreme da malo zastanemo, spustimo gardove i razmislimo šta ćemo dalje. Sve ovo što se dešava zadnjih dana je samo vrh ledenog brega, situacija u društvu postaje neizdrživa. Potpirivanjem antagonizama, manipulacijama, sitnim politikanstvom samo tonemo sve dublje. Možda je vreme da pogledamo jedni druge u oči i postanemo svesni da većina onih sa druge strane nisu nepopravljivi izdajnici, odnosno krvožedni klerofašisti. U mesecima koji slede, a u kojima nas izgleda izgleda očekuje najjači udar ekonomske krize do sada, ostraščenim ljudima će biti veoma lako manipulisati.
Ako se svi zajedno ne uzmemo u pamet ovo neće na dobro da izađe.
UPDATE:
Zaboravih sinoć da napišem, ja ću danas, ako budem stigao, ipak izaći na taj protest. Zbog Tatona i zbog Duška Jovanovića i zbog Milice Rakić…
I zbog svih ostalih.
